NAJNOVIJI ŠIPTARSKO-NEMAČKI POGROM NAD GETOIZIRANIM SRBIMA KOSOVA I METOHIJE

 

Dana 17. marta 2004. godine sručile su se izbezumljene šiptarske horde na kosovsko-metohijska geta u koja je vojska NATO-a 1999. godine zatvorila starosedelačko, na tim prostorima nekada većinsko, srpsko stanovništvo. U tom stampedu koji je trajao i nekoliko narednih dana, i u kome je orgijala, po zvaničnim podacima okupacionih vlasti Kosova i Metohije, oko 51.000 Šiptara, naterano je u beg 3.600 lica, spaljeno 286 kuća i 29 pravoslavnih manastira i crkava (od kojih sedam iz 14. i 15. veka). Pokušana je opet, po ko zna koji put od dolaska Šiptara na zavetnu srpsku kosovsko-metohijsku zemlju, realizacija genocidnoga plana da se izbriše svaki trag srpskoga postojanja na njoj. No, reaalizacija tog plana najubrzanije teče upravo od natovske okupacije Kosova i Metohije. U to vreme, od 1999. godine, već je uništeno preko 100 srpsko-pravoslavnih verskih objekata, a ono srpsko stanovništvo koje se pred udarima NATO trupa i njihovih štiptarskih saveznika iz terorističke "Oslobodilačke vojske Kosova" nije sklonilo preko administrativne granice, sterano je u geta koja uveliko podsećaju na rezervate u koje su Sjedinjene Američke Države zatvorile indijanske starosedeoce.

Navodni povod, dva šiptarska dečaka koji su se utopili – nesrećnim slučajem, po nalazu okupatorske UNMIK–policije, ne stoji ni u kakvoj srazmeri sa žestinom i sveobuhvatanošću pogroma, kao ni "spontana" odmazda: paljevina dveju džamija u Beogradu i Nišu, pogotovu što muslimani u Beogradu i Nišu ne snose nikakvu odgovornost za divljanja svojih jednovernika na Kosovu i Metohiji. Ali, ni reakcija različitih delova višenacionalne okupacione vojske nije bila ni približno ista. Italijani, Španci, Amerikanci i Grci uspevali su da na teritorijama pod svojom kontrolom donekle zaustave šiptarski stampedo, grčki vojnici čak i uz zalog sopstvenih života. Najveća pustošenja dogodila su se u zonama koje je trebalo da štite nemački vojnici. Ovi poslednji bili su "nemi svedoci" pogroma, što jasno ukazuje na njihovo saučesništvo. To ne treba da čudi. Doduše, u mirna vremena stekao je veliki nemački narod naše simpatije i uvažavanje. Ali, u svim prelomnim trenucima 20. veka Nemačka i Srbija bile su najogorčeniji neprijatelji; spoljna politika nemačke države, bez obzira da li je iza nje stajao pruski militarizam, hitlerizam ili pakt demohrišćana i socijaldemokrata, uvek je imala antisrpsko jezgro. Od kada je krajem 19. veka nemački kapital počeo da gradi železničku prugu Berlin – Bagdad, što je podrazumevalo i izgradnju saveza Nemačke sa islamskim svetom, mi smo postali prepreka na tom putu koju je trebalo jednom za svagda ukloniti. Zato su u svim kritičnim situacijama naši tradiocionalni neprijatelji morali da postanu nemačkim saveznicima. Konkretno, što se Arbanasa tiče, u Prvom svetskom ratu nemačko-austrijska vojska naoružavala je prvenstveno katoličke Arnaute da s leđa ubijaju srpske vojnike koji su se povlačili kroz albanske planine i kolju naše ranjenike. U Drugom svetskom ratu, Nemci od arbanaškoga ljudstva obrazuju 21. SS diviziju "Skenderbeg", koja se posebno zadužila zločinima nad Srbima Metohije. Nemačka je igrala i glavnu ulogu u razbijanju jugoslovenske države 1991-1992. godine i genocidu nad srpskim narodom koji je tome usledio u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji. Njeni elektronski mediji koristili su svaku priliku da potpiruju antisrpska raspoloženja. U vreme ovoga pogroma, najviše je na njima prikazivana zapaljena džamija u Nišu i sahrana dvojice šiptarskih dečaka.

Stratezi nemačke spoljne politike vide da se približava čas kada će Nemačka u sprezi sa islamskim svetom postati svetska sila. Taj čas će kucnuti kada Sjedinjene Američke Države neizlečivo oslabe u krstaškom ratu protiv islama u koji ih gura njihova jevrejska plutokratija. Tada će, međutim, Nemačka morati da sa Rusijom pregovara oko Balkana. Zato je od vitalnog nemačkog interesa da Srbija bude što slabija, pa čak i da više ne postoji na ovim prostorima. Nacionalni i državotvotvorni interes srpskoga naroda je s toga da se držimo što dalje od međunarodnih integracija u kojima se komandna palica nalazi u rukama Nemačke. Oni koji nas uveravaju u suprotno, grobari su naše budućnosti.

 

Niš, 24. marta 2004.

 

Informativna služba                  

«Srpska nacionalna svest»