У ЗНАК СЕЋАЊА ПРЕДРАГ Р. ДРАГИЋ КИЈУК (1945 2012)

http://www.svetosavskipokret.com/wp-content/uploads/2012/02/%D0%BA%D0%B8%D1%98%D1%83%D0%BA.jpgПеђа је био велики познавалац, љубитељ и проучаватељ српскога језика. Уосталом, то му је и била изворна професија филолог.
Почињући да пишем овај текст поставила сам себи питање: Постоји ли у српском језику
  једна реч, један израз који би обухватио, обујмио све што је овај човек у свом веома плодотворном и не баш кратком радном (не и животном) веку радио и урадио?
Изналажење тог једног израза ми се учинило као немогућа мисија (
mission impossible) али, није у дубинама и ширинама нашег прелепог језика, нађох га!
Предраг Драгић Кијук је био НАЦИОНАЛНИ РАДНИК. Додуше, не баш обичан. Вредан, марљив, истрајан, упоран, квалификован У послератној Србији, од 1945. године на овамо један од највећих (ако не и највећи) радник, работник, делатник на пољу очувања и унапређења духовности и културе српског народа дакле (
quint essentia) нашег национа.
Ко је тај ко ће побројати сва удружења, фондације, задруге, иницијативе у чијем је оснивању учествовао, чији је идејни творац био, чији је мотор покретач, усмераватељ, саветник, подупирач, учесник на трибинама, утешитељ био.
Фонд истине, Светски сабор Срба, удружење интелектуалаца Српска национална свест, Русмир, Двери српске
Све те, наизглед, бројне и разнородне активности, биле су увек са једним истим циљем, са једном те истом сврхом борба за очување и унапређење културе и духовности његовог народа, српског народа.
Он је имао нешто веома ретко у данашња
  релативна времена апсолутни ауторитет свог имена. Ако ти он каже: Иди ту-и-ту и кажи послао ме Кијук теби се отварају сва врата. Јерусалим, Лондон, Париз, Кремљ, Отава, Сопоћани, Горњак, Милешева, Острог, Хиландар, колиба лудог Милоја небитно је Ти ћеш без поговора добити оно по шта си дошао.
Такав ауторитет имена се тешко стиче а лако губи. Основни услов за стицање је беспрекорно поштење у сваком чину, акту, делу. Пеђа Драгић Кијук је ауторитет свог имена стекао и сачувао до последњег часа свог земног живота. То су озбиљне ствари.

Пеђу и мене је повезао (и заувек свезао) наш заједнички духовник отац Јулијан, игуман студенички и градачки, сада блаженопочивши (схи)архимандрит Јулијан. Отац Јулијан је венчао Предрага и Драгану 1979. године и његовим благословом су заимали двоје дивне дечице, кћерку и сина, Марију и Ранка. Потом су родитељи својим трудом и божјом помоћи, од њих направили људе, добре и карактерне (у то сам се лично уверила током Пеђине сахране и у данима пре и после тога) и ја им на томе честитам, Пеђи и Драгани, јер то су ствари озбиљне.
Кад већ помињем оца Јулијана, да се вратим на још један битан део Пеђиног рада он је, као какав добри дух, неуморно бдео, бринуо се па и очајавао над стањем у нашој Цркви. Отац Јулијан и Пеђа су (уз помоћ још неких људи) осећајући да у нашој Цркви дувају неки
  чудни, страни ветрови, организовали једно саборовање у манастиру Сопоћани 2001. године где се састало пуно монаха, свештеника и мирјана. Као плод тог сабрања настао је документ познат под називом Сопоћански апел питања коленоприклоно упућена званичном врху наше Цркве, српске православне.
Ево, од тада је прошло више од десет година. Одговора нема. Управа СПЦ мудро шути. На самом крају упућујем најтоплије и најискреније саучешће његовој породици. Пре свега, његовој супрузи Драгани, његовој верној друзи. Она је знала поред какве громаде
  интелектуалне, људске, моралне, мужествене, живи и свој сопствени живот је несебично посветила Пеђи и њиховој деци, негујући их, водећи рачуна о најситнијим детаљима тако важним за функционисање породице.
Упућујем саучешће његовој деци изгубили су дивног оца, брижног и нежног, изгубили су леђа и ослонац.
Упућујем саучешће његовим унучадима тек су стасали да могу да уче од свог дивног деде.
Али, богме, упућујем саучешће и целом српском народу. Ненадокнадив је наш губитак.
И то не само народу у Србији и српским земљама него диљем српске расељене. Од Канаде до Аустралије, од Владивостока до Чикага.

Пеђа, пријатељу мој, брате мој!
Почини, одспавај, одмори се заслужио си и презаслужио.
Заслужио си служећи свакога ко те икад уватио за рукав тражећи да му у нечему помогнеш. А таквих је било без броја. Никога ниси одбио.
Заслужио си служећи верно, одано и марљиво свој љубљени српски народ до последњег часа твога, до последње капи крви твоје.
Почини, одспавај, о
дмори се
Нека је вечна слава Пеђи Р. Драгићу Кијуку, а Предрагу нек наш добри и милостиви Бог прости све грехе, вољне и невољне, и нека му подари рајско насеље, где праведници светла лица ликују, веселе се и радују Христовој победи над смрћу.
Бог да му душу прости, молимо се!

Сузана Лазаревић