ПРОПАГАНДА И ИСТОРИОГРАФИЈА

 

 

Савремени јавни живот постао је колонија пропаганде и њених носилаца. Пропаганда земаља са либералним режимима, а то су данас у првом реду такозване западне земље, настоји да морално дискредитује пропаганду земаља са диктаторским режимима. У моралном смислу, међутим, између тих двеју врста пропаганде мора се поставити знак једнакости. Разлика између њих је само у томе, што у диктаторским режимима држава води пропаганду, док у либералним режимима пропаганда води државу. У ствари, савремену пропаганду створила је земља која је подигла стег либерализма, Велика Британија; најпре су се у њој појавиле новине као средство пропаганде и железница као средство брзог распачавања штампе. Одмах иза Велике Британије наступиле су друге две либерално-пропагандне велесиле, Француска и Сједињене Америчке Државе. Веза између пропаганде и либерализма није нимало случајна. Пропаганда заправо води порекло од рекламе на једном слободном капиталистичком тржишту. Разлика између пропаганде и рекламе ипак је велика. Ако творац рекламе оцрни свог конкурента, то је деликт нелојалне конкуренције који повлачи различите видове одговорности. Напротив, сама суштина пропаганде је оцрњивање онога против кога је управљена. Иза штампе дошла су још савршенија и ефикаснија средства пропаганде, као што су радио, филм и телевизија, при чему су филм и телевизија наследници плаката и постера као првобитног вида сликовне пропаганде. Данас је интернет изузетно моћно средство пропаганде, али и антипропаганде. Овде се мора споменути и берза као опробано средство збуњивања и изазивања масовних психоза. У политичкој социологији, берза се назива барометром јавнога мнења, али и посебно слабом тачком једне државе. Либерални режими се не устручавају ни од најгорих злоупотреба у пропагандне сврхе. Тако су наше књижаре пуне псеудонаучне књижевности која садржи антисрпску пропаганду, премда има и књига које воде легитимну антипропаганду. Само, дешавало се да, на пример, обилазим књижаре у Немачкој и да у њима не нађем ниједну књигу антинемачког садржаја. Посебно одвратан вид злоупотребе у пропагандне сврхе нуди такозвани хашки Трибунал за ратне злочине почињене у бившој Југославији. Делатност једног суда треба да пружа призор непристрасности и поштовања идеала законитости, дакле суште супротности пропаганди. Хашки Трибунал је у квазисудску обланду увијена антисрпска пропаганда натовских влада и интересних група. Тако је, управо у погледу Сребренице, један његов судија, афрички кадија Фуад Риад, 16. новембра 1995. изјавио за агенцију Франс прес: Одиста стравичан покољ очигледно је извршен над муслиманским становништвом. Докази које је поднео тужилац описују сцене незамисливога дивљаштва: хиљаде људи погубљено и сахрањено у масовним гробницама, стотине људи живи сахрањени, мушкарци и жене унакажени и поклани, деца убијена пред очима својих мајки, један деда натеран да једе јетру свога унука. То су уистину призори из пакла, писани на најмрачнијим страницима људске историје.

Пропаганда се обично служима лажима. Но, и када привидно говори језиком истине, она намерно приказује само једну њену страну. Пропаганда је, у том погледу, да употребим један израз из енглескога језика, једнооки Џек (оне-еyед јацк). Зато она, у најбољем случају, може бити уметност, никада наука.

Насупрот њој, историографија је наука пошто она свој предмет подвргава свестраном разматрању; за њу без изузетка важи правило саслушај и другу страну (аудиатур ет алтера парс). Ако је пропаганда једноока, историографија је онај анђео чије је цело тело покривено очима. С тим у вези, знаменити немачки мислилац Мартин Хајдегер, који је историографију стављао на чело наука, истиче у свом капиталном делу Биће и време (М. Хеидеггер, Сеин унд Зеит) да и само издавање извор може историчара да учини органом збиљске повесности.

Књига г. Миливоја Иванишевића Сребреница јул 1995. (2007.) не носи случајно поднаслов У трагању за истином. Као и раније књиге истога аутора о сличним темама које су ми дошле у руке: Хроника нашег гробља (1994.), Изгон Срба из БиХ 1992-1995. (2000.) и Злочини над Србима: Б-Х 1992-1995. (2005.) и она је дело историчара, и не пуког пропагандисте. Она покушава да испод дебелих слојева пропагандне паучине изнесе на светло дана користећи како српске тако и муслиманске изворе истину о оном што се у Сребреници догодило, за шта је Војска Републике Српске окривљена на Западу за највећи геноцид после Другог светског рата. Зато Вашој позорности препоручујем ту књигу.

 

 

Проф. др Милан Петровић