Predrag R. Dragić Kijuk, Atlantokratija kao jezuitski ideal, Beograd 2006, 374 str.PRIKAZ

 

 

Autora g. Predraga Dragića Kijuka (rođenog 1945.) gotovo da je nepotrebno predstavljati srpskome čitaocu. Po osnovnoj struci filolog, on je duboko ukorenjen u našim kulturnim i kulturnopolitičkim zbivanjima kao književni i likovni kritičar, esejista, antologičar, istoričar, pravoslavni filosof i filosof pravoslavlja (personalista i dostojevista), te osnivač i promotor niza rodoljubivih nevladinih organizacija u zemlji i inostranstvu. U vreme kada je bio upravnik najveće Biblioteke inostrane periodike na Balkanu, 1993. izbacila ga je sa posla, iz političkih razloga, tadašnja vlast „lihvarske levice“.

Knjiga koja je pred nama deli se na sledeće oglede: Umesto uvoda (Srbofobija ili zalog evropske integracije i ogledni primer evroatlantske ideologije); 1. O nasilju (NATO ubija epohu; Zarobljenici posthitlerovske ideologije; Globalistička ukrštenica; Antihrišćanski pohod na Kosovo i Metohiju; Balkanizacija Evrope; Evropa i Srbija na raskršću; Latinsko hrišćanstvo i balkansko latinstvo); 2. Pohota za zlom (Pohota za vlašću; Orfejev izlazak iz metafore; Dopisivanje apokalipse); 3. Ponovo o nasilju (Krstonosni mač Rimske kurije; Ratoborni ekumenizam; Anihilacija Srba; Pretorijanci i gaulajteri; Simulacja političkog humanizma; Evrokratija i orvelokratija; Prolegomena za srpsku budućnost). Na kraju knjige nalazi se zajednički Registar imena i pojmova te Beleška o piscu.

Iako su se i neki drugi srpski pisci činjeničkih dela bavili anihilacijom Srba od strane pojedinih osovina zla, na prvom mestu Lazo Kostić, Ratibor Đurđević i Vojislav Šešelj, njihova dela delo Dragića Kijuka nadgornjuje u dva pravca. Dela Kostića, Ratibora Đurđevića i Šešelja ostaju na istoriografsko-faktografskoj ravni. Dragić Kijuk pak svoja razmatranja podiže na ravan apstraktnih pojmova, tako da ona imaju i filosofsku i politikološku relevantnost. Dalje, dela triju prvospomenutih autora sagledavaju zlo u postupcima određenih pojedinaca, pokreta, institucija i kaznenih ekspedicija protiv Srba. Dragić Kijuk ide i dalje, uočavajući zlo u samim temeljima zapadne civilizacije (zapadne kulture) kao njen „istočni greh“. Njegova „Atlantokratija“ je s toga uveliko fenomenologija zla Zapada, ali i manifest srpske sabornosti kao duhovnog odgovora i prevazlaženja toga zla i toga zlom prezasićenoga Zapada.

Dragić Kijuk „atlantokratiju“ na definiše neposredno. No, ona se kao mnogoglava hidra u različitim situacijama projavljuje kao globalizam, mondijalizam, natokratija, mediokritetska civilizacija, globalistička ideologija kiča, vašingtonska sekta, kartelska demonokratija, evroamerička nuklearna mafija, civilizacija krijumčara i prosvećenih vandala, katoličko-protestantski državotvorni kiklopi, nakazno političko hrišćanstvo (kronokratija), Rimski Hrist, oktopodski ekumenizam, lihvarska demokratija, lihvarokratija, kabinetska tiranokratija, orvelokratija ... Na početku knjige, Dragić Kijuk veli: „Dvadeseti vek nije samo iznedrio ideologije koje su potresle svet (komunizam, fašizam, nacizam, atlantizam i globalizam) već je u svoju biografiju upisao i dva poražavajuća, antihumanistička arhipelaga: civilizaciju gulaga i civilizaciju raseljenih lica ... Iako se srpski narod našao na udaru svakog od ovih ideoloških maljeva, evroamerički globalizam je jedina politička utopija čiji je eksperiment nad Srbima, posledično, ravan anihilaciji.“ On s tim u vezi navodi i najvećeg francuskog državnika 20. veka, Žorža Klemansoa: „Amerika je jedina nacija u ljudskoj istoriji koja je na čudovišan način iz varvarstva direktno prešla u degeneraciju, bez uobičajenog razdoblja civilizacije.“

Zanimljivo je i originalno Kijukovo poimanje zapadne levice kao zbiljske desnice: „U predvorje trećeg svetskog rata globalizam uvodi upravo rigidna, totalitaristička i mediokritetska levica. Nema ničeg levljeg od socijaldemokrata i zelenih u Nemačkoj, ili laburista u Engleskoj, ili socijalista u Francuskoj, ili demokrata u Americi – pa ipak ni veće desnice u okviru stvaranja novog svetskog poretka.“ Samo, ništa bolju kvalifikaciju nije dobio ni levičarski režim Slobodana Miloševića (od 1990. do 2000.). To je „pronijarska levica“, vlast „koja je privatizaciju obremenila kriminalizacijom a demokratizaciju temeljnih institucija društva (zdravstvo, sudstvo, univerzitet) pretvorila u lihvarokratiju“, „vlast i njoj odana intelektualna bižuterija“, „politički mutanti“, koji su nas vratili „u petu deceniju veka“... „Srpski odnarođeni Jugosloveni propustili su priliku da medijski preokrenu situaciju u svoju korist dokazima o stvaranju prve neofašističke države u Evropi posle 2. svetskog rata (Hrvatska) što bi razbudilo planetarnu javnost... u vremenu pojačanog medijskog pritiska na Srbe etnički su očišćene Slavonija, Banija, Kordun, Lika, Krajina, Dalmacija.“

Atlantokratija je, u stvari, „jezuitski ideal“ jer je njen temelj položen u 11. veku, kada se rimokatolička Crkva dobrovoljno odvojila od vizantijskog, konstantinovskog pravoslavlja. Time je rimska Crkva dala sebi odrešene ruke za zatiranje pravoslavlja kao „šizme“ (raskola). Dragić Kijuk pokazuje da svi totalitarizmi teže istom cilju, što ih i ujedinjuje, premda se služe različitim metodologijama: „Za razliku od rimokatoličkog totalitarizma ili muslimanskog fundamentalističkog integrizma, protestantska autoritarna tiranija se širila deleći se na ezoterijske grupe i kvazihrišćanske sekte. To, onda, objašnjava zašto su na humanitarno-okupiranim teritorijama instalirane brojne sekte... Grupa Bilderberg i potom Trilaterala će u svoj program globalističke bankokratije ugraditi modele (Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i sl.) za ostvarivanje planetarne moći. Grupa Bilderberg iznova sprovodi Funkov nacistički plan za usmeravanje svetske politike. Utoliko je NATO samo pretorijanska garda nove zloćudne ideologije odnosno atlantokratije.“

Veliki deo manje poznate istorije Srba je istorija njihovog pokatoličavanja i kroz pokatoličavanje odnarođavanja. Dragić Kijuk ukazuje da Srbi vuku poreklo od drevne civilizacije koja je stvorila najstarije pismo na svetu, „vinčansko pismo“, te da su Srbi, u stvari, starobalkanski Tribali, kako jasno sledi iz nepobitnih vizantijskih izvora. U vreme kralja Dragutina, s kraja 13. veka i početka 14. stoleća, srpska se država protezala na zapad do Našica. Slikovito, ali uvek uz strogo korišćenje izvora, Dragić Kijuk nam čini prozirnim taj gustom ideološkom maglom obavijeni deo naše povesnice.

Mada po struci nije pravnik, Predrag Dragić Kijuk originalno i izvrsno konstruiše modele budućeg međunarodnog položaja i ustavnog uređenja Srbije. To naročito važi za konstrukciju „Otvorene sednice parlamenta“, kojom bi predsedavao patrijarh i koja bi predstavljala branu tiraniji većine. Ipak, pisac ovih redova ne deli izvesnu – srećom, ne bezuslovnu – Kijukovu blagonaklonost prema ustavnoj i parlamentarnoj monarhiji kao obliku budućeg državnog uređenja Srbije. Ovde se, naime, mora voditi računa o tome, da je karađorđevićevska monarhija praktično samu sebe ukinula kada je kralj Petar Drugi, popuštajući pred britanskim i hrvatskim pritiscima, 12. septembra 1944. pozvao Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine i pridruže Narodnooslobodilačkoj vojsci pod vrhovnim vođstvom „maršala“ Tita. U istom obraćanju, očigledno ciljajući na Jugoslovensku vojsku u otadžbini i Ravnogorski pokret, Kralj je osudio sve one koji, „zloupotrebljavajući njegovo ime i ovlašćenje Krune, pokušavaju saradnju sa neprijateljem, što samo izaziva neslogu u narodu i što, u ovom teškom vremenu, koristi jedino neprijatelju“. Time je izazvana duboka pometnja (politička šizofrenizacija) srpskog naroda i dezorijentacija srpskog četničkog pokreta, koje traju do danas. Posledica toga je, što se još uvek ne zna gde je grob đenerala Mihailovića, na kome bi njegovi poštovaoci mogli da zapale sveću i polože venac. (Po Hegelu, jedini potpuni i nepromenljivi božanski zakon je onaj koji pojedincu daje pravo na grob.)

Pustimo ovoga Vaclava Havela srpskoga mračnog doba da jednom svojom divnom slikom zaključi ovaj prikaz: „Posledično, sudbina srpskog naroda je sve neizvesnija jer se zadesila na putu najmoćnijeg totalitarizma u istoriji. Pa ipak, na hitac u Srbiju ovaj drevni, pravoslavni i evropski narod je odgovorio verno načelima istine, slobode i dostojanstva. Sa grobrom pod jednom, a kolevkom pod drugom rukom poslednji moralni ratnici hrišćanske civilizacije brane svoj biološki opstanak sa istom upornošću kao što brane svetu Gračanicu, najvredniji spomenik hrišćanskog Balkana s početka 14. veka, na koju novovekovni vandali atakuju iz dana u dan.“

 

 

 

Dr Milan Petrović,

Redovni profesor Univerziteta u Nišu