PROPAGANDA I ISTORIOGRAFIJA

 

 

            Savremeni javni život postao je kolonija propagande i njenih nosilaca. Propaganda zemalja sa liberalnim režimima, a to su danas u prvom redu takozvane zapadne zemlje, nastoji da moralno diskredituje propagandu zemalja sa diktatorskim režimima. U moralnom smislu, međutim, između tih dveju vrsta propagande mora se postaviti znak jednakosti. Razlika između njih je samo u tome, što u diktatorskim režimima država vodi propagandu, dok u liberalnim režimima propaganda vodi državu. U stvari, savremenu propagandu stvorila je zemlja koja je podigla steg liberalizma, Velika Britanija; najpre su se u njoj pojavile novine kao sredstvo propagande i železnica kao sredstvo brzog raspačavanja štampe. Odmah iza Velike Britanije nastupile su druge dve liberalno-propagandne velesile, Francuska i Sjedinjene Američke Države. Veza između propagande i liberalizma nije nimalo slučajna. Propaganda zapravo vodi poreklo od reklame na jednom slobodnom kapitalističkom tržištu. Razlika između propagande i reklame ipak je velika. Ako tvorac reklame ocrni svog konkurenta, to je delikt nelojalne konkurencije koji povlači različite vidove odgovornosti. Naprotiv, sama suština propagande je ocrnjivanje onoga protiv koga je upravljena. Iza štampe došla su još savršenija i efikasnija sredstva propagande, kao što su radio, film i televizija, pri čemu su film i televizija naslednici plakata i postera kao prvobitnog vida slikovne propagande. Danas je internet izuzetno moćno sredstvo propagande, ali i antipropagande. Ovde se mora spomenuti i berza kao oprobano sredstvo zbunjivanja i izazivanja masovnih psihoza. U političkoj sociologiji, berza se naziva „barometrom javnoga mnenja“, ali i posebno slabom tačkom jedne države. Liberalni režimi se ne ustručavaju ni od najgorih zloupotreba u propagandne svrhe. Tako su naše knjižare pune pseudonaučne književnosti koja sadrži antisrpsku propagandu, premda ima i knjiga koje vode legitimnu antipropagandu. Samo, dešavalo se da, na primer, obilazim knjižare u Nemačkoj i da u njima ne nađem nijednu knjigu antinemačkog sadržaja. Posebno odvratan vid zloupotrebe u propagandne svrhe nudi takozvani haški Tribunal za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. Delatnost jednog suda treba da pruža prizor nepristrasnosti i poštovanja ideala zakonitosti, dakle sušte suprotnosti propagandi. Haški Tribunal je u kvazisudsku oblandu uvijena antisrpska propaganda natovskih vlada i interesnih grupa. Tako je, upravo u pogledu Srebrenice, jedan njegov sudija, afrički kadija Fuad Riad, 16. novembra 1995. izjavio za agenciju Frans pres: „Odista stravičan pokolj očigledno je izvršen nad muslimanskim stanovništvom. Dokazi koje je podneo tužilac opisuju scene nezamislivoga divljaštva: hiljade ljudi pogubljeno i sahranjeno u masovnim grobnicama, stotine ljudi živi sahranjeni, muškarci i žene unakaženi i poklani, deca ubijena pred očima svojih majki, jedan deda nateran da jede jetru svoga unuka. To su uistinu prizori iz pakla, pisani na najmračnijim stranicima ljudske istorije.“

            Propaganda se obično služima lažima. No, i kada prividno govori jezikom istine, ona namerno prikazuje samo jednu njenu stranu. Propaganda je, u tom pogledu, da upotrebim jedan izraz iz engleskoga jezika, „jednooki Džek“ (one-eyed jack). Zato ona, u najboljem slučaju, može biti umetnost, nikada nauka.

            Nasuprot njoj, istoriografija je nauka pošto ona svoj predmet podvrgava svestranom razmatranju; za nju bez izuzetka važi pravilo „saslušaj i drugu stranu“ (audiatur et altera pars). Ako je propaganda jednooka, istoriografija je onaj anđeo čije je celo telo pokriveno očima. S tim u vezi, znameniti nemački mislilac Martin Hajdeger, koji je istoriografiju stavljao na čelo nauka, ističe u svom kapitalnom delu „Biće i vreme“ (M. Heidegger, Sein und Zeit) da i samo izdavanje izvorâ može istoričara da učini organom zbiljske povesnosti.

            Knjiga g. Milivoja Ivaniševića Srebrenica jul 1995. (2007.) ne nosi slučajno podnaslov „U traganju za istinom“. Kao i ranije knjige istoga autora o sličnim temama koje su mi došle u ruke: Hronika našeg groblja (1994.), Izgon Srba iz BiH 1992-1995. (2000.) i Zločini nad Srbima: B-H 1992-1995. (2005.) i ona je delo istoričara, i ne pukog propagandiste. Ona pokušava da ispod debelih slojeva propagandne paučine iznese na svetlo dana – koristeći kako srpske tako i muslimanske izvore – istinu o onom što se u Srebrenici dogodilo, za šta je Vojska Republike Srpske okrivljena na Zapadu za najveći genocid posle Drugog svetskog rata. Zato Vašoj pozornosti preporučujem tu knjigu.

 

 

                                                                        Prof. dr Milan Petrović