Професор др Милан Петровић

ПОГЛЕД НА ИСТОРИЈУ НАСТАНКА  КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКЕ АУТОНОМИЈЕ – ОД ПРАКОСОВА ДО КОМУНИСТИЧКИХ УСТАВА ОД 1974. ГОДИНЕ – СА ЗАКЉУЧКОМ О ОСНОВНОМ УЗРОКУ ЗАШТО ЈЕ НАТО 1999. ОКУПИРАО КОСОВО И МЕТОХИЈУ И 2008. ДОЗВОЛИО ДА СЕ ТАМО ПРОГЛАСИ ШИПТАРСКА ДРЖАВА

 

 

Године 1396. турски султан Бајазит свргнуо је Вука Бранковића, чиме отпочиње турска владавина над Косовом и Метохијом, која ће трајати до 1912. године.

Од 10. века, Косово и Метохија са Скадром били су у саставу српске државе, коју је тада поново успоставио кнез Часлав Клонимировић. Али и раније та су подручја насељавали Словени, то јест Срби (Селишчев). Скадар ће надаље бити и престоница српске Зете.

Шиптаре или Албанце историја на тим просторима спомиње знатно касније. Напомињемо да је исправније тај народ називати онако како он сам себе зове, дакле Шиптари, а не Албанци, како их зову други народи. Шиптар потиче од речи „шћипе“ (shqipe), која највероватније значи „орао“ и која очигледно стоји у прасродству са прасловенском и српском речју „шчепати“ и „шћапити“; (в.: П. Скок, Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика, I, 1971, стр. 301 и д. и III, 1973, стр. 383 ид.). Шиптари би, дакле, требало да буду „синови орлова“ (M. Lamberz, Lehrgang des Albanischen, I, Berlin 1954, стр. 189 ид.). Историја Шиптаре на Балкану спомиње много касније него Србе. Значајно је да учени византијски цар Константин Порфирогенит,   (905-959) који у свом делу „О управљању државом“ (De administrando Imperio) исцрпно говори о Србима и њиховом пореклу, не каже ништа о Шиптарима, али зато - што је важно! - приповеда о „поткавкаским Албанцима“ и о „почастима које се морају одавати њиховим поглавицама“; (в.: Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, 2. изд., 1983, стр. 13).

Тек у 11. веку, византијски историчар Михаило Аталијат извештава о Шиптарима, то јест балканским Албанцима, који су учествовали у војном походу византијског сицилијанског намесника и узурпатора Георгија Манијакиса на Солун, 1043. године (Attaliates, 297, ed. Bonnae 1853, нав. у: Д. Богдановић, Књига о Косову. Разговори о Косову, 1990, стр. 35). Обично се сматра да назив Албанци потиче од старога града Арбанума (српски: Рабан) који је са облашћу око њега постао етничко средиште Шиптара и коме они дадоше име Круја (Кроја). Но, а видећемо и зашто, из разматрања о пореклу тог назива не би требало нипошто искључивати ни Порфирогенитове „поткавкаске Албанце“.

Антисрпска и антисловенска немачко-аустријска историографска школа прогласила је Шиптаре потомцима старобалканских Илира, што су некритично прихватили и неки иначе солидни радови на нашем језику; (в., на пример: К. Јиречек, Историја Срба, I, 2. изд., стр. 85). Та неистина имала је, међутим, далекосежне политичке последице. У 20. веку њу су званично усвојили Шиптари и од ње начинили политичку догму, догму „илирског порекла“. Ослањајући се на њу, они су се прогласили староседеоцима Балкана, а Словене, нарочито Србе, жигосали као дошљаке и узурпаторе. „Етничко чишћење“, које су они вековима спроводили над Србима, добило је на тај начин „научно“ оправдање.

Но, истина је да Шиптари никако не могу бити Илири или њихови потомци. Илирска племена је 167. године пре Христа у потпуности покорила Римска Империја и она су закључно са 3. веком била романизована; потомци Илира углавном су средњевековни „Власи“. Доказ немогућности да су Шиптари илирскога порекла непобитно пружају лингвистика и антропологија. Илирски језик спадао је у скупину индоевропских језика познату као „кентум“, у коју такође спадају грчки, латински, келтски, као и германски језици. Шиптарски језик спада у „сатем“ скупину индоевропских језика, где спадају и словенски језици, језици прибалтичких народа, јерменски и ирански језик те санскрит. И у расном погледу, Шиптари су најсличнији Јерменима. Они су, дакле, кавкаског порекла, па према томе вероватно и потомци Порфирогенитових „поткавкаских Албанаца“. (В.: C.S. Coon, The Races of Europe, New York 1939, стр. 179, 182 идд., 627, с даљом стручном књижевношћу.) Византија је, слично Римском Царству, обичавала да борбена номадска племена насељава на својим, посебно оним угроженим, границама. Тако је и Шиптаре из Поткавказја населила на Сицилију ради одбране од Арапа. Одатле су они, под Георгијем Манијакисом, доспели на Балкан.

Додао бих да је задатак наше историјске науке да се бори против лажи немачко-аустријске историографске школе. Али, она то не сме да чини лажима и бесмислицама као шарлатани познати као „сорабисти“, већ за углед треба да јој служе радови великог проучаваоца српске праисторије Реље Новаковића.

Када су Турци у другој половини 15. века запосели Албанију и присајединили је Отоманском царству, отпочео је брз процес исламизације Шиптара – већ у 16. веку половина од њих били су муслимани (Богдановић, нав. дело, стр. 323), а када је у 18. веку тај процес углавном био окончан, међу њима је муслимана било око 70%, а остатак се делио на римокатолике (на северу) и православце (на југу). С тим, што муслиманима треба додати и Србе који су примили ислам, што је био и почетак њихове албанизације. Међу свим европским народима које су покорили Турци било је прелазника на ислам; но, ни у једном у толикој сразмери као код Шиптара. Разлог је томе што Шиптари никада раније нису имали своју државу и следствено томе своју државну хришћанску Цркву, док их је прелаз на ислам подизао на ранг господареће нације, „Турака“, и давао им право да угњетавају и потискују поробљену хришћанску рају. Својим положајем „Турака“ Шиптари су били задовољни све до друге половине 19. века, то јест до почетка наглог слабљења Отоманског царства и напоредног јачања балканских хришћанских народа, пре свега Срба. На новонасталу политичку ситуацију Шиптари су реаговали тако, што су 23. маја 1878. године у призренској Бајрак-џамији основали Призренску лигу, чији су учесници већином били велепоседници, хоџе и племенске поглавице, али је било и интелектуалаца-националиста. Лига је образовала свој главни одбор и обласне комитете међу свим Шиптарима и затражила од Порте шиптарску аутономију. Но, турска влада је у ствари тајно стајала иза Призренске лиге, с намером да помоћу ње изигра одлуке Берлинског конгреса који је одржаван исте године, што признаје и хрватско-комунистичка Енциклопедија Југославије (I, Загреб 1955, стр. 157). Оштрица Лигиних захтева била је управљена против Србије, Црне Горе и Грчке; тражено је да се Шиптарима врати све оно што су Србија и Црна Гора биле  освојиле  од Турака.   Шиптари  су између 1796. и 1912. године подизали и устанке против Турске. У стварности, међутим, није било озбиљних сукоба између шиптарских побуњеника и турске војске; главне жртве тих устанака били су Срби, посебно на Косову и у Метохији; на дневном реду тих устанака по прaвилу су убиства Срба, паљевине њихових кућа и богомоља, пљачкање њихове имовине, силовања и отмице њихових девојака и жена. Зато би последица сваког шиптарског немира против Турака било масовно исељавање Срба, које је и иначе од краја 17. века било непрекидна појава.

Од 1912. Косово и Метохија поново се налазе у саставу Србије и Црне Горе, и 1918. улазе са тим државама у састав Краљевине Југославије. Најзначајнији догађај раздобља између Првог и Другог светског рата на подручју Косова и Метохије је поновно насељавање тих крајева српским, али и другим словенским становништвом. Колонисти су највећма добивали запуштену земљу турских бегова, али је понекад долазило и до повреда међа шиптарских земљишних поседа, јер Шиптари обично нису имали доказе о праву својине на земљишту. Само, те повреде се никако не могу поредити са шиптарским терором који је над Србима владао до 1912. године. Ваља напоменути да су и током Првог светског рата нарочито Шиптари римокатолици с оружјем у руци били на страни непријатеља Србије.

Но, највећи савезник Шиптара Косова и Метохије до 1941. године био је највећи непријатељ Краљевине Југославије – Комунистичка партија Југославије, као испостава Комунистичке интернационале (Коминтерне) са седиштем у Москви. На своме Петом конгресу, одржаном јула 1924, Коминтерна усваја програмско опредељење разбијања југословенске државе, због тога што је она творевина Версајскога мировног уговора и зато што у њој влада национално угњетавање великосрпског карактера. Следствено томе, из Југославије треба да се издвоје, као независне републике, Хрватска, Словенија и Македонија. Истовремено, Централни одбор НРПЈ (легална форма деловања у земљи забрањене Комунистичке партије) у једној резолуцији каже да независне нације Југославије касније треба да слободно уђу у федерацију радничко-сељачких република Балкана; при томе „један од првих задатака у том правцу јесте борба против српског шовинизма“. Југословенским комунистима стављено је, с тим у вези, у задатак и да сарађују са националистичко-сепаратистичким организацијама, макар оне биле и фашистичке, као што су хрватске усташе и шиптарски Косовски комитет. О овом потоњем говори и резолуција Четвртог конгреса Комунистичке партије Југославије одржаног октобра 1928. у Немачкој: „Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, са албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовскога комитета и позива радничку класу да свесрдно помаже борбу раскомаданога и угњетенога албанскога народа за независну и уједињену Албанију.“ Пошто је од 1913. већ постојала држава Албанија, овим се очигледно мислило и на присаједињење Косова и Метохије тој држави.

До заокрета у политици Коминтерне према југословенској држави долази под утицајем њенога Седмог конгреса, који је држан августа 1935. под теретом забринутости комунистичке врхушке због могућности фашистичке и империјалистичке инвазије с Хитлером на челу на СССР. Сада је главна парола те политике уједињење свих антифашистичких, слободољубивих и прогресивних снага у свакој земљи ради одбране од фашизма и ради очувања мира (Десанка Пешић, Југословенски комунисти и национално питање 1919-1935, 1984, стр. 261). Полазећи од тога, Централни комитет КПЈ у својој резолуцији усвојеној у лето 1936. године – уз задржавање права на самоопредељење и отцепљење сваког југословенског народа – одустаје од политике разбијања државнога подручја Југославије и даље каже: „Код данашњих прилика покрет за отцјепљење потлачених народа ишао би на руку само фашистичким империјалистима и њиховим ратним циљевима. Не само да би то бацило земљу у вртлог рата, не само да би био стављен на коцку опстанак Југославије, него и слобода и независност свих народа Југославије. Због тога КПЈ мора раскринкати као агенте фашистичких империјалиста фашистичке групе Ивана Михаилова и Павелић-Перчеца, који се сада демагошки изјашњавају за независну Хрватску и Македонију.“

При свем том, став комуниста према Србима није се суштински мењао. У једној окружници Централног комитета КПЈ се каже: „Ми настављамо са свом снагом борбу против режима великосрпскога угњетавања, за слободу и права угњетених народа. Наш став који долази до изражаја у нашем основноме захтеву: право на самоопредељење све до права на отцепљење, ми не мењамо. Али не смемо постављати тежиште на отцепљење него потцртавати да сваки народ има право да сам одлучи о својој судбини. Тежиште се, дакле, поставља на право самоопредељења. Баш због тога истичемо захтев за народним скупштинама, односно саборима у Загребу, Љубљани, Скопљу, Цетињу и Сарајеву, који ће бити изабрани слободним изборима.“ О истом праву српскога народа, дакле о скупштини у Београду, нема дакле ни говора. Одавде гледано, могу се разумети сложени национално-политички маневри КПЈ од 1940. до 1980. године, то јест у раздобљу када је на њеном челу и од 1944. на челу југословенске државе стајао Јосип Броз Тито. Та тоталитарна странка гајила је и подстицала све антисрпске национализме у Југославији, али је уједно сузбијала њихову последњу, природну консеквенцу: сепаратизам, односно разбијање југословенске државе. Тиме су та странка (касније названа СКЈ) и њен диктатор учинили српски народ таоцем своје политике и чуварем своје власти. Зато није несувисло повући паралелу између аустроугарскога цара и краља Фрање Јосифа (1830-1916) и његова обавештајца Јосипа Броза.

Предрадњом комунистичке аутономије Косова и Метохије може се сматрати оснивање Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију (1937.) и његово непосредно потчињавање Централном комитету КПЈ (1940.), чиме су комунисти јасно ставили до знања да те области додуше виде као део Југославије, али не и Србије. Колико је та мера била са становишта партијскога рада неоправдана, најбоље сведочи чињеница да је уочи Другог светског рата на Косову и у Метохији било 239 чланова КПЈ, од чега су само 23 били Шиптари (Б. Хорват, Косовско питање, Загреб 1988, 53).

Током Другог светског рата, голему већину припадника партизанских јединица, којима је руководила КПЈ, чинили су на Косову и у Метохији, као и у другим деловима земље у којима је устанак имао масован карактер, Срби. Шиптари Косова и Метохије, напротив, након што је италијански окупатор 1941. године, највећи део тих области присајединио „великој фашистичкој Албанији“, постали су у огромној већини заклети фашисти. То идеолошко рухо омогућило им је да наставе свој стари антисрпски погромашки занат који су упражњавали у доба турске владавине: Убиства (укључујући и убиства свештеникβ) и протеривања (особито колониста), пљачке, паљевине, силовања и отмице жена, постали су опет косовско-метохијска свакодневица. А када је Италија 1943. капитулирала, Шиптари Косова и Метохије одмах су се везали за новога окупатора, Немачку. Они крајем 1943. оснивају „Другу призренску лигу“, која под покровитељством немачке обавештајне службе истиче своје територијалне претензије у сврху стварања „велике Албаније“. („Трећа призренска лига“ са истим претензијама оснива се 1946. у Сједињеним Америчким Државама.) До краја Другог светског рата Шиптари Косова и Метохије присутни су и у немачкој СС дивизији „Скендербег“, а понајвише у војној организацији „Бали комбетар“ (од туда назив „балисти“ за њене припаднике) која се једнако бори за „велику Албанију“, најпре у сарадњи са Италијанима и Немцима, а потом и са британском обавештајном службом (Слијепчевић, нав. дело, стр. 325 идд., 340; Војна енциклопедија, 2. изд., I, Београд 1970, стр. 441 ид.).

Након повлачења Немаца у новембру 1944. већи део Косова и Метохије контролишу балисти и Друга призренска лига, који на покушај југословенских комуниста да преузму власт, одговарају у децембру 1944. масовним устанком. Тито је био принуђен да на Косову и у Метохији 8. фебруара 1945. заведе војну управу и да за гушење устанка употреби три дивизије (око 30.000 бораца); та војна управа задржана је све до јула 1945. године. Међутим, веома је знаковито да су цену пацификације шиптарских фашиста морали да плате Срби! Повереник унутрашњих послова НКОЈ-а (тако се називала Титова партизанска влада) распоп Владимир Зечевић донео је 6. марта 1945. најпре „привремено“ а потом трајно решење о забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења. То решење било је једно у низу титоистичких безакоња, пошто није имало никакав правни основ иако је у ствари представљало конфискацију и пошто је у време његова доношења НКОЈ већ био поднео оставку (у циљу стварања привремене југословенске владе). Но, оно уједно показује да су титоистички комунисти такође знали и умели да чак и фашисте фаворизују на рачун њихових жртава.

Титоистима се чак и журило да шиптарске фашисте уграде у свој систем власти. „Обласна народна скупштина Косова и Метохије“, чије је чланове практично именовала једна уска група Шиптара комуниста, која је и руководила радом дотичне скупштине, донела је 9. јула 1945. резолуцију којом „даје израза жељи целокупног становништва области да ова буде прикључена федералној Србији као њен саставни део“. Након што је 23. јула 1945. ту резолуцију потврдило Председништво АВНОЈ-а, централног комунистичког парламента, Председништво Народне скупштине Србије, коју су скупштину такође чинили делегати локалних комунистичких власти, донело је 1. септембра 1945. Закон о установљењу и устројству Аутономне Косовско-метохијске области. Аутономија те области није била нарочито велика, правно гледано више је одговарала локалној самоуправи. По члану 3 наведенога Закона: „Народне власти Аутономне Косовско-метохијске области, месне, среске и обласне, раде на основу законβ Србије и законβ Демократске Федеративне Југославије и на основу одлука Народне скупштине Аутономне Косовско-метохијске области које проистичу из горњих закона као и на основу одлука и наредаба Народне владе Србије и њених министара, Савезне владе и њених министара; оне руководе потчињеним им управним органима и обезбеђују чување државног поретка и права грађана.“ Само, Шиптари су били већински заступљени у свим обласним органима и имали апсолутну већину и у свим органима локалне самоуправе (Слијепчевић, нав. дело, 344). То је омогућило да се успостави континуитет са антисрпским фашизмом, и тај континуитет траје и до данашњих дана. Зато су Косово и Метохија једна од ретких оаза фашизма у Европи, који је прожет елементима племенског патријархализма и исламскога фундаментализма.

Битнијих промена у косовско-метохијској аутономији нема дуже времена, иако је 1963. термин „област“ замењен термином „покрајина“. Тек када се Тито 1966. на „брионском“ пленуму Централнога комитета СКЈ обрачунао са српским унитаристима у својој полицији, за шиптарске фашисте нагло долазе бољи дани. Узимајући за повод полицијске злоупотребе, које без његова знања и одобрења, дакле без његова саучесништва, не би могле да се догађају, Тито је одстранио српске полицијске кадрове са Косова и из Метохије и заменио их шиптарским. Амандманом XVIII од 26. децембра 1968. на Устав СФР Југославије од 1963. године, аутономна покрајина Косово (реч „Метохија“ као српска нестала је из њеног назива) добила је и сопствено правосуђе и сопствену политичку полицију. Услед тога дошло је, с једне стране, до изолације покрајине од остале Југославије и, с друге, до отварања њене границе према Албанији, из које почиње да куља непрекидна клоака имиграната, шпијуна и терориста. Косовско-метохијски фашисти и албански маоисти бацили су се једни другима у загрљај јер их је повезивао виши, национални интерес. И опет почиње изгон Срба, али тихи, уз одобрење застрашених српских комуниста, који злочине над својим сународницима прикривају као најстрожију државну тајну. Уз геноцид иде и културицид, сви споменици и трагови пребогате српске културе чисте се за ишчезлим Србима као смеће – изум који је у Албанији већ био разрадио Титов питомац из Другог светског рата Енвер Хоџа.

Највиши ступањ аутономије коју су получили Шиптари Косова и Метохије достигнут је Уставом СФР Југославије од 1974. и Уставом СР Србије од исте године. Реакција наступа после Титове смрти и сепаратистичке побуне 1981. када недела шиптарских фашиста над српским народом излазе на видело. Њен крајњи производ је режим Слободана Милошевића и тај режим двостепено, 1989. и 1990. године, уз поштовање форми измене Устава Србије, косовско-метохијску аутономију сужава отприлике на оквире које је првобитно имала. У ултиматуму упућеном Милошевићу крајем 1990-их од стране САД и НАТО-а да Шиптарима врати аутономију од 1974. има нечег изузетно лицемерног. Та зар нису управо пријатељи САД и НАТО-а из Загреба, Љубљане и Сарајева остварили независност својих република баш кршењем и гажењем Устава од 1974. године!? Мислимо, међутим, да је Милошевић могао мирне душе, без страха за јединство Србије, да својим противницима понуди аутономију коју су тражили, али у целини, у њеном интегралном виду!

Писци Устава Србије од 1974. године морали су да увелико преузму, практично да препишу, савезни Устав од исте године. Но, Устав Србије био је тај који је одређивао меру аутономије Косова и уређивао однос републичких и покрајинских органа. При том такође српски уставотворци нису имали велику слободу одлучивања; радили су под будним оком Титових жбира и саветодаваца. Зато је Косово добило право да доноси сопствени устав, своју законодавну скупштину, своје од Србије потпуно независне судове и управу. Ипак, од републике у саставу Југославије аутономна покрајина се разликовала у два правца:

С једне стране, Косово није поседовало национални суверенитет као стожер државности те с тога ни своје државно-националне симболе: грб, заставу и химну; „социјалистичка аутономна покрајина“ била је Уставом Србије опредељена као „аутономна социјалистичка самоуправна демократска друштвено-политичка заједница заснована на власти и самоуправљању радничке класе и свих радних људи, у којој радни људи и грађани, народи и народности остварују своја суверена права осим оних која су овим уставом утврђена као права која се... остварују у Републици“ (члан 291 и основно начело I). Та заједничка права готово искључиво су се састојала у сразмерно широкој власти доношења закона који важе на целој територији Републике (члан 300), као и подзаконских прописа на основу истих (члан 294).

С друге стране, Косово није имало ни свој Савез комуниста, већ је партијска организација покрајине била укључена у Савез комуниста Србије. Разлог томе није могла бити само „уставна симетрија“, према којој је само држава-нација могла да има свој сопствени Савез комуниста с централним комитетом као највишим органом. У ствари, Тито се бојао сепаратизма осамостаљених шиптарских комуниста, могућности да изгласају присаједињење Косова и Метохије Албанији, што су већ једном покушали почетком 1944. у Бујану. Тито би додуше можда и пристао да Косово и Метохију преда Албанији, али само под условом да заузврат Албанија уђе у састав „његове“ Југославије; (в.: Хорват, нав. дело, 58 ид.). Помисао, напротив, да би његов бивши „народни херој“ и потоњи смртни непријатељ Енвер Хоџа могао да оствари своју претњу да као ослободилац на белом коњу ујаше у Приштину, морала је да старога и болесно сујетнога тиранина ужасава више него мало шта друго на свету. Енверовом „ослобођењу“ Косова и Метохије ваљало је с тога поставити довољно јаку препреку, и та препрека био је унутаризам унутар Савеза комуниста Србије.

У једнопартијском систему, власт монополске странке мора да буде огромна. У Уставу Србије од 1974. године, та власт добила је израз у основном начелу VIII: „Савез комуниста Србије, као део Савеза комуниста Југославије, ... основни је покретач и носилац политичке активности ради заштите и даљег развоја социјалистичке револуције и социјалистичких самоуправних друштвених односа, а посебно ради јачања социјалистичке друштвене и демократске свести, и одговоран је за то.“ Моћ стављања у покрет и одржавања у кретању државне организације је обележје врховнога државног органа. Без иницијативне и усмеравајуће власти Савеза комуниста Србије, цео апарат такозване „самоуправне социјалистичке демократије“ претворио би се у мртав конгломерат. Највиши орган Савеза комуниста Србије, његов Централни комитет, био је с тога у Србији врховни државни орган.

Пред писце Устава Србије од 1974. године поставио се изузетно тежак правно-технички задатак, како ту врховну власт учинити делотворном и према аутономним властима, а не изазвати неповољне политичке реакције. Они су га на најбољи и ваљда на једини могући начин решили, прибегавајући конструкцији такозваних „правних празнина“. Правне празнине образују случајеви који спадају у право, али нису правно уређени; њихову супротност чине случајеви који такође нису правно уређени, али је право према њима индиферентно – правно празан простор; (в.: Т. Живановић, Систем синтетичке правне филозофије: Синтетичка филозофија права, I, прир. Сл. Перовић, 1997, 198 идд.). Тих правних празнина у Уставу СР Србије од 1974. има две. По његовом члану 402, „Уставни суд Србије даје мишљење Скупштини СР Србије о томе да ли је покрајински устав у супротности с Уставом СР Србије“. Овде је правна празнина то, како се уклања супротност покрајинскога устава са Уставом Србије. По члану 295. став 2, „Ако органи у аутономним покрајинама не извршавају републичке законе или друге републичке прописе за чије су извршавање и примењивање одговорни, Извршно веће Скупштине Социјалистичке Републике Србије упознаће о томе одговарајући орган аутономне покрајине и предузеће друге мере у оквиру својих права и дужности“. Овде је правна празнина то, како ће се обезбедити извршавање и примењивање републичких закона и других прописа на територији аутономне покрајине ако их одговорни покрајински органи не извршавају и не примењују.

Уколико није нешто друго прописано, правне празнине у Уставу надлежан је да попуњава врховни државни орган. А то је у Србији био, као што је малочас речено, Централни комитет Савеза комуниста Србије. Он је функције које су произилазиле из тог положаја и вршио све до 1990. године када је мирном и легалном уставном променом, дакле без кидања државноправног континуитета, тај положај прешао на укупност грађана Србије. Према томе, враћање Шиптарима аутономије из 1974. године не би могло да буде фатално по Републику Србију јер би републичка уставност и законитост била делотворно заштићена правима грађана Србије, односно њихових представника.

Што смо концем 1990-их кренули много горим путем, на коме нас је чекала агресија НАТО-а и отимање Косова и Метохије, било је уз низ ирационалних узрока који падају на терет властодршца, условљено и двама рационалним. Прво, правни саветници Слободана Милошевића нису били у стању да правилно протумаче Устав Србије од 1974. године. Друго, ти саветници, а ваљда и сам Милошевић, имали су комунистичку свест о власти комунистичке партије у држави; за њих, та власт била је један мета-правни факт, „историјско-револуционарна нужност“ која с правом нема никакве везе, те од туда нису могли да виде ни континуитет те власти с новом, народном. Овде смо, напротив, показали да је власт комунистичке партије у држави, као и свака државна власт, правна; власт увелико неморална и нелегитимна, али упркос свему, правна.

За нас је, међутим, од суштинскога значаја и да знамо који је основни узрок довео до окупације Косова и Метохије 1999. године од стране Сједињених Америчких Држава и њихових НАТО-савезника и до проглашења, на територији Космета, шиптарске државе Косово 17. фебруара 2008. године. Зашто, наиме, тако различити и често супротстављени чиниоци светске политике, као што су претежно протестантске Сједињене Америчке Државе, чији врх чине јудеомасонски банкари, римокатоличка централа Ватикан и исламски фундаментализам, тако сложно, усклађено и трајно делују против Србије и српскога народа?

У тражењу одговора на то питање над питањима вратио бих се на духовне корене Првог српског устанка од 1804. године, на чијем је челу стајао велики вожд Карађорђе, кроз које треба да живи сваки национално свестан Србин. Тај устанак није био само антитурска демократска револуција – како тврде многи западни, прозападни и комунистички историчари. Дакако, он је био и то, и о томе међу његовим учесницима није било двоумљења. Већ и гусларска народна песма „Почетак буне против дахија“ каже: „Турци мисле да је раја шала, ал` је раја градовима глава;“ (В. Ђурић, Антологија народних јуначких песама, 13. изд., 1990, 665). Али, Први српски устанак био је и једна конзервативна револуција, чији је циљ био обнова Царства Српскога; (в.: С. М. Гребенац, Врховна управа и политичке борбе у Карађорђевој Србији, 1940, 4, 12, 13, 103; В. Ћоровић, Историја Срба, III, 1989, 19, 46, 49). Нарочито је Српска православна Црква, примењујући Законоправило (Крмчију) св. Саве и донекле Законик цара Душана, држала будном традицију тога Царства и наговештавала његов Васкрс. То пак Царство видело је себе као наследника и продужитеља Византије, Источнога Римског Царства, које је лежало на самрти. Георгије Острогорски (О веровањима и схватањима Византинаца, 1970, 245) с тим у вези каже: „Тек је Стефан Душан устао против првенства Византијског Царства, узевши царску титулу и истичући своје право на први ранг у хијерархији држава. Исто..., и велики владар Срба живео је сасвим у свету византијских идеја и полазио од идеје једног царства.“ Дакле, Српско Царство је било Византија, нова Византија. И та свест нужности обнове Византије, пребивајући у најдубљим слојевима српскога историјског памћења, јесте заправо стожер српске националне свести, који Србе разликује од суседних православних народа, а приближава Русима, који своју веледржаву такође доживљавају као реинкарнацију Византије, као „Северну Византију“. Занимљиво је и да се западне границе Мољевићеве и Шешељеве „Велике Србије“ увелико подударају са западним границама Византијскога Царства у 11. веку, у доба владе цара Василија Другог; (в. карту 4, у: Г. Острогорски, Историја Византије, 2. фототипско изд., 1996).

Византија није, попут других држава, настала случајно. Она представља остварење једне велике мисли водиље, једног идејног програма, који је зацело надахњивао и њенога оснивача Константина Великог, када је 330. године у Цариград, „Нови Рим“ и „Нови Јерусалим“, пренео престоницу Царства из старога Рима. Та мисао водиља је заштита православнога Царства од варварβ и јеретикβ како Истока тако и Запада. Зато српски и руски народ, који су по својој историјској мисији позвани да обнављају Византију, морају и да доживљавају непрекидне насртаје оних сила које су одувек и по природи ствари непријатељи Византије и њене идеје.

 

У Нишу,

25. марта 2008. године