PESMA O "ČIČI"

SNOVI
Draži Mihailoviću Čiči
Snovi te noćne lađe i kapetani
Ti pregaženi prostori i polja smreka
Snovi: izgubljene noći i dani
Pesme nad pesmama od fijuka vetra i leleka

Snovi te male lampe u glavi
Ti noćni noževi, te slutnje
Što kroz srce prolaze ko gromovi plavi
Pepeo za sobom ostavljaju i smetnje

Snovi ti noćni semafori
Peroni gde umesto putnika silaze mrtvi
Bolnice - na srcu prozori
Za spomen heroju i žrtvi.

Tuneli ljubavi i zahuhtali bat
Slepi putnici što traže izgubljene planete
Zaustavljeno vreme, Ravna Gora, rat
Na sisi tek zaspalo dete.

2.
Snovi, u račvi mesečine ptice
Islednici čije se vene na vratu
Zatežu ko telegrafske žice
Ko velike kazaljke na staničnom satu.

Škripa kočnica života
Umesto žiški zubi ispadaju
Godina prva i stota
Al šta je na početku, a šta na kraju?

Ti silasci u prošlost, ta tragikomedija
Taj sudar svetova, ta prljavština
U nabujalim vekovima ta iluzija
Groblja na raskršćima i na njima zavetina.

To čudo, ti gradovi lomni
Dresine na relaciji zemlja - nebo
Parlamenti neizbežni dvodomni
Taj vetar londonski, tavni i kad je vredro.

Snovi su iskrenosti koje isparavaju
Ko mokri putnici u toplom vozu
Žubori nestvarni koji traju
Dobitni brojevi na ispravnom lozu.

3.
Radnik železnice sa crvenom zastavicom
Prosjaci na peronima skrajnutih stanica
I vozovi uzleteli za pticom
Ta lomnjava, istražni organi i panika

To večito vrenje svetla
Između cveća i nesreća
Jatak na straži i jauk vetra
Nad životom pripravna sveća.

Ti vojnici nedosanjanog carstva
Nad mitovima lomnim pametne rakete
Ponos američkog znanstva
Na pragu 21-og veka i njihove mete.

Robijaši sa sprovodnicima u avionu
I cisterna puna crnoga zlata
Seljaci što nose lampu stonu
Za svadbeni poklon, za Velikog brata.

Samoubistva zbog izgubljene nade i posla
Svirka na mostovima i trag na nebu bledo-sivi
Lepotica zadovoljna nepoznatog ispraća gosta
Paori usred leta slaninu tamane na njivi.

4. Već žari veče moju isprekidanu tugu
Što podseća na teglu i ulovljenog svica
U plućima u duši na silu grade mi prugu
Sa vozovima što na krivinama izleću poput ptica.

Gde crveni kondukter izdaje crne priznanice
Da sam bez karte krenuo pun rana
Traži da mu glavu Čičinu iz zobnice
Pokažem odmah il neću videti dana.

Tu nedozvoljenu ljubav na relaciji
Beograd - Ravna Gora premošćujem vezan
Još uvek ne znam kako objasniti BIJI
Da samo sanjam i da sam trezan.

5.
Ovo su intervencije na otvorenom srcu
Umesto pacijenta doktor jauče
Belo srce ugrađuju crncu
Dok heroj Kasper brkove suče!
Snovi ti noćni jauci
Postelje prazne pod noćnom lampom
Strine, dede i unuci
Zaokupljeni tek postavljenom rampom
Miris paljevine i pokoja psovka
I mrtav ću pamtiti scenu
Kad jedan Srbislav i jedna Novka
Život ko iglu traže u senu.

6.
Sanjam i sobu u kojoj stanuju
Reonski žandarm i njegova deca
Kako pred otvorenim kovčegom oplakuju
Čiču što podseća na sveca.

A ja, ne pitaj, razbijen od bola
Stojim s komandirom u krugu
Hvatam se flaše sa stola
Za dušu tolim rakijom tugu.

Isplakanim godinama odajem poštu
I mislim koliko šljiva ima gradi
Vreme sporo prolazi u ovom snu
I ne nazirem da od uspomena žive i mladi.

U zoru zakivaju mrtvački sanduk
Ispraćamo Čiču nekud daleko
Uzdasi pridošlih podsećaju na huk
"Pomolimo se", prošapta neko.

Krstim se svitanje dok curi
Kroz srce osame prolaze
Pozornik u Čiču zuri
Žmarci mi uz telo laze.

7.
Jednom u danu ko zna kom
On će imati
Zasluženu slavu i dom
I svi će znati: vreme je da se vrati!

Tamo je zasigurno bolje
Ovaj je san
Duši sredokraća
A svet ceo
Za grobljem polje.

Tako ćemo znati
Da večnost postoji
I ne bismo krali
Sve što se broji
A ne možemo imati.

Ipak, ovaj san, ova iskrenost
Ko pričešće je
Ko post
A vetar već razbija
I Čiču uz san
I san uz mene privija.

Prof. dr Vukašin Kostić