ГЛОБАЛИЗАМ И ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ (ГРАДИВНИ ЗАКОНИ) МЕЂУНАРОДНОГА ПРАВА

 

 

 

Глобализам као начин мишљења и делања има и добре и лоше стране. Говорићу о можда најгорима пошто оне доводе у питање и обесцењују и оне добре. Ради се о глобалном империјализму режима Сједињених Америчких Држава, најопсежнијем империјализму у историји човечанства. Та земља одржава војне базе по целом свету; има их у Јапану, на малим тихоокеанским острвима, на Блиском истоку, у Латинској Америци, у земљама чланицама Натоа, у бившим југословенским републикама, у отетој српској покрајини Косову и Метохији. Познато је да поред јавних постоје и тајне војне базе те велесиле. Очигледна сврха тих база је застрашивање и напад на друге државе. Међутим, Сједињене Америчке Државе су и земља најсавршеније пропаганде. Знаменити британски државник и историчар Џемс Брајс (James Bryce) који је крајем 19. века написао капитално дело "Амерички комонвелт", назвао је јавну власт у Сједињеним Америчким Државама "владавином путем јавног мнења". У данашњим условима, ту власт је наш књижевник и философ Предраг Драгић Кијук с правом пак назвао "орвелократија". Тако, када је пре извеснога времена Узбекистан отказао уговор са Сједињеним Америчким Државама о коришћењу једне ваздухопловне базе на својој територији, неки западни медији су тај суверени акт једне суверене државе иритирано окарактерисали каонапад на права човека и демократију! Но, нарочито ширење Натоа на Исток, за шта се највећма залажу управо Сједињене Америчке Државе, Русија доживљава као најопасније угрожавање своје безбедности и прворазредну претњу светском миру. Ради се о пријему Украјине и Грузије у ту војну алијансу Запада, двеју земаља које су вековима биле у саставу Рускога Царства, а потом и Совјетскога Савеза, до његовог распада 1991. године. Да Русија неће мирно да посматра овај прелаз њених некадашњих крајина у непријатељске руке, показује њена оштра противакција у Грузији у августу прошле године, и осамостаљивање двају аутономних региона Грузије, Абхазије и Јужне Осетије. Тиме је опасност од трећег светског рата постала крајње реална. Зато не треба да чуди да све више немачких интелектуалаца тражи од своје земље да иступи из Натоа Северноатлантскога пакта, позивајући се на прост аргумент да улазак Украјине и Грузије, која није ни европска земља, у ту војну алијансу ниуколико не служи заштити приморја северног дела Атлантскога океана, већ далеко више његовој несигурности.

Шта о томе може да каже право, будући да је једна од битних функција права управо колективна сигурност. Овде стоје један насупрот другом два основна принципа, рекао бих чак два градивна закона међународнога права. Пошао бих од принципа светске владе, који је најтешње повезан са глобалистичким интегрализмом и који са њим опстаје или пада; без светске владе интегрални глобализам није могућ. Поборник светске владе још од краја Првог светског рата у првом су реду Сједињене Америчке Државе. Као прототип те владе требало је да буде "Друштво народа" које је створено Версајским мировним уговором од 1919. године, а на заузимање знаменитог председника Сједињених Држава Вудроа Вилсона. Само, тада је у политици те земље преовладала стара изолационистичка струја, па Сједињене Америчке Државе, парадоксално, нису ушле у Друштво народа. Обрт од изолационизма ка интервенционизму извео је други знаменити председник Сједињених Држава, Франклин Делано Рузвелт, који је у четири мандата, у раздобљу од 1933. до 1945. године, био биран за шефа државе. Пошто је првобитно заступао политику неутралности према ратним збивањима у Европи, он ће се од 1941. у потпуности залагати за светску доминацију своје земље. Знаковита је, с тим у вези, изјава његовога министра рата, чувенога дипломате Стимсона, од 9. јуна 1941. да је земљина кугла "данас премалена за два супротстављена политичка система", Рузвелт је био тај чија ће реч бити пресудна да на место банкротиранога Друштва народа стану Уједињене нације као савршенији прототип светске владе. Уједињене нације то, међутим, нису могле да постану због супротстављања Совјетскога Савеза и Покрета несврстаних земаља. Тек нестанак Совјетскога Савеза и привремено одсуство његовог настављача Русије из светскополитичке арене, дали су нови полет старој замисли. Но, сада су карте могле да буду отворене, па је са стране Сједињених Америчких Држава сигналисано, да светска влада неће бити Уједињене нације, већ влада самих Сједињених Америчких Држава! С тим у вези, промењено је и правно поимање рата. Ратови и оружане интервенције Сједињених Америчких Држава по целом свету постали су "праведним" управо зато што их воде, односно предузимају, Сједињене Америчке Државе. Само, "праведан рат" је у ствари једино грађански рат, тако да је епоха ратова и оружаних интервенција у којима главну улогу имају Сједињене Америчке Државе епоха грађанских ратова најразличитије врсте. Занимљиво је да се то поимање рата додирује са теоријом рата бољшевичког првака Лењина, који је у свом спису "Рат и револуција" устврдио да је у савременим условима рат који једна држава води против друге легитиман једино онда када је "револуционаран", дакле грађански рат. Само, светска економска криза, која је међу осталим поставила и питање рентабилности америчких војних база диљем света, повратак Русије у велику политику и узнемиравајућа перспектива да би центар светске владе могао да се нађе у НР Кини, ставили су изнова пројект светске владе под контролом Сједињених Америчких Држава ad acta.

Супротан томе је основни принцип или градивни закон равнотеже снага великих сила, захваљујући коме је савремено међународно право и постало оним што јесте, то јест позитивним правом различитим од "природнога права" римокатоличке теологије. Тај принцип каже да свака промена у међународноме праву која представља поремећај statua quo-а међу државама мора да буде санкционисана на конференцији великих сила. Претпоставка је система равнотеже снага да је државно уређење поједине државе као субјекта међународнога права њена унутрашња ствар. Прећутно је принцип најпре садржан у Вестфалском мировном уговору од 1648. године, којим је окончан велики западноевропски рат између римокатолика и протестаната на немачком тлу ("Тридесетогодишњи рат"). Изрично је пак споменут у Утрехтском миру од 1713. Најзначајнију пак примену тог принципа срећемо на Бечком конгресу који је трајао од 1814. до 1815. године, којим су уклоњене последице наполеоновских ратова и захваљујући чијим одлукама је одржаван мир у Европи до 1914. године. За нас је посебно значајна Париска конференција од 1856. на којој је унутрашња самосталност Србије добила гарантију великих сила, а још је значајнији Берлински конгрес од 1878. који је Србију признао као потпуно независну државу. Данашњи ток светске политике развија се у правцу поновнога оживљавања тог принципа. Но, потпуно успостављање конференције великих сила као врховног органа међународне заједнице још увек је ствар неодређене будућности, пошто оно зависи и од аранжмана те конференције са другим међународним организацијама и органима.

 

Др Милан Петровић

 

Јануар 2009.