СРБИЈА И  ЕВРОПСКА УНИЈА – ПУТ НА СЛЕПОМ КОЛОСЕКУ

 

 

 

На необичан начин дошла ми је пре кратког времена у руке једна важна књига: “Плава књига светскога слободног зидарства (или светске масонерије)”, која је 1933. изашла на немачком језику у Бечу (Des Blaubuch der Weltfreimaurerei, Wien 1933, herausg. von K. Reichl). Уз остало, у тој књизи стоји да је задатак слободног зидарства борба за “Сједињене Европске Државе” као “савезну државу слободних нација”. Та мисао указује ко је прави творац концепта Европске уније, тачније сутворац, јер иза тог концепта стоји још једна идејна снага, на коју ћемо указати нешто касније.

Слободно зидарство је антихришћанска светска организација, и као такво било је осуђено и од православне и од римокатоличке Цркве. Зато не треба да чуди што су савремени политички креатори Европске уније одбили да у њене конститутивне акте унесу одредбу о хришћанском карактеру Европе.

Слободно зидарство је у основи тајна организација, али о својим начелним ставовима оно обавештава јавност. Масонска иницијација је увелико копија увођења у старогрчке мистерије. Од позне хеленске културе оно је преузело рационализам, епикурејски морал и феминистички комунизам; (в.: J. Hofer, Freimaurerei, Neuheidentum und Umsturz, Regensburg 1922). И слободнозидарско божанство “Велики архитекта света“ у ствари је Платонов Демијург.

Али, најинтимније везе постоје између слободнога зидарства и јудаизма. Главни масонски ритуали потичу из јеврејскога Светог писма (хришћанскога Старог завета). Један од најистакнутијих немачких масона Финдел (Findel), после 40 година проучавања, 1901. године каже: “Мање се ради о борби за принцип хуманитета, а више о борби за интересе и доминантне позиције јеврејства.” И додаје да је “јеврејство” већ постало “владајућа снага у многим великим ложама Европе”. Привилегисани положај јеврејства у окриљу масонерије огледа се већ у томе, што једино Јевреји имају своје засебне, “етнички чисте” ложе реда “Б'наи Берит” (хебрејска реч која значи: “Синови Савеза”). Нарочито пада у очи да слободно зидарство, које је пуно лепоречивога празнословља о “човечанству” и “грађанима света”, најздушније подупире ционизам као најекстремнију форму јеврејскога национализма и идеологију државе Израел. Један врстан савремени историчар (E. Nolte, Deutschland und der Kalte Krieg, 2. Aufl., 1985, 289) каже: „У својој тежњи ка „средњем путу“ између капитализма и социјализма, у свом надређивању „нације“ „класи“, у својој полемици против „просветитељских идеја“ и „разарања“ које потиче од њих, ционизам се очигледно сврстава међу оне национал-социјалистичке покрете под које се такође подводе и фашистичке странке, ма колико мало смеју да се поистовете национал-социјализам и фашизам.“

 Па ипак, познати немачки масон Хорнефер (Franz August Horneffer) у своме часопису “Der unsichtbare Tempel” (jуни 1920) пише једноме ционисти: “Ви сте сасвим у праву кад тврдите да је ционистички покрет спојив са слободнозидарским идеалима... С најживљим осећањима пратим ционистичку акцију, вођима сам већ изразио дивљење за чисти идеализам.” Зато не треба да чуди што су стварни предводници светске масонерије јеврејски банкарски магнати у Сједињеним Америчким Државама и Енглеској. Поменимо само банкарску династију Ротшилда. Тако је барон Фердинанд Ротшилд (1839-1899) основао у Енглеској масонску ложу која носи његово име: Ferdinand Rothschild Lodge no 2420 (Д. Лигу, Речник слободног зидарства, Београд 2001, 1051). Најмлађи изданак тог јудеомасонског стабла и један од господара светске економије, Натан-Натанијел Филип Ротшилд (Nathan-Nathaniel Philip Rothschild), после преврата од 2000. присвојио је већ и голема богатства у Републици Србији, ослањајући се нарочито на свога агента, злогласнога добошара глобализације, Џорџа Сороша (George Soros). Тако њему овде припада низ информативних и културних установа (рачунајући и политичке странке) као и готово целокупна млекарска индустрија. (Vlada Sindjelic, The Rothschild Octopus, Book in print.) Зато је врх масонерије, светско слободно зидарство, најисправније називати јудеомасонерија, како би се оно јасно разликовало како од националних масона, тако и од јеврејства у целини. Додајмо да су и међу хришћанима нарочито протестанти пријемчиви за јудеомасонство. Та екстремни протестантизам и није ништа друго до јудеохришћанство!

Само, наоко парадоксално, иза концепта Европске уније стоји и римокатоличка Црква. Њена централа Ватикан се после 2. светског рата измирила са светским слободним зидарством и ставила у службу финансијскога капитала Сједињених Америчких Држава. Али и пре тога, између два светска рата, римокатолички прелат и аустријски савезни канцелар између 1922. и 1924. и између 1926. и 1929. године, Игнац Зајпел (Ignaz Seipel), заузимао се за једну такву уједињену Европу, која би била наследница средњевековне папо-цезаристичке империје и чија би главна мисија била вођење крсташких ратова против Русије и других независних држава на Истоку. Напоменимо да је папа Пије XII, који је на папској столици седео од 1939. до 1958. године, у божићној поруци 1942. године назвао крсташима оне који су се заједно са Хитлеровом Немачком борили против Русије: “Ви добровољни крсташи једног новог и племенитог друштва, дигните нови стег моралне и хришћанске обнове, објавите рат тминама света који се откида од Бога!” Исти Пије XII jе после 2. светског рата изјавио да је вођење атомског рата Запада против Совјетског Савеза у начелу допуштено. (В.: К. Дешнер, Политика римских папа у 20. веку, II, Београд 2005, 108 идд., 255 идд.)

Те две идеје, јудеомасонска и римокатоличка, нашле су отелотворење у Европској унији и у Северноатлантском пакту (НАТО). Европска унија, која је основана у Риму међународним уговором од 25. марта 1957. као “Европска економска заједница” или “Заједничко европско тржиште”, у ствари је финансијски синдикат за експлоатацију сиромашнијих европских и ваневропских земаља од стране богатијих. НАТО, пошто Европска унија нема заједничку армију, је војнополитичка организација за обезбеђивање те експлоатације и за вођење крсташких ратова, при чему је Европска унија територијално-логистичка база те организације коју предводе Сједињене Америчке Државе. Будући творевина двеју интернационала, “златне”, јудеомасонске и “црне”, ватиканско-језуитске, Европска унија је за свој темељни пројект узела декомпозицију националне државе. По том пројекту, функције држава чланица Уније треба да преузму органи Уније и различити региони и њихове заједнице. Такво окупљање региона треба буде и систем Алпе-Адрија, који би био обновљена Аустро-Угарска монархија и где би Срби имали статус националне мањине.

У правној науци се сматра да је Европска унија, сагласно Мастрихтском уговору од 7. фебруара 1992. године, прелазни облик између савезне државе (федерације) и савеза држава (конфедерације); (в.: Bleckmann/Pieper, in: A. Bleckmann, Europarecht., 6. Auf1., 1997, 84). Заједничко и савезној држави и савезу држава је то, да и један и други облик повезивања држава имају најмање један сталан врховни орган. Само, критеријум разлике између савезне државе и савеза држава крајње је тешко утврдити. Практична корист од те разлике била би пре свега у томе, што саставне државе савезне државе не би имале право на отцепљење, док саставне државе савеза држава то право имају. Показало се, међутим, да је тај критеријум неодржив; државе чланице савезне државе имају такође право на отцепљење. Изгледа да је једини критеријум разлике између савезне државе и савеза држава у томе, што је за одлучивање у врховним органима савеза држава потребна сагласност свих држава чланица да би се донела нека општеобавезујућа одлука, док се у органима савезне државе општеобавезне одлуке доносе у начелу већински. С те тачке гледишта, Европска унија је, додуше атипична, али ипак савезна држава. Штавише, не само што се у органима Уније у начелу већински одлучује, него и, зависно од величине држава чланица, те државе имају различит број чланова, односно различит број гласова у Европском парламенту, Савету и Европској комисији, тако да мање државе чланице лако могу да буду надгласане, то јест мајоризоване од већих.

Лако се може видети да у Европској унији постоје две врсте држава чланица: старе државе чланице као државе експлоататори и нове, источноевропске државе чланице као експлоатисане. Тако је спољни дуг Пољске, једне државе која живи под тоталном манипулацијом језуита, од 57 милијарди долара 2000. године порастао на 101,5 милијарду долара 2005. године, да би већ 2006. достигао невероватних 147 милијарди долара. Уједно, у раздобљу од 2004. до јуна 2006. из Пољске се иселило око 2 милиона Пољака, при чему је око 90% исељеника млађе од 35 година и у поседу високог образовања. (В.: Двери српске, 37, 1/2008, 16, 31.) Пољска се дакле већ обрела у вечитом дужничком ропству “златне интернационале”, а уз то је и осуђена на биолошки нестанак. Наши суседи Румуни и Бугари, уместо да им по пријему у Европску унију буде, како су очекивали, боље, у великом броју долазе да као печалбари раде на сеоским имањима у Србији; (в.: Привредни преглед, 25. 7. 2006).

Од 2000. наовамо, владајући политички чиниоци и невладине организације које су им координисане неуморно пропагирају неминовност уласка Србије у Европску унију, али при том речито ћуте о томе, какве су наше перспективе као народа, државе и националне економије у Европској унији. Дакако, тамо нас очекује судбина још гора од оне која је снашла пољски народ. Пример Пољске је веома знаковит и многоказујући. Она на Западу ужива поприлично уважавање. Та није ли римски папа Пољак Војтила, алиас Јован Павле II, потпалио политичку мину која је урушила Источни блок, захваљујући чему је Запад извојевао победу у хладном рату са Совјетским Савезом!? Па ипак, то пољски народ није спасило од омче коју му је око врата стегла “златна интернационала”, разуме се, уз прећутну сагласност “црне”. Према српском народу, међутим, у Европској унији и у НАТО-у нико не гаји озбиљне симпатије.

 Али, ту се оцртава и крај Европске уније. Јер када умре жртва, неминовно мора да угине и вампир који јој је пио крв.

Постоји ли за нас алтернатива том путу заједничке пропасти? Велики руски философ историје из 19. века, Николај Т. Данилевски, поставивши себи питање зашто је Запад стално непријатељ Русије, иако Русија све чини да би задобила његово пријатељство, одговара да Русија и западна Европа не припадају истој цивилизацији (Н.Ј. Данилевски, Русија и Европа, 2. изд., Београд 2007). Та друга и другачија цивилизација ипак није словенска, како је мислио Данилевски, већ византијска.

Византијска цивилизација није исто што и византијска држава, која је ишчезла 1453. када су Турци освојили Цариград. Та држава била је у ствари грчка феудална држава, која је као савремена западна национална држава била обновљена 1830. године. Византијска цивилизација, напротив, првобитно је обухватала цело Римско Царство, и Источно и Западно. У 8. веку на Западу Царства настаје нова, западнохришћанска цивилизација. Али зато у Русији и у Србији настају културно-политички центри византијске цивилизације чија је историјска мисија била да препороде, да по речима Арнолда Тојнбија (А.J. Toynbee, A Study of History, XII, 1961, 516) “дефосилизују” грчко духовно наслеђе. И један од највећих византолога, Димитрије Оболенски (Шест византијских портрета, Београд 2004), међу највеће Византинце сврстава св. Саву Немањића и рускога кнеза Владимира Мономаха. Остваривање те мисије и данас је за нас једини могући пут у пуноћу бића.

У Нишу,

31. марта 2008. године                                            Професор др Милан Петровић