ПЕСМА О "ЧИЧИ"

СНОВИ
Дражи Михаиловићу Чичи

Снови те ноћне лађе и капетани
Ти прегажени простори и поља смрека
Снови: изгубљене ноћи и дани
Песме над песмама од фијука ветра и лелека

Снови те мале лампе у глави
Ти ноћни ножеви, те слутње
Што кроз срце пролазе ко громови плави
Пепео за собом остављају и сметње

Снови ти ноћни семафори
Перони где уместо путника силазе мртви
Болнице - на срцу прозори
За спомен хероју и жртви.

Тунели љубави и захухтали бат
Слепи путници што траже изгубљене планете
Заустављено време, Равна Гора, рат
На сиси тек заспало дете.

2.
Снови, у рачви месечине птице
Иследници чије се вене на врату
Затежу ко телеграфске жице
Ко велике казаљке на станичном сату.

Шкрипа кочница живота
Уместо жишки зуби испадају
Година прва и стота
Ал шта је на почетку, а шта на крају?

Ти силасци у прошлост, та трагикомедија
Тај судар светова, та прљавштина
У набујалим вековима та илузија
Гробља на раскршћима и на њима заветина.

То чудо, ти градови ломни
Дресине на релацији земља - небо
Парламенти неизбежни дводомни
Тај ветар лондонски, тавни и кад је вредро.

Снови су искрености које испаравају
Ко мокри путници у топлом возу
Жубори нестварни који трају
Добитни бројеви на исправном лозу.

3.
Радник железнице са црвеном заставицом
Просјаци на перонима скрајнутих станица
И возови узлетели за птицом
Та ломњава, истражни органи и паника

То вечито врење светла
Између цвећа и несрећа
Јатак на стражи и јаук ветра
Над животом приправна свећа.

Ти војници недосањаног царства
Над митовима ломним паметне ракете
Понос америчког знанства
На прагу 21-ог века и њихове мете.

Робијаши са спроводницима у авиону
И цистерна пуна црнога злата
Сељаци што носе лампу стону
За свадбени поклон, за Великог брата.

Самоубиства због изгубљене наде и посла
Свирка на мостовима и траг на небу бледо-сиви
Лепотица задовољна непознатог испраћа госта
Паори усред лета сланину тамане на њиви.

4.
Већ жари вече моју испрекидану тугу
Што подсећа на теглу и уловљеног свица
У плућима у души на силу граде ми пругу
Са возовима што на кривинама излећу попут птица.

Где црвени кондуктер издаје црне признанице
Да сам без карте кренуо пун рана
Тражи да му главу Чичину из зобнице
Покажем одмах ил нећу видети дана.

Ту недозвољену љубав на релацији
Београд - Равна Гора премошћујем везан
Још увек не знам како објаснити БИЈИ
Да само сањам и да сам трезан.

5.
Ово су интервенције на отвореном срцу
Уместо пацијента доктор јауче
Бело срце уграђују црнцу
Док херој Каспер бркове суче!

Снови ти ноћни јауци
Постеље празне под ноћном лампом
Стрине, деде и унуци
Заокупљени тек постављеном рампом

Мирис паљевине и покоја псовка
И мртав ћу памтити сцену
Кад један Србислав и једна Новка
Живот ко иглу траже у сену.

6.
Сањам и собу у којој станују
Реонски жандарм и његова деца
Како пред отвореним ковчегом оплакују
Чичу што подсећа на свеца.

А ја, не питај, разбијен од бола
Стојим с командиром у кругу
Хватам се флаше са стола
За душу толим ракијом тугу.

Исплаканим годинама одајем пошту
И мислим колико шљива има гради
Време споро пролази у овом сну
И не назирем да од успомена живе и млади.

У зору закивају мртвачки сандук
Испраћамо Чичу некуд далеко
Уздаси придошлих подсећају на хук
"Помолимо се", прошапта неко.

Крстим се свитање док цури
Кроз срце осаме пролазе
Позорник у Чичу зури
Жмарци ми уз тело лазе.


7.
Једном у дану ко зна ком
Он ће имати
Заслужену славу и дом
И сви ће знати: време је да се врати!

Тамо је засигурно боље
Овај је сан
Души средокраћа
А свет цео
За гробљем поље.

Тако ћемо знати
Да вечност постоји
И не бисмо крали
Све што се броји
А не можемо имати.

Ипак, овај сан, ова искреност
Ко причешће је
Ко пост
А ветар већ разбија
И Чичу уз сан
И сан уз мене привија.

Проф. др Вукашин Костић