ZAŠTO VLADA UBIJA EI

 

 

Da je čarobni opit globalizacije postao najbolji način usmrćivanja nacionalne industrije svedoči i sudbina niške Elektronske industrije, koja je bila nesporni tehnološki srpski brend u svetu. Za čiji interes i po čijem nalogu vlada Srbije vrši detronizaciju najuglednijeg industrijskog giganta teško da ćemo ikada saznati ali nije teško zaključiti da je neshvatljivo da proizvodni pogoni fabrike EI stoje u ime maglovite i usrećiteljske privatizacije. Ovaj kažnjiv nivo neodgovornosti samo potvrđuje pravilo: ne birati sredstva da se umrtvi značaj nacionalnih institucija.

 

Zar treba podsećati da je EI u pola veka postojanja proizvela 6 miliona televizijskih aparata, između ostalog izvozeći ih u prestižne evropske industrijske zemlje, Nemačku i Francusku. U početku crno-beli a od 1972. godine i televizori u boji nisu imali takmaca na jugoslovenskom tržištu, pa ispada da se zbog dirigovanog raspada Jugoslavije sinhronizovano dogodio i dirigovani raspad EI. Ili podatak da je sa proizvodnih traka EI mesečno izlazilo 20000 televizijskih aparata daje odgovor zašto su proizvodne hale arhivirale političke ale.

 

Izgleda da tranzicioni rečnik tehnologije ne podrazumeva samo satanizaciju žrtve, zavođenje embarga, bombardovanje i rušenje nacionalnog bankarskog sistema - već permanentno satiranje svakog traga o uspešnosti nacionalne industrije. Tako je u 7 godina programiranog čekanja na privatizaciju - reka od više hiljada ponosnih radnika EI otpremljena u egzistencijalni ponor, pa sada simboličnih 45 radnika pogona "EI televizije" svoje minimalne dohotke ostvaruje od izdavanja magacina. Nekadašnja menza Elektronske Industrije sada je poznata kafana, specijalizovana za organizaciju svadbenih veselja, a prostorije ovog giganta koristi i Internacionalni Univerzitet u Novom Pazaru – Departman u Nišu za organizovanje nastave.

 

Ova smišljena tranziciona dušegupka ne bi bila potpuna i uspešna da se vlada nije potrudila da u prvi plan stavi nelikvidnost poslovanja, zastarelu tehnologiju i nemoć kolektivne srpske privrede da bude konkurent na svetskom tržištu. EI je u stvari kriv što je bio živ, te će vaskrsnuti, u novim uslovima privatizacije, tek kad definitivno umre.

 

Međutim, pre no što nišku Elektronsku industriju stavi u arhiv, vlastodržačka kamarila mora da odgovori zašto se bavi politikom zaustavljanja proizvodnje i prećutanom tehnikom  i zašto u prvi plan nije stavila činjenice:

 

EI je proizvodio lampe za Bundeswehr i bio pojam vrhunskog kvaliteta poput Telefunken i Simensa. EI lampe ECC81, 82, 83, 88, KT-90 su ugrađivane u audio opremu vrhunskih proizvođača (McIntosh, VTL, Jadis) i bile lampe izbora za profesionale muzičare. EI lampe su jedan od retkih proizvoda Made in Serbia koje su bile u svetskom vrhu, pa su valjda zato Kinezi počeli da kopiraju lampu KT-90.

 

EI je proizvodila i veoma kvalitetne rendgen aparate, računare, industrijsku elektroniku, vojnu elektroniku, pa čak i crne kutije za avione!

 

Konačno, "vlada stručnjaka" mora da objasni zašto je važnije pretvaranje Srbije u sedam statističkih regiona umesto ulaganja u potencijalne privredne liderske resurse ili u podsticanje regionalnog razvoja stvaranjem slobodnih ekonomskih zona. Primer niške Elektronske industrije, nesumnjivo, svedoči da vlada koncentrisano vodi politiku umrtvljivanja umesto oživljavanja i podsticanja ekonomskog rasta srpske privrede, koju je isti centar moći koji ju je devastirao osudio i na smrt. Udruženje intelektualaca "Srpska nacionalna svest" ne razume i ne opravdava, takvu logiku bavljenja narodnim poslovima.