ИЗЛАЗАК СРБИЈЕ НА МОРЕ (ПОМОРСКЕ ЛУКЕ СРБИЈЕ) КАО ГЕОПОЛИТИЧКА НУЖНОСТ И ПРАВНО ПИТАЊЕ

Савремени италијански путописац Клаудио Магрис (Claudio Magris), доспевши 1986. године низ Дунав до Београда (Дунав, Загреб 1988, 299 ид.), записао је да је Југославија наследник Аустро-Угарске као "наднационалне и сложене државе". Уз то: "Маршал Тито је на крају све више био налик на Фрању Јосипа, не дакако зато што се борио под његовим заставама у Првом светском рату, већ због спознаје и жеље да му окупи насљедство ― и Leadership ― наднационално и подунавско.“ Но, Аустро-Угарска се после смрти Фрање Јосифа, усред Првог светског рата, 21. новембра 1916. године, показала као немогућа држава, као што се и Југославија, после Титове смрти, ускоро такође показала као немогућа држава. С тим, што "показати се" и "бити" овде није исто. Југославија је, наиме, била немогућа држава још од свога проглашења, под називом "Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца", 1. децембра 1918. године. И када се та немогућност преобразила почетком 1990-их у стварност, свака федерална јединица Титове Југославије изашла је из Југославије обогаћена, то јест, изнела је из ње више него што је у њу уложила. Само је Србија, с обзиром на стање које је постојало пре 1. децембра 1918. године, била многоструко опљачкана. Она је изгубила излазак на море (поморску луку) због које је ― првенствено ― и ушла у Први светски рат те као победница у њему и основала југословенску државу. Јер, без изласка на море, окружена северноатлантским вазалијама као актуелним и потенцијалним непријатељима, она је осуђена на смрт. Зато је њено територијално проширење добивањем изласка на море, односно поморске луке, једне или више њих, за њу геополитичка нужност првог реда. По нама, једино могуће решење је повраћај Србије у стање које је постојало пре Титовог територијалног растакања Србије, то јест у оквире њених међународних граница које су постојале на дан 1. децембра 1918. године, али које су латентно, као што ћемо видети, наставиле да и даље трају, чиме оно што је за њу геополитичка нужност добива и правно покриће. Очигледно је да ово разматрање мора бити и историјско, у смислу потпуног утврђивања чињеничног стања. Али, његов смер је превасходно правни, јер се ради о правима Србије да јој се поврати противправно одузето и призна правоваљано стечено. С тим, што се не ради просто само о легалистичком, позитивном праву, већ и о вишем, историјском праву Србије, односно српске нације, као крајњем основу њених територијалних претензија. 2 Већ у првом значајном геополитичко-националном програму Србије, "Начертанију" тадашњега министра унутрашњих дела, Илије Гарашанина, које је саставио 1844. године, стоји у делу "О политики Србије у смотренију Босне, Херцеговине, Црне Горе и Северне Албаније", под тачком 5. следеће: "Цела спољашња трговина Србије налази се у рукама Аустрије… Преко Земуна са страним државама у непосредсвени трговачки сојуз ступити, остаће свагдар ствар врло мучна. Због тога се Србија побринути мора за нов трговачки пут који би Србију на море довео и за њу тамо пристаниште створио. Овакав пут само је онај за сада могућан који преко Скадра у Дулцињ води. Овде би нашао српски трговац, са својим природним производима у далматинским природним бродарима и трговцима, своје једноплеменике, а при том врло веште и способне људе који би их при куповању страних еспапа добро и поштено послужили и на руци били. Онде би, дакле, нужно било српску трговачку агенцију подићи и под одбрану и заштиту ову продају српских производа и купњу француских и енглеских еспапа ставити." Иначе, строжерна мисао "Начертанија" је сједињење с Кнежевином Србијом, Црне Горе, Босне и Херцеговине те Старе Србије (Северне Албаније), дакле оних српских земаља које су се налазиле под турском влашћу; Гарашанин је имао у виду скору и неизбежну пропаст Турскога царства. Значајно је да је наш највећи дипломата у доба борбе за потпуно ослобођење од турске власти то сједињење заснивао на историјском праву. У делу "Начертанија" насловљеном "Политика Србије", он каже: "Српска држава која је већ срећно почела, но која се распростирати и ојачати мора, има основ свој и темељ тврди у царству српском 13-га и 14-г стољетија и у богатој и славној српској историји… Цар Душан Силни примио је већ грб царства грчког. Долазак Турака прекинуо је ову промену и препречио овај посао за дуго време; но сад, пошто је сила турска сломљена и уништена тако рећи, треба да почне исти онај дух дејствовати, права своја наново тражити и прекинути посао наново наставити. "Овај темељ и ове основе зидања царства српског ваља, дакле, сад од развалина и насутина све већма чистити и ослободити, на видик изнети, и тако на овом тврдом и сталном историческом фундаменту ново зидање опет предузети и наставити. Чрез то ће ово предпријатије у очима свију народа а и самих кабинета, неисказану важност и високу вредност задобити; јер ћемо онда ми Срби пред свет изаћи као прави наследници великих наших отаца, који ништа ново не чине но своју дедовину понављају. Наша, дакле, садашњост неће бити без сојуза са прошлошћу, него ће ова чинити једно зависеће, саставно и устројено цело, и зато Српство, његова народност и његов државни живот стоје под заштитом светог права историческог."(Подвукао М.П.) 3 Гарашанин своје "Начертаније" није наменио јавности, јер би иначе то могло да послужи и непријатељима Српства; "Начертаније" би требало да примењују челници наше политике без навођења извора. Зато је оно објављено тек 1906. године у "Делу". Не случајно баш тада, јер су због отворенога непријатељства Аустро-Угарске, која је против Србије повела "царински рат", најшири кругови наше јавности увидели да је Србији неопходан излазак на Јадранско море. Очигледно да не би додатно разјаривао Аустрију, Гарашанин није у "Начертанију" ништа говорио о уједињењу са Србима који су живели у двојној монархији. Но, он у делу "Срем, Бачка и Банат" истиче да ће се односи са тамошњим сународницима поправљати, "и то у оној мери у којој књажевство Србије све више и више као добро уређена и изображена држава покаже се". Он је такође − критички и опрезно − испитивао могућност сарадње са Хрватима, посебно са бискупом Јосипом Јурјем Штросмајером; (в.: В. Ђ. Крестић, Знаменити Срби о Хрватима, Нови Сад 1999, 17 идд.). Никола Пашић, "патријарх словенских политичара, жива реликвија српског народа" (из наслова чланка Д.М. Шијачког, у "Илустрованом радикалном алманаху", Београд 1924, II, 17 идд.), није често спомињао историјско право, већ је радије прибегавао другим оправдањима. Тако у експозеу на тајним седницама Народне скупштине од 29. и 30. августа 1916. године, Пашић, у својству председника Владе и министра иностраних дела, каже: "Интереси опстанка Србије и српско-хрватског народа поклапају се са интересима Тројног споразума, који тежи да начини силну баријеру немачком продирању на исток. У тој заједници интереса лежи наш спас, наш опстанак и наш напредак." (Никола Пашић у Народној скупштини, IV, приредио Ђ. Станковић, Београд 1998, 121). А у изјави "Morning Post"-у 17. октобра 1918. године у Лондону, Пашић вели: "Овим свечано изјављујем, да Србија сматра својом националном дужности, да ослободи Србе, Хрвате и Словенце. Кад буду слободни, бит ће им признато право самоопредељења, тј. право да слободно изјаве, да ли желе да се придруже Србији на основу крфске декларације или желе да стварају мале државе, као у далекој прошлости." (В. Новак, Антологија југословенске мисли и народног јединства, Београд 1930, 799 ид.). Само, Пашић није губио из вида и историјско право Србије. "Потежући историјско право (територија средњовековних српских краљева и царева), Пашић је градио све упорније "јужну варијанту уједињења" и, сходно томе, исказивао потребу да Србија у тим крајевима води националну пропаганду." (Ђ. Ђ. Станковић, Никола Пашић и југословенско питање (1), Београд 1985, 74). А у декларацији прочитаној 21. марта 1913. године у Народној скупштини (у вези са Првим балканским ратом), Пашић напросто кликће: "Од једне славне битке ишла је (српска војска, М.П.) муњевитом брзином другој. На Куманову је покајала Косово и повратила Душанову царску 4 столицу Скопље; на Присату и Прилепу васкрсла слободу престоници Краљевића Марка; на Битољу показала целом свету својом сјајном, беспримерном победом, да нема граница пожртвовању и војничким врлинама српске војске. (Живела војска!). „Те њене особине довешће је до Јегејеског мора; на тим крилима она је прелетела са Призрена славног преко малисорских и миридитских кршева на нашу стару и жељену Адрију." (Никола Пашић у Народној скупштини, III, приредила Д. Стојановић, Београд, 1997, 490). Шта је историјско право? Према извесним схватањима у правној философији, историјско право је једна врста природног права; (в.: E.Wolf, Das Problem der Naturrechtslehre. Versuch einer Orientierung, 2. Aufl., Karlsruhe 1959, 145 идд.). Но, док је по данас владајућем схватању природног права, оно субјективно право појединца, "право човека", историјско природно право је право нације, у првом реду њено право на територију. Овде су потребна извесна битна појашњења. Нација и народ нису исто. Народ је чисто реална заједница људи. Изнад народа стоји држава, која је поред монопола физичке принуде носилац и права као духовне силе. Зато се не може рећи да народ "има државу", већ обратно, да држава има народ. Међутим, изнад државе стоји нација као наравствени (етички) организам, који за своје сврхе образује државу као систем органа који га представљају. Додуше, зависно од историјских околности, нација је гдекад лишена државе, али она тада образује извесне друге битне институције чији је супстрат, као што је религијска заједница (Црква), педагошки систем и локална самоуправа. Напоменимо да је у односу на државу нацији једнак "културни круг"; (v.: M. Scheler, Der Formalismus in der Ethik und die materialе Wertethik, 5. Aufl. von M. Scheler, Bern/München 1966, 534). Рецимо, Римска империја није почивала на одређеној нацији, већ на грчко-римском културном кругу. Наведимо и један савремени пример. Сједињене Америчке Државе немају нацију, "nation" у северноамеричкој правној терминологији означава "савезну државу" насупрот "државама" (states) као федералним јединицама. Но, супстрат Сједињених Америчких Држава чини англоамерички културни круг. Напоменимо да Хегел о Сједињеним Америчким Државама најпре каже да су оне "федерација" и "држава", но потом да у њима одсуствује "збиљска држава и збиљска влада", што ће рећи духовно јединство које чини нацију; нема Цркве као институције и уместо ње "влада најнеобузданија дивљачност свих (могућих) уображења". (G.W.F. Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte, von F. Brunstäd, Stuttgart 1961, 143, 145, подвучено у изворнику). Зато је Хегелово поимање државе као "благонаравља" (Sittlichkeit) у ствари замена за нацију и националну државу, јер је у време појаве његове "Философије права", 1820., Немачка била подељена на мноштво држава и 5 државица, а он професор философије једне од њих, Краљевине Пруске; (в.: G.W.F. Hegel, Grundlinien der Philosophie des Rechts oder Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse, Nach der Ausgabe von E. Gans, herausg. von H. Klenner, Berlin 1981, 188 идд., 277 идд.). Припадници нације имају у погледу националних добара права и дужности, и та права и дужности једно поколење наслеђује од другог. То наследно право битан је елемент историјског права. Један од највећих француских историчара и философа Иполит Тен (Hippolyte- Adolphe Taine, Les origines de la France contemporaine (1875 - 1893), II, 9-е éd., Paris 1885, 187 ид.) , с тим у вези вели: "Свако поколење само је привремени деловођа и одговорни чувар драгоцене и славне имовине коју је примило од претходног са обавезом да је пренесе следећем. У тој задужбини на вечита времена, у коју су сви Французи, од првих дана постојања Француске, приносили своје дарове, намера безбројних доброчинитеља није изазивала сумњу: Они су придоносили под условом да задужбина остане нетакнута, и да сваки следећи плодоуживалац буде само њен управитељ. Ако неки од тих плодоуживалаца, због дрскости и лакоумности, услед пренагљености или пристрасности, окрњи аманет који му је поверен, он чини неправду свим својим претходницима чију жртву квари и свим својим наследницима чије наде изиграва. − Тако дакле, пре него што установи, нека сагледа заједницу у целом њеном обиму, не само у садашњици, него још и у будућности, докле поглед сеже. Јавни интерес обухваћен тим дугим погледом јесте циљ тек на завршетку. Олигархијски, монархијски или аристократски, устав је само машина, добра, ако постиже тај циљ, лоша, ако га не постиже, и која, да би га постигла, мора, као свака машина, да се прилагођава земљишту, материјалу и околностима. Најученији је нелегитиман када растаче државу. најнеотесанији је легитиман онда када одржава државу." Знаменити енглески политички писац, Едмунд Берк, износи сасвим сличне ставове неких деведесетак година пре Тена (E. Burke, Réflexions sur la Révolution de la France (1790), Paris, éd. Laurent & fils (2-e éd.), без године издања, 58 идд.): "Пука идеја образовања новога државног уређења довољна је да нас испуни гнушањем и ужасом. Желели смо у доба револуције, и желимо још и данас, да оно што поседујемо треба да буде само наслеђе од наших предака. Јако смо бринули да на то тело и ту наследну лозу не накалемимо какав изданак који уопште не би био од природе изворне биљке. Све реформе којима смо прибегавали до данас биле су засноване на односу који су имале са давнином; и надам се, чак сам убеђен, да ће све што ће потом моћи да се уради, бити брижљиво усмеравано према истим аналогијама, истим ауторитетима и истим примерима… "Постојана политика ове Краљевине јесте, да се наше најсветије повластице и наша најсветија прва сагледавају као наслеђе." 6 "У оном гласовитом закону из треће године владавине Карла Првог, названом "Петиција о правима" (The petition of rights), Парламент каже Краљу: "Ваши поданици наследили су ту слободу; они своје захтеве не заснивају на апстрактним принципима као што су права човека, већ на правима Енглеза, и потражују имовину својих предака. Селден (Selden), и други дубоки учењаци који су саставили ту правну представку, такође су добро познавали опште теорије које се тичу права човека, као ниједан од брбљиваца са ваших катедара или ваше говорнице; зацело тако добро као доктор Прајс (Price) или опат Сјејес (abbé Syeyes). Но, из разлога достојних те практичне мудрости, која је надгорњавала теоријско знање, дали су преимућство том позитивном наслову, аутентичном и наследном, над свим оним што може бити драго човеку и грађанину; над тим правом магловитим и спекулативним, које би њихово извесно наслеђе изложило расипању и пљачки од стране свих могућих настраних и свадљивих духова…" "Приметићете да од доба велике Повеље па до доба декларације о правима, константна политика нашег Устава била је таква да се наше слободе захтевају и потврђују као наслеђе које су нам оставили наши пређи, и које смо били дужни да пренесемо своме процвату, као добро које нарочито припада Народу ове Краљевине, без икакве врсте односа са неким другим општијим или старијим правом. На тај начин наш Устав очувава јединство, упркос велике различитости својих делова. Ми имамо наследну Круну, наследну отаџбину, те Доњи дом и Народ, који наслеђем од дугог ланца предака држе своја преимућства, своје повластице и своје слободе." Нација може део своје територије изгубити на два начина: или добровољно, на пример купопродајом или разменом; или као казну, због злочина које је њена војска починила за време рата на туђој територији. Рецимо, Немачка је део својих источних територија изгубила због својих кривица у Првом и Другом светском рату. Изузетно значајно питање важења историјског права поставило се у односима Аустрије и Угарске. Краљевина Угарска спадала је у мањи број већих европских држава у којима у Средњем веку није успостављен краљевски апсолутизам, већ се као облик власти задржао дуализам краља и сталежа. Већ је 1222. краљ Андрија Други био приморан да "Златном булом", као неком врстом устава, ограничи своју власт, и све до 1678. године угарски краљеви морали су приликом ступања на престо да је пред сталежима потврде. Златна була од 1222. садржавала је одредбе о порезима, ратној служби, правосуђу, заробљеништву, наслеђивању клетвеничких (ленских) добара, али је најупадљивије било признање права краљевим вазалима (servientes) и дворским одличницима (jobagiones castri) да оружаном силом бране призната права од повреда које би им нанео краљ (ius insurrectionis, ius 7 resistendi). Међутим, на притисак римског папе, Андрија Други је 1231. био принуђен да измени Златну булу пре свега утолико, што је укинуо право на отпор, али је заузврат признао право надбискупа од Естергома да екскомуницира краља уколико би овај нарушио своје прихваћене обавезе. Угарска је после пропасти Царства српског дуго одолевала турској најезди у Европу, била "предзиђе хришћанства" (antemurale christianitatis); "Сибињанин Јанко" из српске народне песме у ствари је угарски краљевски намесник Јанош Хуњади (1407- 1456.). Но, у битки на Мохачком пољу 29. августа 1526. године, буде угарска војска од Турака аметице потучена, при чему је и угарски краљ Лудовик Други Јагеловић смртно страдао ("мохачка катастрофа"). Потом се и Угарска распала. Источни део постао је турски протекторат, док је западни део − вољом сталешког сабора и по праву наслеђа − получио за краља аустријскога надвојводу Фердинанда Првог Хабсбурга, чиме је Угарска коначно ушла у састав Хабсбуршке империје. Само, хабсбуршка власт није задуго била чврста; завере и побуне племства и сељака биле су на дневном реду. Тек је сталешки сабор у Пресбургу или Пожуну (Братислави) 1687. признао наследну монархију Хабсбурговаца, а исте године им се потчинила и Трансилванија. Ту власт требло је да учини трајном за вечита времена један закон од 19. априла 1713. године назван "Прагматичка санкција" (Sanctio pragmaticа, lex perpetuo valitura). Наиме, Угарска је 1687. године признала за своје наследне краљеве само мушке наследнике цара Леополда Првог. Када је Карло Шести 1711. године ступио на престо, био је најпре без деце. Тек 1716. године родио му се син, крштен именом Леополд, који је умро исте године. Дана 13. маја 1717. године дошла је на свет његова кћи Марија Терезија, која је дошла у обзир за једину наследницу целокупног хабсбуршког земљишног поседа. Те околности указивале су на скоро гашење хабзбурговске династије по мушкој линији. Да би и женском потомству обезбедио хабсбуршко наслеђе, Карло Шести, тада још бездетан, тајно је донео Прагматичку санкцију као "кућни закон", огласивши је само пред скупштином највиших достојанственика и саветника. Према Прагматичкој санкцији, сва владарева краљевства и земље које је недељeно наследио, исто тако недељено треба да припадну, по праву прворођења (примогенитуре), његовим телесним мушким потомцима или, по гашењу мушкога потомства, његовом женском потомству. Након владајуће каролиншке линије, право наслеђивања прелази на женске потомке Јосифа Првог те, ако ни они нису живи, на женске потомке Леополда Првог, вазда по праву прворођења. Карло Шести био је свестан да самовољно, кућним законом, може да уреди наслеђивање свога престола једино у староаустријским и чешким земљама, али не и у Угарској и њеним покрајним земљама. Зато је одлучио да, почев од 1720. године, 8 Прагматичку санкцију поднесе на усвајање свим сталежима својих наследних земаља. Угарски и трансилвански сталежи сазвани су међу последњима, када је Прагматичку санкцију већ прихватила већина других сталешких сабора. Угарски државни сабор узаконио је Прагматичку санкцију 1722/23. Само, угарски закон је знатно изменио првобитну верзију Прагматичке санкције. По њему, право наслеђивања угарскога престола било је сужено на мушке и женске потомке Карла Шестог, а додат је и услов да наследник, односно наследница, буде римокатоличке вере. Ако таквог потомка не би било, Угарској је поново припадало право слободног избора свога краља. Уз то, престолонаследни аустријски надвојвода требало је да се крунише за краља Угарске и с њом неодвојиво повезаних покрајних земаља, пошто је акт крунисања сматран битном претпоставком вршења краљевских права, са образложењем да се крунисањем владарска права народа преносе на краља. Прагматичка санкција није дакле довела до нестанка угарске државе, односно настанка нове државе, јер је везивање постојања државе за извесне субјективне услове, чије наступање не зависи од воље државне власти, неспојиво, како исправно примећује Г. Јелинек (G. Jellinek, Die Lehre von den Staatenverbindungen, Berlin 1882, 257 ид.), са природом државнога суверенитета. Напоредо са централистичким настојањима цара Јосифа Другог, закон од 1790/91. наглашава самосталност Угарске. По том закону, она "поседује своју сопствену државну трајност и свој устав, те у њој с тога влада њен исправно крунисани краљ према њеним сопственим законима и обичајима, за разлику од начина како се влада и управља у осталим провинцијама". Такође и царски патент од 11. августа 1804. године о прихватању титуле аустријског цара истиче изрично у тачки 3. неумањено одржање Устава и повластица Угарске. У време револуционарних превирања, бива 11. априла 1848. године донесен Устав Угарске, чије су главне одлуке, међу осталим, следеће: 1. Уједињење Угарске, Хрватске, Славоније, Војне крајине и Трансилваније (Далмација није ушла у састав Угарске). 2. Уместо угарског земаљског сабора, установљује се државни сабор (парламент) с буџетским правом, коме су министри које краљ именује одговорни. 3. Избори у државни сабор су ствар народа; претпоставка бирачког права је знање мађарског језика, који је проглашен за службени језик у угарским земљама. 4. Надлежност палатина (краљевског намесника) проширена је. 5. Ради очувања заједничких интереса покрајина аустријске половине Царевине и покрајина угарске Круне, именује се министар при царском двору. 6. Оглашавају се неважећим, уз обештећење, земљовласничко правосуђе, кулук и остале из подаништва сељака происходеће обавезе чињења; сви грађани изједначени су пред законом, племићке повластице укинуте и проглашена слобода вероисповести и штампе. Но, револуција је захватила и Угарску. Када је контрареволуција победила у Бечу и на царски 9 престо ступио Фрања Јосиф Први, он доноси 4. марта 1849. "октроисани устав Царевине", према коме цар може да доноси уредбе са законском снагом. Тим уставом укинут је и угарски устав од 11. априла 1848. године што је био повод да угарски национални сабор 14. априла 1849. године у Дебрецину изгласа свргавање хабсбуршке династије. Дошло је до заједничке војне интервенције Аустрије и Русије, којом је угарска револуција угушена, а у Угарској је проглашено опсадно стање и 31. децембра 1849. године уведен царски апсолутизам. Аустријска влада стала је на становиште да је Угарска изгубила право на сопствени устав. До 1860. године била је аустријска царевина унитарна и централизована држава. Царском (октобарском) дипломом уведеном манифестом од 20. октобра 1860. године поново се успостављају покрајинске установе с позивањем на Прагматичку санкцију од 19. априла 1713. године. Угарској то није било довољно и она истиче да је њен Устав од 11. априла 1848. године и даље на снази. Преокрет у њену корист наступио је 1866. године у "немачком рату" када је Аустрија претрпела тежак војни пораз од Бизмаркове Пруске и била избачена из заједнице немачких држава. Фрањи Јосифу Првом није преостало ништа друго доли да призна угарски Устав (који је 1849. године био укинуо) и да отпочне преговоре са угарским државницима на основу равноправности двеју половина Царевине, која ће се зато и преименовати у Аустро-Угарску монархију (или царство). Исход преговора била је "реална унија" Аустрије и Угарске као двеју независних држава са различитим држављанствима; (о њој в.: J.L. Kunz, Die Staatenverbindungen, Stuttgart, 1929, 409 идд.), с правним анализама и обимном књижевношћу). Без обзира да ли је ова реална унија, која је престала да постоји 1918. године пред крај Првог светског рата, била савезна држава или савез држава, она није била ново, револуционарно државно уређење, већ се заснивала на легитимитету историјског права, израженог у Прагматичкој санкцији. Тако се угарски закон XII од 12. јула 1867. године о заједничким пословима земаља угарске круне и осталих земаља налазећи се под управом Његовог величанства и о поретку њиховог обављања, у првом реду позива на Прагматичку санкцију и угарске законе у које је ушла, као свој правни основ. Зато су се и ти заједнички послови називали "прагматичким". Ова такозвана "аустро- угарска нагодба 1867." била је правно довршена аустријским законом од 21. децембра 1867. године о заједничким пословима који се тичу свих земаља Аустријске монархије и начину њиховог обављања (такозвани "закон о делегацији"). Тај закон није био сасвим истоветан са угарским законом XII из исте године; тако аустријски закон уопште не спомиње да "заједнички" послови проистичу из Прагматичке санкције. Као свака реална унија, тако је и Аустро-Угарска имала на првом месту заједничкога монарха, који се у аустријским земљама називао царем, а у угарским краљем, с том 10 особеношћу што је у Аустрији био уставни, а у Угарској парламентарни монарх. Поврх тога, постојали су као заједнички органи, који су обављали заједничке послове, Министарство спољних послова и Царског и Краљевског дома, министарство рата, финансијско министарство за заједничке трошкове, које је и управљало Босном и Херцеговином као аустро-угарским кондоминијумом, заједнички рачунски суд, војно- судско веће те виши конзуларни суд у Цариграду. Поред заједничких, постојале су и "дуалистичке" агенде, које су се повремено уређивале споразумима у виду равногласних закона двају делова монархије, као што су царинско законодавство, посредни порези на индустријске производње, ковање новца и новчана стопа, железнички саобраћај који се тиче обеју половина монархије, утврђивање система одбране, утврђивање квота за заједничке издатке. Постојале су и делегације аустријског и угарског парламента, које су утврђивале заједнички буџет и којима су одговарала заједничка министарства. Но, као што има измишљених, митолошких историјских догађаја и личности, тако има и измишљених, митолошких историјских права. Такво измишљено, митолошко историјско право је "хисторијско државно право" Хрватске. У време ширења угарске државе, угарски краљ Ладислав (László) Први, назван "свети", заузео је 1091. године паганску Славонију, која се тада простирала од Драве до Капелског планинског венца, и основао тамо Загреб као седиште бискупије и средиште покрштавања. После Славоније, Ладислав је приступио освајању Хрватске у ужем смислу и Далмације, где је 1091. године и стекао право на хрватски престо као наследни владар. Но, папа Урбан Други му је ускратио круну Хрватске, понудивши му Хрватску само као папско ленско добро које је остало без вазала. Ладиславу је то било премало, па су се због тога покварили односи између Угарске и папства. Тек је Ладислављев наследник, Коломан (Kálmán) Први, прозван "књигољубац", изгладио спор са папом. Он је у раздобљу од 1097. до 1105. године освојио целу Хрватску и Далмацију, укључујући и приморске градове, након чега га је папа признао за краља Хрватске и Далмације. У међувремену је Коломан поставио своје намеснике за освојене територије, банове, и установио жупаније (комитате). Дотле "сувопарна" историја (в.: Histoire de la Hongrie − des origines à nos jours, par I. Barta et al., Budapest 1974, 68 ид.). Само, постоји и "живописна", хрватска историја; (в.: Ф. Шишић, Повијест Хрвата у вријеме народних владара, Претисак издања из 1925, Загреб 1990, 622 идд.). Главно врело те историје и хрватског "хисторијскога државног права" је један запис из 14. века, додат спису архиђакона Томе "Historia Salonitana", који се спис бави историјом сплитске цркве од римских времена до 13. века када је настао. Тај додатак непознатог аутора прозван је "Pacta conventa" или "Qualiter", због свог наслова: "Qualiter et cum quo pacto dederunt se Chroates regi Hungarie". Војска угарскога краља Коломана 11 сукобила се 1097. године крај планине Гвозд (данас Петрове горе) са хрватским четама које је предводио Петар, последњи "хрватски народни краљ". Угарска војска је надвладала, којом приликом је погинуо и Петар, и даље несметано напредовала до Јадранског мора. Но, када је Коломан кренуо 1102. године у Хрватску да се крунише, опет су га, не зна се где, пресреле хрватске чете предвођене дванаесторицом племенских старешина (жупана) и принудиле га да са тим жупанима закључи уговор "какав они буду хтели" (!). По том споразуму, Коломан је постао краљ Хрватске, уз обавезу да хрватским племенима призна земљишни посед који су до тада имали, да она неће плаћати краљу никакав порез, а да је њихова једина обавеза да краљу врше војну службу уколико су нападнуте границе краљевине. потом они пођу до престоног града Белграда на мору, где Коломана "окрунише старом хрватском круном". Том згодом се краљ обавезао да ће он и његови наследници посећивати у Хрватској саборе, да расправљају "хрватске државне послове и потребе". Хрватска је дакле ступила са Угарском у реалну унију. Премда нема њеног изворника и премда нема ни посреднога доказа њеног постојања – у виду понашања угарских краљева у складу са њом и настанка одговарајућега обичајног права, "Пакта конвента" је ушла у све хрватске уџбенике историје као основ и доказ хрватскога "хисторијскога државног права". У свом додворавању Хрватима које је превазилазило сваку меру, "Квалитер" је признавала и српска комунистичка историографија; (в.: Ф. Чулиновић, у: Д. Јанковић и др., Историја државе и права југословенских народа, Београд 1970, 147). Тек по распаду друге Југославије, почело се и у нас отворено писати о хрватским историјским фалсификатима, па с тим у вези и о "Пакта конвента". Првенство у том погледу припада В. Шешељу, који је њиховом разобличавању посветио једну књигу од преко хиљаду страница; (в.: В. Шешељ, Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације, Београд 2007, и наш приказ те књиге у "Српској слободарској мисли", 12/2007, 179-211). Фалсификованост "Квалитера" долази до изражаја одмах одатле, што хрватско племство није имало право да поставља хрватскога краља. То право, у случају да је хрватски престо остао упражњен, јер више није било легитимнога краља који би га заузео, припадало је једино римскоме папи као ленскоме сизерену Хрватске. Претендент на хрватску круну био је најпре Ладислав, који је уз фактичку власт, свој захтев заснивао на томе, што му је последња хрватска краљица, Јелена, била рођена сестра, али је, као што смо видели, тај захтев папа одбио, да би потом истоветан Коломанов захтев усвојио. Овде је важно имати у виду разлику између правног положаја Славоније, с једне стране, и Хрватске и Далмације, с друге. Славонију је угарски краљ напросто освојио, и по "праву мача" био њен неограничени господар и власник. Коломан је Хрватску и Далмацију додуше освојио, 12 али није хтео, а ваљда нити је могао, да постане неограничени господар папскога лена. Зато је Хрватску и Далмацију присвојио као наследник последњега, а видећемо зашто и јединога, хрватскога легитимног краља Дмитра Звонимира. То је имало за последицу да су остале важеће све повластице и права које је Дмитар Звонимир дао у Хрватској и Далмацији, те да је она с тога остала засебна угарска покрајина. То даље значи да између Хрватске и Угарске никакве једнакости, никакве реалне уније није било. Титула угарскога краља као краља Хрватске није ништа мењала на ствари, будући да је у Европи било уобичајено да владар уз своје име наводи све историјске области потчињене својој Круни. Тако је, примера ради, Фрања Јосиф Први у уводу у своје царске патенте истицао: "по милости Божјој цар аустријски, краљ угарски и чешки, краљ ломбардијски и млетачки, далматински, хрватски, славонски, галички, владимирски и илирски; краљ јерусалимски итд.; надвојвода аустријски; велики војвода тоскански и краковски; војвода лоренски, салноградски, штајерски, корушки, крањски и буковински; велики кнез ердељски, маркгроф моравски, војвода горњо и доњошлески, моденски, пармански, пиачетински и гвасталски, освјенћимски и заторски, тјешински, фурлански, дубровачки и задарски; покнежени гроф хабсбуршки, тиролски, кибурски, горички и градишки; кнез тријентски и бриксенски; маркграф горњо и доњо-лужички и истарски; гроф хохенембски, фелдкирхски, брегенски, соненбершки итд.; господар Трста, Котора и словеначког Краја, велики војвода Војводине Српске итд. итд." Крупна мистификација хрватске историографије ради поткрепљења "Пакта конвенте" била је њена конструкција хрватских "народних краљева". Након покрштавања, Срби и Хрвати имали су народне главаре зване "кнезови" (dux, princeps) као остатак племенске самоуправе, при чему су у Хрватској, поред словенских кнезова, постојали и аварски банови. Кад би ојачали, ти би се кнезови, по угледу на германске владаре, понекад називали "краљевима" (rex). Тако се кнез Томислав око 925. прозвао "краљем Хрвата" (rex Chroatorum), док се Петар Кресимир Четврти око 1058. године прогласио "хрватским и далматинским краљем" (rex Chroatorum et Dalmatiarum). Само, ти "краљеви" суштински се нису разликовали од кнезова. Истински краљ, који је крунисан по римском папи или круну примио од њега, био је наследни господар земље и народа "милошћу Божјом" (gratia Dei), и не народним избором. Ако је народ и присуствовао крунисању, он је, као и код избора римокатоличких бискупа и папа, само акламацијом потврђивао већ постојећу "харизму" владара; (в.: M. Weber, Wirtschaft und Gesellschaft. Grundriss der verstehenden Soziologie, herausg. v. J. Winckelmann, Köln/Berlin 1964, I, 187, II, 845 ид.) Но, римски папа, чак и да је хтео, није могао да дотичне "народне краљеве" крунише, јер су у то доба Хрватска и Далмација биле део византијскога царства. Тако је "краљ" Томислав био, у 13 ствари, царски проконзул. То што је римски папа гдекад у писмима ословљавао "народне краљеве" на латинском "rex", био је тек израз дипломатске љубазности. Јиречек (К. Јиречек, Историја Срба, I, Београд 1952, 122) примећује: "Па и Немањин син Вукан, удеони кнез Дукље, титулира се на натписима и у папским повељама као краљ." У црквеним актима и аналима које је прикупио Ф. Рачки, а навео и Шишић (op. cit., 424), српски кнез Захумља Михаило Вишевић назива се 926. године, дакле после Томислављевога самопроглашења, "Michael rex Sclavorum", док се 928. сам Томислав титулише тек као "хрватски главар" (princeps Croatorum)! Дакле, никаквих хрватских "народних краљева" није било. Тек после црквеног раскола 1054. године те када је, услед развлашћења војног племства и неодговорнога утицаја на власт цариградског грађанства и "философа", Византија изгубила западни Балкан и скоро целу Малу Азију (Угари заузимају 1064. године Београд, Нормани јужну Италију и Драч, Турци-Селџуци уништавају 19. августа 1071. године код Манцикерта византијску војску и заробљавају цара), постају и папству одрешене руке у европској геополитици. Гргур Седми, један од највећих папских теократа у историји, послао је у октобру 1076. године легата Гебизона да бана Дмитра Звонимира крунише за хрватско-далматинског краља. Но, претходно је Звонимир морао да положи заклетву вазалске верности папама, уз обавезу плаћања данка и војне службе. Био је то део шире политике. Ускоро потом, краљевску круну получио је и српски кнез Михаило Зетски. Исте 1076. године узвисио је Гргур Седми још једну словенску земљу, Пољску, у краљевину; (в.: В. Ћоровић, Историја Срба, I, Београд 1989, 118). Тиме је образован римокатолички штит према православљу. Пошто Дмитар Звонимир није имао наследника, право давања хрватске круне вратило се римским папама. Видели смо раније како је та круна припала Коломану и како су Хрватска и Далмација постале угарска покрајина. У доба Аустрије као апсолутне монархије, пре закључења "аустро-угарске нагодбе", царска влада је водила политику одвајања Хрватске од Угарске, то јест германизације. Када је, после царске октобарске дипломе у Хрватској-Славонији дошло до обнављања жупанијске самоуправе и изабран сабор, хрватски су представници, стојећи на становишту "Пакта конвенте" да између Хрватске и Угарске постоји само "персонална унија", изнели захтев да се између двеју држава уреде међусобна, пре свега гранична питања. Угарски државници били су спремни да преговарају, признајући Хрватима својство политичке нације, али аргументацију која би водила цепању Угарске, нису прихватали. Сматрали су да им припадају три славонске жупаније, и били су спремни да их се одрекну, али су у погледу припадности Ријеке (чије становништво је било са сједињење с Угарском) били непопустљиви. Са своје стране, цар Фрања Јосиф Први понудио је Хрватима заједницу са Аустријом, до које би дошло када би Хрвати изабрали представнике у Царевинско веће у 14 складу са Царским (фебруарским) патентом од 26. фебруара 1861. године. Но, не без разлога страхујући од аустријскога централизма, хрватски представници су то одбили, истичући да се и са Аустријом налазе само у персоналној унији! (В.: В. Крестић, Хрватско- угарска нагодба 1868. године, Београд 1969, 152 идд., 173 идд.). После дуалистичког преуређења Царевине, за Хрвате је једини начин да изађу из централистичког режима, − Хрватском је управљала Хрватска дворска канцеларија у Бечу, − био да напусте фикцију свога "хисторијског државног права" и признају континуитет Хрватске као угарске покрајине. Следствено томе, закључена је "хрватско-угарска нагодба", којој је правну обавезност дао закон хрватско-славонског сабора I од 18. новембра 1868. године и закон угарског Сабора ХХХ од 23. новембра 1868. године. У почетку нагодбеног закона стоји: "Како Хрватска и Славонија од векова како правно тако и фактички припадају круни св. Стефана, па је и у Прагматичкој санкцији изречено да су земље угарске круне неодвојиве једне од других. На овим основама закључиле су, с једне стране, Угарска, а с друге стране, Хрватска и Славонија у сврху решавања државноправних питања која између њих постоје, ову нагодбу: 1. Угарска те Хрватска, Славонија и Далмација чине једну те исту државну заједницу како према осталим земљама над којима влада Његово величанство, тако и према другим државама." Краљевина Србија напустила је претензије које се заснивају на њеном историјском и етничком праву, и прихватила концепцију "југословенскога" уједињења почетком 1914. године када су престолонаследник Александар Карађорђевић и председник Владе Никола Пашић посетили у Санкт-Петербургу рускога цара Николаја Другог да траже помоћ Русије у случају рата са Аустро-Угарском и запросе једну од царевих кћери (вероватно кнегињу Олгу) за Александра. Том пригодом Никола Пашић је рекао (В. Казимировић, Никола Пашић и његово доба: 1845-1926, II, Београд 1990, 306): "Ако нам буде суђено да имаднемо ћерку руског цара за краљицу, она ће уживати симпатије свега српског народа и може, ако бог и прилике буду допустиле, бити царица српско-хрватског, југословенског народа". Ово преусмерење озваничила је, након почетка рата између Србије и Аустро-Угарске, "Нишка декларација" од 7. децембра (24. новембра) 1914. године као званични ратни програм Србије, која је службено била изјава краљевске владе у Народној скупштини, коју је прочитао Никола Пашић, а Народна скупштина једногласно прихватила. У "Нишкој декларацији", која је доскоро слављена као величанствен акт српске дипломатије, а у ствари била "Пандорина кутија" из које су излетеле све несреће српскога народа до данашњих дана, стоји: "Уверена у решеност целога српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога светога огњишта и слободе, влада краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог 15 војевања, које је, у тренуцима, кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца." (Нав. у: В. Новак, Антологија југословенске мисли и народног јединства, Београд 1930, 707 ид.). Југословенство је, у ствари, било хрватска идеја, коју су Срби прихватили као своју националну и државну религију. У том смислу и Шешељ, који говори о "папској обмани званој југословенство" (op. cit., 508 идд.). Путем југословенства хтели су водећи хрватски кругови, на челу са римокатоличким бискупом Штросмајером, да прошире хрватски национални простор, са Загребом као престоницом, те да сваколике православне Србе и Србију потчине жезлу Хабсбурга и унији с папством. Значајно је да је још 12. августа 1961. године, када Срби о југословенству још ништа нису знали, закон хрватског сабора о службености народног језика прописао у чл. 1.: "Језик југословенске троједне краљевине изјављује се овим за сваколики опсег троједне краљевине за једино и искључиво службен језик у свим струкама јавнога живота." ("Прозор", 13. августа 1861. нав. у: Новак, op. cit., 256 идд.). У овом смислу је многоказујућа такозвана "Мајска декларација" од 30. маја 1917. године коју су у Бечу, дакле у време када је Србија била под аустро-угарском окупацијом, објавили чланови "југославенског клуба" при аустријским Царевинским већем: "Потписани народи заступници у "Југославенском клубу" удружени изјављују, да на темељу народног начела и хрватског државног права захтијевају уједињење свих земаља у монархији, у којима живе Словенци, Хрвати и Срби, у једно самостално, од свакога господства туђих народа слободно и на демократској подлози основано државно тијело, под жезлом хабзбуршко-лоренске династије, те ће се свом снагом заузети за остварење овога захтјева свога једног те истог народа. С овим приудружајем потписани ће учествовати у раду Парламента." (Нав. у: Чулиновић, Југославија између два рата, I, Загреб, 1961, 25). Знаковито је да су првопотписници те "декларације" били римокатолички свештеник Антон Корошец и Матко Лагиња, који су заузимали значајне положаје и у Краљевини Југославији: Корошец је био многократно министар, једно време и председник Владе, а Лагиња хрватски бан. Талас југословенства, лишен сваког смисла за историјске чињенице, превалио се почетком 20. века у Србију. Тако лист антимонархијске организације "Црна рука" "Пијемонт" доноси у бр. 96 од 7/20. априла 1912. године слику и чланак о Анти Старчевићу, помахниталом србомрсцу и "оцу хрватске нације", у ком се чланку каже: "Као неустрашиви борац за слободу Хрватске, дела нашег народа који тамо живи, као антиаустријанац, Старчевић је наш народни борац. Слава му и вечан спомен међу нама!" (Нав. у: Новак, op. cit., 621). Успон југословенства не да се замислити без његове привлачности за револуционарну омладину, на шта нарочито указује М. Екмечић (Стварање Југославије: 16 1790-1918, 2, Београд 1989, 523 идд.). Но, колика је пометња и ту владала, показује пример водећег српског интелектуалца и гласноворника омладине с почетка 20. века, Јована Скерлића, који уза све дистанцирање од Анте Старчевића, овога назива "наш човек" и "Србенда" (в.: Крестић, Знаменити Срби о Хрватима, 175). Овај интелектуални колаж верно долази до изражаја у политичком и културном програму "југословенске националистичке омладине" који је маја 1914. године у броју 1. прашке "Југославије", дакле пред носом аустријске полиције, објавио Дубровчанин Љубо Леонтић. У том програму стоји: "Идеје, које нам намријеше генији југословенства: Губец, Гундулић, Гај, Враз, Караџић, Његош, Мажуранић, Прерадовић, Старчевић, Штросмајер и које живог репрезентанта налазе у Мештровићу, својином су читаве наше интелигенције." (Нав. у: Новак, op. cit. 687 идд.). Да би приволеле Италију да ступи на њихову страну у Првом светском рату, силе Антанте: Француска, Велика Британија и Русија, закључиле су са њом 26. априла 1915. године Лондонски уговор, којим је, између осталог, била предвиђена подела Далмације на северни и јужни део, при чему би северни део припао Италији, а јужни Србији и Црној Гори. Према примедби уз члан 5. тог Уговора, овим двема државама припала би "читава обала од рта Планка до реке Дрима, са важним лукама Сплит, Дубровник, Котор, Бар, Улцињ и Св. Јован Медовански, и са острвима Велики Дрвеник, Мали Дрвеник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан и Колочеп. Лука Драч остаће у поседу независне муслиманске државе Албаније." Лондонски уговор решавао је, дакле, на широкогруд начин питање изласка Краљевине Србије на Јадранско море. Потом је Пашићу 16. августа 1915. године предат меморандум великих сила савезница. У том се меморандуму Србији досуђују: Босна и Херцеговина, Срем, Бачка, део јадранске обале од рта Плоче до 10 километара јужно од Цавтата, северна Албанија и Славонија. Заузврат, Србија би требало да уступи Бугарској део Вардарске Македоније према уговору о савезу између двеју држава од 13. фебруара 1912. године. Пашић је тај меморандум изнео пред Народну скупштину, на тајно заседање, и Скупштина је, после бурне расправе о Македонији, 10. августа (по старом календару) 1915. године одобрила владину политику. (в.: Никола Пашић у Народној скупштини, IV, приредио Ђ. Станковић, Београд 1998, 39 идд.). Влада Србије је 1. септембра 1915. године одговорила на дотични меморандум прихватајући концесије понуђене Србији, с тим што је у погледу Македоније поставила следеће услове: да граница Србије са Грчком остане очувана; да Скопље са округом Овче Поље буде заштићено до могућих напада Бугарске успостављањем једне стратешко-географске границе; да град Прилеп, колевка српског народа, који је везан за Србију толиким славним успоменама, остане у саставу Краљевине. Но, савезничке понуде Бугарској постале су беспредметне када је она 14. октобра напала Србију. Да Србија ни у будуће дуго није оспоравала италијанске позиције на Јадрану 17 происходеће из Лондонскога уговора, показују и изјаве које је Пашић давао руској штампи за време посете Русији у мају 1916; (в.: М. Марјановић, Лондонски уговор из године 1915. Прилог повијести борбе за Јадран 1914-1917, Загреб 1960, 353 идд.). Но, само мало дана након закључења Лондонскога уговора, основан је у Паризу 30. априла 1915. године од политичких емиграната из Аустро-Угарске "Југословенски одбор" у коме су пресудну реч имали Хрвати, и чији је главни циљ био рушење Лондонског уговора, што је било и основни циљ Хрвата. Оснивач Југословенског одбора био је од противречја саздани Цавтаћанин Франо Супило, новинар, који своју политичку каријеру отпочиње 1891. године као један од првих активиста старчевићевске странке права у Далмацији и уредник антисрпског дубровачког листа "Црвена Хрватска". Уз то, он је и идеолог хрватске националистичке омладине. Но, 1906. године он ублажава свој великохрватски екстремизам и јавља се као саоснивач нове и успешне политичке странке "Хрватско-српске коалиције". Међутим, када су Срби у Хрватској одбили да прихвате његов наум утапања у "народно јединство" са Хрватима, Супило 2. фебруара 1910. године даје оставку на чланство у хрватско-српској коалицији, где његово место тумача страначке линије заузима Светозар Прибићевић. Ни у југословенском одбору Супило неће остати дуго. Због неслагања с Пашићевом политиком он 1916. године напушта одбор и у друштву с енглеским новинарима Викемом Стидом (Henry Wickham Steed) и Ситон-Ватсоном (Robert William Seton-Watson) распаљује британско јавно мнење против Пашића као "великосрбина". Занимиљиво је да Супило 1917. године конципира Југославију као савезну државу, која јако личи на федерацију-конфедерацију Јосипа Броза Тита, у којој Србија нема излазак на море; (в. Ј. Хорват, Политичка повијест Хрватске, I, Загреб 1989, 368 ид.). Када је проглашена "Крфска декларација" (о којој ће бити речи ниже) Супило се мири са Пашићем, али напрасно умире у једној лондонској болници за умоболне 28. септембра 1917. године. Председник југословенског одбора био је Анте Трумбић, такође Хрват и оснивач старчевићевске странке права у Далмацији. Важна фигура у југословенском одбору био је и познати вајар Иван Мештровић, који је за време Другог светског рата постао симпатизер усташког поглавника Анте Павелића; (в.: И. Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Загреб 1969, 311 идд.). Влада Краљевине Србије финансијски је подупирала југословенски одбор. Али, италијанска штампа је писала да и Аустро-Угарска финансира рад југословенског одбора, што није немогуће, пошто је животни интерес Аустро-Угарске такође био да се Лондонски уговор не изврши. Када је чешки политичар Едуард Бенеш почетком 1917. године боравио 18 у Италији, говорили су му о југословенском одбору (Марјановић, op.cit., 387): "Ми вјерујемо, да нису агенти, али својим држањем раде у прилог Аустрије." Да би се путем реплике на аустројугословенску "Мајску декларацију" подигао углед српске владе, која тада није имала ни народ ни територију и чија је залеђина била додатно ослабљена револуционарним хаосом ("двовлашћем") у Русији, Пашић је позвао на Крф, где је било седиште његовога коалиционога кабинета, представнике југословенскога одбора, да на темељу "Нишке декларације" изађу пред савезничку јавност са споразумом који би садржавао такву реплику. Конферисање је трајало од 15. јуна до 20. јула 1917. године и из њега је произашла "Крфска декларација", чији су главни творци били Пашић и Трумбић, но коју је накнадно признао и Супило као "гранитно хисторијско дјело" (в.: Хорват, op.cit. I, 369). Само, Крфска декларација није била ни међународни уговор, јер је једна од страна био југословенски одбор као политичка организација без правног субјективитета, ни државноправни акт, јер га није потврдила Народна скупштина, већ политички манифест са привременим важењем. Декларација, полазећи од "начела слободног самоопредељења народа као основног принципа новога међународног поретка" предвиђа да се "заједничка држава" има заснивати на тринаест "модерних и демократских принципа". За Србију је требало да буде најзначајнији принцип 1: "Држава Срба, Хрвата и Словенаца, познатих и под именом Јужних Словена или Југословена, бит ће слободна, независна Краљевина с јединственом територијом и јединственим држављанством. Она ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевића, која је дала доказа, да се с идејама и осећајима не двоји од народа и да ставља народну слободу и вољу врх света." Крфска декларација не спомиње никаква историјска права. Међутим, признањем српске монархије она посредно спомиње суштинско историјско право Србије. С тим у вези, од значаја је и принцип 13. чланови 4. и 5. који кажу: 4. "Устав се има примити у целини, у Уставотворној Скупштини, бројно квалификованом већином." 5. "И Устав и други закони, које буде донела Уставотворна Скупштина, ступају у живот кад их Краљ санкционише." Овим је српски монарх подигнут на степен "другог уставног чиниоца". Но и Хрвати су били богато почашћени, и то је ваљда оно што је Супила довело до одушевљења. У принципу 10. стоји: Јадранско море, у интересу слободе и равноправности свих народа, бит ће слободно и отворено свима и свакоме." Та одредба била је изравно управљена против Италије и Лондонског уговора, који је формално био држан у тајности, ― објавила га је на јесен 1917. године бољшевичка влада у Русији у склопу своје политике разобличења "тајне дипломатије", − али је за упућене био "јавна тајна". Уз то, у уводу декларације, као савезници се наводе Француска, Енглеска, Америчка република и Русија, без помињања 19 Италије; она дакле није била савезник. Тиме је отпочела инструментализација Србије у борби против Италије ― у хрватском интересу. У септембру и октобру 1918. године почиње војни и политички слом централних сила. У септембру немачка војска није више у стању да на западном фронту заустави савезничку офанзиву. У октобру се распада аустро-угарска војска на италијанском фронту. На дан 14. септембра у 8 часова ујутро почиње пробој солунског фронта. Српска војска толико брзо напредује, иако због оштећења железничке пруге северно од Скопља не може да пребацује своју тешку артиљерију и комору, тако да Бугарска већ 29. септембра капитулира. Ниш је ослобођен 12. октобра, а Београд 1. новембра. Јадранске трупе ослобађају Подгорицу 31. октобра, Цетиње 4. новембра, а Котор 6. новембра. Још пре ослобођења Београда, српске јединице прелазе Дунав, Саву и Дрину. Мађарска и савезници закључују 13. новембра 1918. године "Београдску конвенцију" о примирју, сагласно којој Србији припадају оне територије које је Србији досуђивао савезнички меморандум од 16. августа 1915. године и Лондонски уговор. Већ у августу 1918. године почињу се оснивати у југословенским земљама Аустро- Угарске "народна већа" као политичка представништва. У Загребу је 6. октобра 1918. године основано једно такво централно "народно веће за народ Словенаца, Хрвата и Срба", чији је основни заједнички програм: "Уједињење свих Словенаца, Хрвата и Срба у народну слободну и неодвисну државу Словенаца, Хрвата и Срба, уређену на демократским начелима." Хрватски сабор је на својој (последњој) седници од 29. октобра 1918. године прогласио Хрватску, Славонију, Далмацију са Ријеком "посве независном државом према Угарској и Аустрији", те изјавио да та држава "приступа у заједничку народну суверену државу Словенаца, Хрвата и Срба… од Соче тамо до Солуна". Уз то, хрватски сабор проглашава централно народно веће највишим органом те новостворене државе и истиче "да признаје Народноме Вијећу Словенаца, Хрвата и Срба врховну власт". Дакле, Хрватска, Славонија и Далмација постала је независном државом, али се истога часа утопила у "Државу Словенаца, Хрвата и Срба". Но, да ли се ту радило о "држави", односно "државама"? Држава мора имати територију и народ, али те особине ("елементе") могу имати сва насељена места са вишим или нижим ступњем организације. Та места постају државом тек када се у њима установи изворна (независна) делотворна власт. Наведимо, примера ради, Коркунова. "Независна власт принуђивања", вели он (N.M. Korkounov, Cours de théorie générale du droit, 2-éd., Paris 1914, 375), "јесте дакле… карактеристично својство државе". Или Ле Фира (Le Fur), који каже (Л. Ле Фир, Међународно јавно право, Београд 1934, 70): "Али, пошто је држава досад најсавршенији облик људских друштава, њена власт је исто тако на вишем ступњу него другде. Она се зове сувереност; а састоји се у праву 20 државе да одлучује у последњем степену по питањима своје надлежности, имајући искључиво право безусловне принуде, што јој допушта да може принудно извршавати своје одлуке у случају отпора својих поданика." Такву власт имала је на територији народнога вијећа Словенаца, Хрвата и Срба Аустрија, односно Угарска. Та власт нестала је у октобру 1918. године. Но, уместо ње, ако се оставе по страни територије које је заузела српска војска, није настала нова организација која је имала безусловну, делотворну власт принуђивања, дакле државну власт. Десило се то, да је завладала анархија помешана са насиљем такозваног "зеленог кадера" и "бољшевика", у ствари дезертера из тада већ бивше аустро-угарске војске и повратника из заробљеништва; уједно, италијанска војска је заузимала Словенију и источну обалу Јадрана. Немајући куд, народно веће "државе Словенаца, Хрвата и Срба", које је заседало у Загребу, који је могао да се претвори у "буре барута", замолило је 4. новембра, на предлог социјалдемократског посланика Витомира Кораћа, српску војску да дође у помоћ (Б. Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, I: У ратовима за национално ослобођење, Београд, 2002, 428). Никакве, дакле, "државе Словенаца, Хрвата и Срба", ни "фактичке", ни "привремене", није било. Истакнути немачки теоретичар међународног права, Георг Дам, разматра управо такву могућност, каква се догодила 29. октобра 1918. године у Хрватској, да становништво једне територије одбаци владајућу државну силу, али да уместо ње не успостави међународно признату државну силу. "Тада", вели он (G. Dahm, Völkerrecht, I, Stuttgart 1958, 615), "територија пада у стање бездржавности." "Женевска декларација" од 9. новембра 1918. године први је покушај уједињења, који пропада услед хрватско-словеначке незајажљивости и србијанске суревњивости. У Женеви су се 6. новембра те године састали председник Владе Србије и министар иностраних дела Никола Пашић, представници србијанске опозиције, која се у Сарајеву маја 1919. године углавном фузионисала са "Демократско-државотворном странком" Светозара Прибићевића у демократску странку, делегација народног већа у Загребу на челу са председником Корошецом и делегација југословенског одбора у Лондону коју је предводио Анте Трумбић, и као исход њихова конферисања произашла је речена декларација. Она је констатовала "уједињење у државу Срба, Хрвата и Словенаца" (без заједничког државног поглавара, наводећи само будућу уставотворну скупштину, "Конститутанту"). Привремено би се, за послове који се тичу оба ентитета, образовало "заједничко министарство (те послове и заједничке министре набрајао је "записник" уз декларацију) а до одлуке "конститутанте" - "Влада Краљевине Србије и Народно Веће у Загребу продужиће отправљати послове сваки у свом унутрашњем делокругу на редован начин какав где постоји…." Установила би се, дакле, лабава конфедерација с чисто 21 управним функцијама и тенденцијом да већа "држава Словенаца, Хрвата и Срба" прогута Србију. Никола Пашић је испрва одбијао да потпише "Женевску декларацију", али је под притиском не само Хрвата и Словенаца, него и српске опозиције, којој придев "српски" уопште не приличи, ставио уз резерве свој потпис на њу. Ево шта је о томе рекао Пашић 7. јуна 1923. године као председник Владе Краљевине СХС у свом великом говору пред Народном Скупштином (Никола Пашић у Народној скупштини, IV, 292): "Дакле, господо, онда је била конференција у Женеви. Ја сам због слабости једва отишао тамо. Хтео сам да поведем тамо другове, да се заједно договоримо. Рекли су: "Неће бити никога тамо, него ће бити Корошец, Чингрија и Жерјав, и то што ви с нама свршите, то ће да се сврши", и због тога, рекли су, не треба нико да буде. Кад само пошао тамо, нисам никога повео. Хтео сам да поведем неке другове, али су одбили. Хтео сам да поведем секретара, али су и то одбили; хтео сам да узмем г. Лазу Марковића, који је онда живео у Женеви, али су и њега одбили. Дакле, ја сам тамо био сам. Преговарали смо; они су тражили оно што је објављено; тражили су да се то призна, не знајући како је у Србији, и ако сам ја онда друкчије мислио. Ја сам онда казао: добро, ја то примам на себе, али ја не могу да обавежем мојим пристанком Краља и Владу, да приме ово што смо овде свршили. Са Краљем нисам онда имао никакве комуникације. Нећу дубље да улазим у ту Женевску ствар, јер је то одвратно." Упознат са садржином "Женевске декларације", Стојан Протић, Пашићев заменик и министар финансија, поднео је оставку Владе, која се налазила на Крфу, 10. новембра, и о томе обавестио Пашића. Вративши се у Париз, Пашић је, због тога, повукао потпис са "Женевске декларације" 12. новембра. При том је изјавио да је и регент Александар противан тој декларацији, што је изазвало Александров гнев према Пашићу; (в.: Ф. Чулиновић, Југославија између два рата, I, Загреб 1961, 85). У Париз је 18. новембра допутовао регентов секретар и посланик у Солуну (по повратку у Србију и министар двора) Живојин Балугџић и објашњавао србијанској опозицији да Александар није ставио вето на женевске закључке јер му они нису били ни познати; (в.: Глигоријевић, op.cit. I, 408). Само, ни народно веће у Загребу није прихватило "Женевску декларацију", због чега Корошец и није смео да се пре уједињења врати у земљу. Светозар Прибићевић, потпредседник народнога већа, о томе каже (С. Прибићевић, Диктатура краља Александра, Београд 1952, 44 ид.): "Сутрадан, 25. новембра, упутио сам у Париз председнику српске владе Николи Пашићу телеграм у коме сам − не знајући за телеграм Стојана Протића упућен са Крфа 10. новембра са неодобравањем Женевског споразума − изјавио да се Народно веће не сматра обавезано женевским одлукама, мада је те одлуке потписао председник Народног већа др 22 Корошец. Председник Народног већа - настављало се у телеграму - упућен је у иностранство једино у циљу да се обавести о међународном положају, док је Народно веће себи задржало право да донесе обавезне одлуке о начину и облику народног уједињења." "Женевска декларација" била је, према томе, од почетка правно неваљана! Видевши с каквим политичким сплеткарошима и језуитима има посла, Никола Пашић очигледно није више хтео да ради на уједињењу са Хрватима и Словенцима; он се, уосталом, вратио у земљу тек 10. децембра, дакле пуних десет дана по извршеном уједињењу! Пашић је ван сваке сумње хтео да се Краљевина Србија најпре успостави унутар својих међународно признатих граница, што ће рећи граница које су предвидели савезнички меморандум од 16. августа 1915. године, Лондонски уговор и Београдска конвенција од 13. новембра 1918. године. Основни Пашићев став слично сагледава и В. Ћоровић (op. cit., III, 232): „Пашић је доиста желео да се најпре изврши уједињење Срба и да се тачно обележи шта припада Србима, па да тој српској држави приступе и Хрвати и Словенци. Он није био противник уједињења, али је хтео да осигура српски посед.“ Делегат српске Врховне команде, потпуковник Душан Симовић, допутовао је у Загреб 13. новембра. Њега су у саборници на Марковом тргу примили водећи људи Народног већа. У разговору са њим, председник старчевићевске странке прва, уједно и потпредседник већа, Анте Павелић (старији) је рекао да будућа заједничка држава треба да има федеративно уређење, с посебним управним јединицама: Србијом, Црном Гором, Македонијом, Босном и Херцеговином, Војводином, Хрватском, Далмацијом и Словенијом. Међутим, Симовић је између осталога казао (Б. Кризман, Хрватска у Првом свjетском рату. Хрватско-српски политички односи, Загреб 1989, 337): "Србији − по праву оружја, а на основу уговора о примирју с Мађарском који је потписао Војвода Мишић, као опуномоћеник команданта савезничких војсака на Солунском фронту; ђенерала Франше Депереа (Franchet d'Espérey), припада следећа територија: Банат до линије Оршава- Карансебеш-р. Марош-Аарад- испод Сегедина; Бачка до линије Хоргош-Суботица- Баја; Барања до линије Батасек-Печуј- Барч и даље реком Дравом до Осека; Срем и Славонија до линије жељезничке пруге Осек-Ђаково- Шамац; цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планка. Ван те територије, да се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом или да формирате засебну државу." Уједно, делови српскога народа ван Србије почели су се, полазећи од историјског и етничког права, уједињавати са Краљевином Србијом. Народна скупштина у Новом Саду изгласала је 25. новембра 1918. године уједињење Војводине, тј. Баната, Бачке и Барање (БББ), са Србијом ("2. Прикључујемо се Краљевини Србији…"). Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори одлучила је 13/26. новембра 1918. године да се Црна Гора 23 уједини са Србијом ("2. Да се Црна Гора с братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића,…."). У Руми је 24/11. новембра 1918. године конференција изасланика одбора народног већа у Срему усвојила резолуцију којом се одлучује "непосредно присаједињавање Срема Краљевини Србији". Хрватски историчар Богдан Кризман наводи податак, који нисмо нашли код српских историчара, да је у новембру 1918. године "Скупштина у Котору прогласила… суверенство краља Петра" (Кризман, op. cit., 357). Ово је нарочито важно, јер Бока Которска треба да постане најзначајнији излаз Србије на Јадранско море. После усвајања "Крфске декларације", Никола Пашић је боравио у Лондону, где је разговарао и са италијанским сенатором Ђованијем Бевионијем (Giovani Bevione). Том приликом је Пашић одбио Бевионијев предлог да се уместо Далмације Италији уступи Бока Которска, рекавши: "Не Котор је чисто српско земљиште, не можемо пристати да нам се одузме. Добијањем Трста, Пуле и Валоне, Италија има осигурану апсолутну превласт на Јадрану." (Нав. у: Ђ. Станковић, Никола Пашић, савезници и стварање Југославије, 2. изд., Зајечар 1995, 226). Влада Босне и Херцеговине није хтела да засебно прогласи уједињење са Србијом. То не треба да изненађује, ако се има у виду да је ту владу поставило народно веће у Загребу. Но, народ се по срезовима почео изјашњавати за уједињење са Србијом. Од укупно 54 среза, колико их је тада имала Босна и Херцеговина, њих 37 се изјаснило за уједињење, по Николи Пашићу, односно 42, по народном посланику Матији Поповићу (Никола Пашић у Народној скупштини, IV, 291). Tако се и Босна и Херцеговина, плебисцитарно, ујединила с Краљевином Србијом. Занимљиво је да је и после прводецембарског коначног уједињења, у Босни и Херцеговини постојао покрет за засебним формалним уједињењем са Србијом. Тако је за 27. јануар, на Св. Саву, 1919. године била заказана у Сарајеву средишња скупштина која би изгласала присаједињење Србији. Но, министар унутрашњих послова Светозар Прибићевић забранио је да се слични скупови одржавају, да се не би изазвала реакција Хрвата. (в.: Глигоријевић, op. cit., I, 427). Када се у Хрватској више није могло чекати, постојала је могућност да се Лондонски уговор не само примени, већ и прошири − чак је 11. марта 1919. године италијански државник Орландо на седници десеторице у Паризу изјавио да Италија сматра Хрвате и Словенце за непријатеље (Чулиновић, op. cit., I, 149) − народно веће "државе Словенца, Хрвата и Срба" упутило је одасланство у Београд, где је оно стигло 28. новембра, да без одгађања спроведе уједињење с Краљевином Србијом. До уједињења је дошло тако, што је 1. децембра 1918. године Анте Павелић (старији) прочитао адресу народног већа "државе Словенаца, Хрвата и Срба" упућену регенту Александру, на коју је овај потом одговорио, проглашавајући "уједињење Србије са 24 земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца". У "адреси" је, између осталог, речено: "У овом хисторијском часу,… дубоко смо ожалошћени, што морамо констатовати, да су велики и драгоцјени дијелови нашега народнога подручја окупирани од чета краљевине Италије, која је додуше савезница са силама Споразума и с којом желимо живјети у добрим пријатељским односима, али нисмо приправни признати оправданости било каквих уговора, па ни Лондонскога, по којему бисмо уз повреду националнога начела и принципа самоодређења били присиљени да дио нашега народа одступимо у састав туђе државе." У "одговору", регент Александар је нагласио: "Смемо слободно рећи, да ће у поштовању тих начела и предања, у осећајима нашега пријатељства и доброга суседства, талијански народ наћи више правога добра и безбедности, него у остварењу Лондонског уговора, потписаног без нас и од нас никад не признатога, а у приликама, кад се није предвиђала пропаст Аустро-Угарске, те је од онда многи некадашњи обзир постао беспредметан." Каква грешка са несагледивим историјским последицама! Александар никако није смео спомињати Лондонски уговор. Јер, ако је тада, као што смо видели, Италија Хрвате и Словенце сматрала непријатељима, онда је она, након регентовог одбацивања Лондонског уговора, почела у Србима гледати не само њихове саучеснике, већ и покровитеље. Она је на својој територији организовала усташке и арбанашке ("качачке") банде ради рушења југословенске државе. Жртва једне такве усташке банде био је и сам краљ Александар, а онда и милион Срба у Другом светском рату. Врло је сложено и до сада нерасветљено питање правне квалификације прводецембарског акта. Прво, то није могао бити међународни уговор, јер, као што смо показали, "држава Словенаца, Хрвата и Срба" није била држава, те самим тим није могла ни бити субјект међународног права, да би могла закључивати међународне уговоре. Да прводецембарски акт није био међународни уговор, сматра и Слободан Јовановић (Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1995, 48 идд.). Само, тај акт није био ни присаједињење те "државе" Краљевини Србији, пошто су посебни органи њих двеју престали да постоје, да би њихово место заузели заједнички органи Краљевствa СХС; да је тај акт био присаједињење, нестали би само органи "државе Словенаца, Хрвата и Срба", а остали би и даље органи Краљевине Србије. У ствари, прводецембарски акт био је уговор, али не уговор међународнога, већ унутрашњег права Краљевине Србије. И Чулиновић каже (op. cit., I, 148): "Формално он је био билатерални државноправни акт,…" Наиме, земље које су ушле у састав "државе Словенаца, Хрвата и Срба" биле су раније покрајине Аустрије и Угарске, те су као такве имале правну способност унутрашњег права, које су пренеле на своје удружење. Зато је Србија и могла да са тим удружењем закључи уговор, 25 али је то био уговор за који су важила правила српскога унутрашњег права. Пошто су та правила продужила да важе, јер у противном прводецембарски акт не би имао правни основ, и Србија је наставила да постоји у границама пре уједињења. Да је регент те границе хтео да мења, прекорачио би своја овлашћења, јер се радило о међународним границама. То тим пре, јер је питање, да ли је он уопште смео, заобилазећи Владу и Народну скупштину, да спроведе прводецембарско уједињење. Сличан пример нуди уједињење Енглеске и Шкотске 1706. године. После фузије двеју држава, нова држава је добила име "Уједињено Краљевство Велике Британије", заједнички парламент у Лондону назван је "Парламент Велике Британије", али је граница између Енглеске и Шкотске наставила да постоји до данашњих дана; (в.: О. Hood Phillips/P. Jackson/ P. Leopold, Constitutional and Administrative Law, London 2001, 60 идд.). Што су међународне границе Србије касније насилно мењане, не мења на ствари; те измене су голи факти који не дирају у историјско и етничко право српске нације. Ако је председник Хрватске сељачке странке и некрунисани краљ Хрватске Стјепан Радић могао да каже да је и после прводецембарског уједињења хрватска држава продужила да постоји кроз "тисућљетно дебло хрватске државности", (И. Мужић, Стјепан Радић у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, 3. изд., Загреб 1988, 78) што не одговара истини, онда тим пре Срби могу да кажу да је Србија наставила да постоји и после прводецембарског уједињења 1918. године. Да заокружимо. Судбински геополитички интерес Србије је и излазак Србије на Црно море. Право је српске нације да, с тим у вези, као накнаду ратне штете коју је Бугарска у рату 1941-1944. године проузроковала Србији, од Бугарске захтева коридор уз јужну обалу Дунава до Црног мора. Та ратна штета је огромна; (в.: Н. Живковић, Ратна штета коју је Бугарска учинила Југославији 1941-1944, Београд 1985, passim). На обим одштете треба да утиче и подлост бугарских властодржаца, јер је Бугарска са југословенском владом закључила уговор о вечном пријатељству 24. јануара 1937. године. У члану првом тог уговора стоји: "Постојаће ненарушив мир и искрено и вечно пријатељство између Краљевине Југославије и Краљевине Бугарске…" Диктатор Јосип Броз Тито, приликом преговора са председником бугарске владе 1. августа 1947. године на Бледу, одрекао се ратних репарација према Бугарској (С. Нешовић, Бледски споразуми Тито-Димитров (1947), Загреб 1979, 64). Знаковито је да је Бугарска једнострано отказала све споразуме с титоистичком Југославијом 1. октобра 1949. године осим документа о праштању ратне штете! Међутим, Јосип Броз Тито није имао право да Бугарској прашта ратну штету, нити да уопште заузима било какву јавну функцију, јер није био југословенски држављанин, што је правној науци измакло из вида. Јосип Броз је наводно 26 рођен у Хрватској као држављанин Угарске, чији је Хрватска била део. Према уговору о миру који је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца закључила у Тријанону с Мађарском, постала су нашим држављанима лица која су на дан 1. јануара 1910. године имала своје завичајно право у некој од општина бивше Угарске која је припала Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, и то завичајно право сачувала до 26. јула 1921. године када је дотични уговор о миру ступио на снагу. Јосип Броз то завичајно право, по неспорним подацима, није имао. Поред тог стицања држављанства по сили закона, постојала је и друга могућност, а наиме да лице које докаже да је Србин, Хрват или Словенац, а стекло је држављанство неке друге државе-наследнице, поднесе захтев за стицање нашег држављанства најдаље до 25. јануара 1922. године. Јосип Броз, колико је познато, такав захтев није поднео. У питање које ће можда заувек остати отворено, да ли је Јосип Броз који се крајем 19. века родио у Хрватској и Јосип Броз који је после Првог светског рата дошао из Русије у Југославију, био исто лице, овде се не морамо упуштати. Према томе, будући странац, Јосип Броз Тито није могао постати ни југословенски "маршал", ни председник Владе, ни председник Републике. Зато ни политичке одлуке које је донео или издејствовао као носилац неограничене врховне власти немају правне важности. Правно пада и АВНОЈ, пада и авнојевско комадање Србије. 27 С а ж е т а к Излазак Србије на море, то јест добивање поморске луке је за српску нацију геополитичка нужност првога реда, јер без њега опстанак Србије није могућ. То су увиђали наши државници из недавне прошлости, али и широки народни слојеви. Због решења тог питања Србија је и ушла у Први светски рат. Сврха овога текста је да докаже да се не ради само геополитичкој нужности као чињеници, већ и о историјском праву Србије, односно српске нације. Но, најпре треба одговорити на питање шта је историјско право. То није питање чисто апстрактнога права, будући да је историјско право наследно право које прелази с поколења на поколење једне нације, већ је и историјско-правно питање. Зато тај одговор није могућ без историјских и упоредно историјских разматрања. Имајући то у виду, овај се текст бави и историјским правом Угарске и фиктивним хрватским "хисторијским државним правом". Које су међународне границе Србије предочава беседа потпуковника Душана Симовића 13. новембра 1918. године у загребачкој саборници: "Србији − по праву оружја, а на основу уговора о примирју с Мађарском… припада следећа територија: Банат до линије Оршава-Карансебеш- р. Марош-Арад- испод Сегедина; Бачка до линије Хоргош- Суботица-Баја; Барања до линије Батасек-Печуј- Барч и даље реком Дравом до Осека; Срем и Славонија до линије жељезничке пруге Осек-Ђаково- Шамац; цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планка. Ван те територије, да се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом или да формирате засебну државу." Симовић не спомиње и следеће међународно правно релевантне акте: Лондонски уговор од 26. априла 1915. године и меморандум влада Антанте од 16. августа 1915. године. У ове међународне границе акт од 1. децембра 1918. године о уједињењу у Краљевство СХС није могао да дира пошто је то био акт, како текст показује, за који је важило унутрашње право Србије. Текст стоји на становишту да Србија има право да од Бугарске захтева коридор уз јужну обалу Дунава до изласка на Црно море као накнаду за ратну штету коју је Бугарска у рату 1941-1944. године проузроковала српском народу. Ту одштету "опростио" је Бугарској 1947. године Јосип Броз Тито. Међутим, како текст показује, тај "опрост" је правно неважећи, пошто Тито није био југословенски држављанин, па, следствено томе, није могао да врши никакве државне функције нити доноси правне акте везане за те функције.