U ZNAK SEĆANjA – PREDRAG R. DRAGIĆ – KIJUK (1945 – 2012)

http://www.svetosavskipokret.com/wp-content/uploads/2012/02/%D0%BA%D0%B8%D1%98%D1%83%D0%BA.jpg

Peđa je bio veliki poznavalac, ljubitelj i proučavatelj srpskoga jezika. Uostalom, to mu je i bila izvorna profesija – filolog.
Počinjući da pišem ovaj tekst postavila sam sebi pitanje: „Postoji li u srpskom jeziku  jedna reč, jedan izraz koji bi obuhvatio, obujmio sve što je ovaj čovek u svom veoma plodotvornom i ne baš kratkom radnom (ne i životnom) veku radio i uradio?“
Iznalaženje tog jednog izraza mi se učinilo kao nemoguća misija (mission impo
ssible) ali, nije – u dubinama i širinama našeg prelepog jezika, nađoh ga!
Predrag Dragić – Kijuk je bio NACIONALNI RADNIK. Doduše, ne baš običan. Vredan, marljiv, istrajan, uporan, kvalifikovan… U posleratnoj Srbiji, od 1945. godine na ovamo jedan od najvećih (ako ne i najveći) radnik, rabotnik, delatnik na polju očuvanja i unapređenja duhovnosti i kulture srpskog naroda – dakle (quint essentia) našeg naciona.
Ko je taj ko će pobrojati sva udruženja, fondacije, zadruge, inicijative u čijem je osnivanju učestvovao, čiji je idejni tvorac bio, čiji je motor – pokretač, usmeravatelj, savetnik, podupirač, učesnik na tribinama, utešitelj bio.
„Fond istine“, „Svetski sabor Srba“, udruženje intelektualaca „Srpska nacionalna svest“, „Rusmir“, „Dveri srpske“…
Sve te, naizgled, brojne i raznorodne aktivnosti, bile su uvek sa jednim istim ciljem, sa jednom te istom svrhom – borba za očuvanje i unapređenje kulture i duhovnosti njegovog naroda, srpskog naroda.
On je imao nešto veoma retko u današnja  relativna vremena – apsolutni autoritet svog imena.
Ako ti on kaže: „Idi tu-i-tu i kaži poslao me Kijuk“ – tebi se otvaraju sva vrata. Jerusalim, London, Pariz, Kremlj, Otava, Sopoćani, Gornjak, Mileševa, Ostrog, Hilandar, koliba ludog Miloja – nebitno je Ti ćeš bez pogovora dobiti ono po šta si došao.
Takav autoritet imena se teško stiče a lako gubi. Osnovni uslov za sticanje je besprekorno poštenje u svakom činu, aktu, delu. Peđa Dragić Kijuk je autoritet svog imena stekao i sačuvao do poslednjeg časa svog zemnog života. To su ozbiljne stvari.

Peđu i mene je povezao (i zauvek svezao) naš zajednički duhovnik otac Julijan, iguman studenički i gradački, sada blaženopočivši (shi)arhimandrit Julijan. Otac Julijan je venčao Predraga i Draganu 1979. godine i njegovim blagoslovom su zaimali dvoje divne dečice, kćerku i sina, Mariju i Ranka. Potom su roditelji svojim trudom i božjom pomoći, od njih napravili ljude, dobre i karakterne (u to sam se lično uverila tokom Peđine sahrane i u danima pre i posle toga) i ja im na tome čestitam, Peđi i Dragani, jer to su stvari ozbiljne.
Kad već pominjem oca Julijana, da se vratim na još jedan bitan deo Peđinog rada – on je, kao kakav dobri duh, neumorno bdeo, brinuo se pa i očajavao nad stanjem u našoj Crkvi. Otac Julijan i Peđa su (uz pomoć još nekih ljudi) osećajući da u našoj Crkvi duvaju neki
  čudni, strani vetrovi, organizovali jedno saborovanje u manastiru Sopoćani 2001. godine gde se sastalo puno monaha, sveštenika i mirjana. Kao plod tog sabranja nastao je dokument poznat pod nazivom „Sopoćanski apel“ – pitanja kolenopriklono upućena zvaničnom vrhu naše Crkve, srpske pravoslavne.
Evo, od tada je prošlo više od deset godina. Odgovora nema. Uprava SPC mudro šuti. Na samom kraju upućujem najtoplije i najiskrenije saučešće njegovoj porodici. Pre svega, njegovoj supruzi Dragani, njegovoj vernoj druzi. Ona je znala pored kakve gromade
  – intelektualne, ljudske, moralne, mužestvene, živi – i svoj sopstveni život je nesebično posvetila Peđi i njihovoj deci, negujući ih, vodeći računa o najsitnijim detaljima tako važnim za funkcionisanje porodice.
Upućujem saučešće njegovoj deci – izgubili su divnog oca, brižnog i nežnog, izgubili su leđa i oslonac.
Upućujem saučešće njegovim unučadima – tek su stasali da mogu da uče od svog divnog dede.
Ali, bogme, upućujem saučešće i celom srpskom narodu. Nenadoknadiv je naš gubitak.
I to ne samo narodu u Srbiji i srpskim zemljama nego diljem srpske raseljene. Od Kanade do Australije, od Vladivostoka do Čikaga.

Peđa, prijatelju moj, brate moj!
Počini, odspavaj, odmori se – zaslužio si i prezaslužio.
Zaslužio si služeći svakoga ko te ikad u’vatio za rukav tražeći da mu u nečemu pomogneš. A takvih je bilo bez broja. Nikoga nisi odbio.
Zaslužio si služeći verno, odano i marljivo svoj ljubljeni srpski narod do poslednjeg časa tvoga, do poslednje kapi krvi tvoje.
Počini, odspavaj, o
dmori se…
Neka je večna slava Peđi R. Dragiću – Kijuku, a Predragu nek naš dobri i milostivi Bog prosti sve grehe, voljne i nevoljne, i neka mu podari rajsko naselje, gde pravednici svetla lica likuju, vesele se i raduju Hristovoj pobedi nad smrću.
Bog da mu dušu prosti, molimo se!

Suzana Lazarević