ЕВРОПА И ХРИШЋАНСТВО

ПОВОДОМ ПРОМЕНЕ НА ПРЕСТОЛУ РИМСКИХ ПАПА

Трибина одржана на Правном факултету у Нишу, 6. јуна 2005.

 

 

 

ПРОФ. ДР МИЛАН ПЕТРОВИЋ

Уводна реч

(О суштини и историји римокатоличке Цркве - папске Цркве)

 

Ваше преосвештенство Владико Нишки, поштовани православни свештеници, даме и господо,

Њени теолози званично је називају "правном Црквом"; од туда је бављење њеном суштином изазов и за правника. Њен правни основ, "праустав", је предање да је први епископ (бискуп) града Рима био свети апостол Петар; додуше, у својој 1. посланици, апостол Петар се заједно са својим сином Марком јавља из Вавилона, али су теолози протумачили да "Вавилон" значи "Рим". Археолошка ископавања која су почела у Риму 1940. наводно су открила Петров гроб и његове кости у њему, али то неки археолози доводе у сумњу.

Према предању апостол Петар био је погубљен у Риму 67. године. (Време прогона хришћана од стране цара Нерона.) Његови наследници од тада јесу римске папе; нешто више се, медјутим, зна тек о папи Клементу I, који је вероватно био папа измедју 88. и 97. године. Био је по националности Јеврејин, по статусу ослободјени роб (у 1. столећу, римску цркву углавном су чинили хеленизовани Јевреји). Због угледа града Рима као политичког и културног центра Римског Царства, разумљиво је да су римски епископи имали највећи углед у хришћанском свету.

Но, концепт папскога примата, папе монарха, развија се тек од папе Дамазуса (366-384); он је издао први декретал, први правни акт заповедања, унутар хришћанске Цркве. Дамазус је наговорио цара Грацијана да му уступи титулу понтифекс максимуса, врховног свештеника, коју су до тада носили римски цареви, у његово време утврдјује се и канон Светог писма. Од њега, сваки папа могао се називати Петром, ego sum Petrus, како би се манифестовала његова веза са првоапостолом.

Римски централизам, који уводе римске папе, стоји у супротности са аутономијом сваке ранохришчанске цркве; он нема везе са Светим писмом, већ је последица централизма римске државе.

Но, то још увек није значило одвајање Цркава. Римске папе биле су, као и остали патријарси, световни поданици византијских царева. Неке папе су се и истакле у борби против монотелетске и иконоборачке јереси на Истоку, што је уједно било оспоравање цару права да прописује црквене догме; један такав борац је и папа Мартин И, који је признат за свеца и од православне Цркве.

Црквени раскол постао је видљив у 8. веку, када је Византија изгубила власт над Италијом и судбина папе постала везана за новопокрштене германске народе. Притиснут Лангобардима, Папа Стефан II (752-757) одлази по помоћ на двор франачкога краља Пипина III и тамо му подастире највећи фалсификат у историји човечанства, такозвану Константинову даровницу; у том фалсификату стоји да је цар Константин Велики поклонио папи Силвестру I (кога у стварности Константин никада није видео) у знак захвалности што га је тај папа излечио од куге и крстио га, Рим, Италију и цео западни свет, дајући му при том инсигније царског достојанства. Неуки и празноверни Франци насели су на ту превару и признали папи право да крунише краљеве и цареве; папа је тако постао не само највећи владар Запада него и нека врста чаробњака и земаљског бога, какав је управо и био потребан новопокрштеним народима. Дефинитиван раскид с православном Црквом, са којом је временом дошло и до догматских несугласица, постаће тако неминован и уследиће 16. јула 1054. када је кардинал Хумберт на олтар Свете Софије у Цариграду положио папску булу којом се баца проклетство на васељенског патријарха Михаила Керуларија.

Након тога, почиње раздобље експанзије Запада, под духовним, а често и световним вођством римских папа. У оквиру те експанзије почињени су најстрашнији масовни злочини у историји човечанства који су имали религиозну основу; поменимо крсташке ратове, истребљење Словена у данашњој источној Немачкој, процесе против вештица и јеретика, уништење староседелаца у Америци. Последњи папа који је до крајњих консеквенци примењивао доктрину папоцезаризма и водио светску политику, Пије XII (1939-1958), отворено и активно је подржавао Мусолинија, Хитлера, Франка и Анту Павелића, да би пред крај 2. светског рата прешао на страну САД-а. Но, ни његови наследници нису престали да употребљавају своју својину, римокатоличку Цркву, као оруђе велике политике. По речима последњег челника Совјетскога Савеза, Михаила Горбачова, највећа заслуга за рушење европског комунизма припада управо недавно преминулом папи Јовану Павлу ИИ (1978-2005). Исту заслугу има "први словенски папа" и за рушење СФР Југославије. Шта рећи о недавно устоличеном немачком папи Бенедикту XVI? Пошто се на папском престолу налази тек од априла ове године, неке аподиктичне тврдње односно његовог понтификата није лако изрећи. Највећи стручњаци из области историје римских папа још увек не желе да се изјашњавају. Ипак, уз велику дозу сигурности може се прогнозирати да ће Бенедикт - Joseph Ratzinger наставити да иде стопама свога претходника, типичног ватиканског ултрареакционара. Он је, најпре, био најближи сарадник Јована Павла II, те самим тим учествовао у доношењу свих његових одлука, с чијом се садржином морао слагати. Даље, пре него што ће постати папа, Ratzinger се налазио на челу ватиканске Конгрегације за веронауку, која се развила из службе Великог инквизитора. Он потиче из тврдо католичке Баварске, која је уједно била и стожер Хитлерова националсоцијализма (Минхен, главни град Баварске, био је до 1945. главни град NSDAP-а). Као омладинац, Ratzinger је био и члан хитлеровске омладинске организације, Hitlerjugend-а. Прокатолички медији стварају у јавности слику о новом папи великом теологу; добри познаваоци ствари то, медјутим, оспоравају. Ratzinger је био професор теологије на четири немачка универзитета (Бону, Минстеру, Тибингену, Регенсбургу), али на сваком од њих и сувише кратко да би његове научничке способности изашле на видело. Бенедикт XVI можда ће у историју ући као папа дипломата, што сугерише и избор имена: Бенедикт (Благословени) XV био је папа у време 1. светског рата и покушавао, додуше неуспешно, да буде папа мироторац. Ако нови папа настави тим путем, желимо му успеха.

Хвала Вам.

 

 

 

 

 

 

ПРЕДРАГ ДРАГИЋ КИЈУК

 

Покоран мораш бити као лешина - је најважнија одредба у Конституцији Игњација Лојоле. Игњацио Лојола, прво шпански војник, затим монах, па затим генерал језуитског реда или реда исусоваца, задобиће велико поверење папе Павла III, који ће 1540. године донети булу, у којој је најважнија чињеница залагање за борбену Цркву. Тај став да мораш бити покоран као лешина, јесте став који није непознат историји папске Цркве. Тај систем инсубординације није непознат у историји папске Цркве. Још ће папа Григорије VII на крају 11. века означити све то што ће Лојола исписати те 1540. године, а то је да је папа господар света. На исти начин, и у следећим вековима тај господар света, у својој вољи за моћ, неће мењати ништа од својих средстава да достигне политички циљ и зато ће конституција Игњација Лојоле доћи у право време.

Њој претходи жива изјава Андреаса Веља из 14. века која не одступа нити од изјава папе Григорија VII нити од каснијих конституција Игњација Лојоле а која гласи да нема мере, и нема границе, јер све што папа чини, Бог чини. Ова традиција, покушаја освајања воље за моћ, траје до данашњих дана и она је неодељива од историје папске Цркве. За ову прилику је можда најзанимљивије погледати или суочити се са временом које нама претходи. У свим светским ратовима папе су били главни заговорници, не само што су довели Хитлера на власт, како сведочи један од пет највећих стручњака за историју папске Цркве Карлхајнц Дешнер, већ ће имати и највећег утицаја у политичком животу Немачке. Нема ниједнога канцелара Немачке, до Хитлера, који није припадао странци центра римокатоличкој странци. И зато се не треба чудити што су сви бискупи одреда у Европи, а поготово немачки бискупи, дали свој глас и подршку управо Адолфу Хитлеру, фашизму и нацизму, и делили и лепили плакате, на којима су позивали народ да гласа за доброг католика Хитлера. Занимљиво је како је онда ова војна црква, како је уопште било могуће да из другога светског рата, уместо да подлегне процесу денацификације, успела да се избори за још већи ауторитет. Папа Пије XII је несумњиво подржавао Хитлера свом душом. Папа је усмеравао подршку прво фашизма, а затим нацизма. Тешко је наћи иоле важнијег, у историји католичке цркве, гвардијана, фратра, бискупа, надбискупа или пак кардинала, који нису подржавали Адолфа Хитлера. Зато се и не треба чудити да Пије XII никада ниједном речју није реаговао на злочине који су се дешавали у Европи, да није реаговао на злочине који су под његовим благословом вршени над Србима, за које само Нојбахер каже да је у Јасеновцу побијено 750.000 душа, а да је у првих осам месеци 1941. године, откад је на власт дошла НДХ на челу са Антом Павелићем побијено 350.000 људи. Никада се глас хришћанског оца из Рима није чуо као глас самилости. Штавише, када ће 16. октобра 1943. године у јужном јеврејском делу града Рима, где су обитавали Јевреји, бити похапшено њих 1259 и од тога 1007 одведено у паклени неповрат, у Аушвиц, глас папе Пија XII се није чуо. Он ће већ 22. јула поздравити представнике у униформи Независне државе Хрватске и благословити их, као што ће новембра месеца 1991. године, Јован Павле II благословити, у униформи и под оружјем, припаднике нове војске Фрање Туђмана.

То је била политика папе Пија XII. Политика коју ће и његови наследници наставити. Јован Павле II, доскорашњи папа, је као и све друге папе у историји био близак моћи, близак тајним службама, политичким ауторитетима у свету, и зато није никакво чудо да ће се највише ослањати на католичку тајну службу Opus Dei, која је основана 1928. године, у чијим редовима и то више од половине су Франкови фашистички генерали. Јован Павле II је водио политику баш онако како је то захтевала борбена црква, баш онако како је то Павле III зацртао у својој були и баш онако како је то захтевао Игњацио Лојола да мораш бити покоран као лешина ако желиш да оствариш политички циљ. Јован Павле II је 1979. године први папа који је успео да посети Сједињене Америчке Државе и први папа који је посетио Белу кућу. Разуме се, захваљујући свом пријатељу Збигњеву Бжежинском, творцу Новог светског поретка или творцу Новог светског хаоса. Занимљиво је да ће управо заслугом Јована Павла II бити успостављени 1984. године пуни дипломатски односи са Сједињеним Америчким Државама, који нису постојали до 1867. Он ће бити најзаслужнији за нови конкордат, други у XX веку, који је направила римокатоличка Црква, који ће бити обзнањен 1984. године на јесен као Реган-Војтилин план. Од те жеље остварења апсолутне моћи, као што се дуга историја папске цркве не може раздвојити, тако се сигурно, као што је то у уводу и нагласио професор Петровић, и улога на том путу ка остварењу апсолутне моћи папе Јована Павла II не може порећи. Човек изузетних способности, човек који ће својом енцикликом 1991. године CENTESIMUS ANNUS најавити све оно што ће каснији теоретичари оглашавати као основне постулате Новог светског поретка. Дакле, Јован Павле II ће те 1991. године прогласити све политичке системе и идеологије погрешним и леве и десне, сматрајући да постоји само један исправан систем, а то је католички корпоративизам, дакле покушај остварења оног великог Франковог фашистичког сна, који ће администрација Сједињених Америчких Држава спровести у дело на крају XX и почетком XXI века. Заслуге Јована Павла II су у традицији римске Цркве, која се не може одвојити од прошлости, те страшне, тамне мрље на историји Европе. Фашистичке и нацистичке Европе. Која је имала своје присталице не само у Италији, и Немачкој, већ и у Уједињеном Краљевству и у Француској. То ће бити разлог да ће једна друга сила, која се јавља већ крајем XIX века, покушати одлуком да се као аберација сруши Хитлеров фашизам, успоставити присне везе са папском Црквом. Њујоршки надбискуп Спелман ће 1943. године имати четири веома дуге аудијенције код папе Пија XII. Рузвелтов човек од највећег поверења индустријалац Тејлор ће такође 1943. године провести велики број сати у разговорима са Пијем XII-им упозоравајући га како ће се спржити и сломити немачки фашизам, истовремено му очитавајући у грехе све оно што папска Црква није хтела да види: погроме Јевреја, Руса, Пољака, и када је Де Гол у питању, посебно погроме Срба. Ови разговори су дали озбиљног резултата. Не постоји ни један надбискуб, бискуп, гвардијан или фратар, који ће бити суђен после II светског рата. Сви они који су здушно подржавали Хитлера наћи ће се на другој страни, као жестоки противници фашизма. Људи истог имена, исте титуле и истог презимена. Најпознатији међу њима Карл Марија Шперкл, надбискуп Данцига, који ће бити осуђен на доживотну робију изићи ће већ 1956. године на слободу, да би га одбранио и примио у дуготрајну аудијенцију папа Пије XII 1957. године. Сви они који су имали фашистичку прошлост су били благосиљани од нове силе од Сједињених Америчких Држава, и зато није случајно одабран за првог човека демократске Немачке Аденауер, некадашњи велики, познати, католички градоначелник града Келна и човек који је упутио први поздравни телеграм Мусолинију. У влади Конрада Аденауера 272 наутицајније личности имају нацистичку прошлост. Па је чак и савезни секретар Ханс Гопке био на листи нацистичких злочинаца, на листи савезника под бројем 101. Дабоме, да никада, као и нико, од ових 272 личности у политичком животу нове, модерне, демократске Немачке није био суђен. Била је то залога за нову политичку будућност модерне Европе, која треба да крене новим путем спремајући се за нови крсташки рат, у коме главне заслуге и главна улога припада папској Цркви. Они који ће у војсци Адолфа Хитлера имати 15.000 капелана (и видели смо су нацисти били увек хумани због тога што је међу њиховим редовима било 15.000 католичких свештеника) ће сада заузети, такође у несхватљиво великом броју, места војних капелана у војсци Сједињених Америчких Држава. На почетку II светског рата их је било испод хиљаду. На крају II светског рата их је било 4950. Са другим светским ратом расте пораст утицаја римокатоличанства у Сједињеним Америчким Државама и врло брзо после II светског рата они ће прерасти цифру од 40 милиона. На том принципу спојених судова римокатоличка Црква ће се сасвим заложити и ставити на располагање новој идеологији и новом погледу на будућност Европе. И зато ће њени бискупи бити награђивани, разуме се сви они што су добијали медаље од Хитлера, за своје заслуге хвалећи савезничку војску, стварање НАТО пакта, и као мехур од сапунице ће се распршити сваки други покушај у политичком животу Европе. Чак и онај покушај који је учинио Де Гол 10. децембра 1944. године када је склопио уговор са Стаљином, да се свим могућим средствима мора зауставити сваки покушај претње од стране Немачке, нестаће као да никада није постојао, након сусрета у папској нунцијатури у Паризу са представницима Де Гола и Сједињених Америчких Држава. Тако ће настати једно ново пријатељство у историји папске Цркве и у историји папске Европе, пријатељство које ће бринути не само о политичком већ и о економском ауторитету Ватикана. У фондове Ватикана од 1945. године до данас се слива из Америке 35 % средстава. И сасвим разумљиво, други велики пријатељ папске цркве је Немачка која пуни фондове Ватикана са 18 %. Та ће љубав остати до дана данашњег и Ватикан ће заиста, са армијом, са устројством једне војне организације, допринети бржој американизацији Европе. И само зато, и не из љубави, већ из политичких интереса ће Маршалов план бити спроведен 1948. године. И само зато, не из љубави већ из политичких интереса Европа ће добити амерички капитал: 3,6 милијарди добија Уједињено Краљевство односно Велика Британија; 2,6 милијарди ће добити Француска; Италија 1,4 милијарде; Немачка 1,3 милијарде; Холандија 1 милијарду; и тако редом. Новац ће задобити љубав и поверење оних који ће пропагирати нову веру и нови изглед Европе.

Дабоме, Европа није само римокатоличка Европа. Дабоме, Европа није само ни протестантска Европа иако ту не треба да имамо илузије, јер је улога протестантке Цркве у довођењу Хитлера на власт била подједнако велика и утицајна као и улога римокатоличке цркве и то ће бити разлог да после II светског рата нестану разлике и сукоби између протестаната и католика. Али постоји и једна друга Европа, која није изишла из шињела фашистичке прошлости, која ће упозоравати, да та нова, конвертитска биографија нове Европе, не нуди праву будућност. И тада ће један од највећих светских интелектуалаца XX века, филозоф и писац, иако га неће добро разумети, Жан Пол Сартр, упутити упозоравајуће речи, које ће наићи на разумевање тек у XXI веку. Сартр је тада упозоравао са свом силином свог интелектуалног ума, тврдећи: - Наше владе су ваше слуге, а наши народи ће већ сутра бити ваше жртве. И то је цела истина.

Тек у XXI веку и то недавно, када ће Француска одговорити са својим историјским не, маја месеца 2005. године, као и Холандија, поводом неизгласавања Европског Устава, незапамћеног Устава од близу 250 страна, који заправо не говори о кооперацији већ интеграцији, целе Европе у амерички систем. Баш онако како је то 6. марта 1946. године најавио председник Труман у једном свом говору у Тексасу, тврдећи да амерички систем не може да преживи уколико не постане систем целога света.

У овој краткој биографији европског политичког живота, треба тражити и покушај одгонетања судбине српског народа. Постоје само два виђења ствари: теохуманизам, у који је увучен српски народ и његова традиција, који постаје његов идентитет; цела историја српског народа је историја теохуманизма у коме ауторитет није човек, већ Бог. Историја српког теохуманизма говори о сусрету, а не о сукобу цивилизација. Насупрот тог процеса се налази патохуманизам, чије одлике није тешко препознати. Патохуманизам, уважава само ауторитет моћи и уважава само политику прагматизма. Интерес је изнад свега, па самим тим и изнад љубави. Зато тај патохуманизам, има и одлике које су сасвим супротне од православног, изворно хришћанског, теохуманизма, од кога је Европа почела успешно да се удаљава. И не кажем то случајно, и не мислим да је то погрешно, јер када је Европа била крштавана, она је крштавана у име изворног хришћанства, недељивог, јединственог, хармоничног, симфонијског, дакле православног, хришћанства. Од тог свог изворног идентитета, православно хришћанског или изворно хришћанског, Европа се удаљавала вековима, изнад свега и пре свега захваљујући најстаријем политичком ауторитету папском ауторитету. И зато је, и само зато, тај патохуманизам, врло једноставно пратити и у савременој историји. Тај патохуманизам сведочи, како се заправо, нека цивилизација, неки народ, нека држава, обучена у правила Игњација Лојоле, односи у преломним тренуцима људскога пада у какве несумњиво спадају и ратови. Све оно што се замера српском теохуманистичком народу, радили су други. Нису Срби 1941. ни 1942. ни 1943-ће, градили логоре. Американци су 120.000 Јапанаца или Американаца јапанског порекла ставили у концентрационе логоре. Тек 1988. године извиниће им се амерички Конгрес. А 1992. они који су преостали у животу, уз поновно извињене председника Буша, добиће и чек на 20.000 долара.

И када је у питању ратно право, које се стално потеже у нашем времену, патохуманизам такође има своју дугу историју. Како Запад обучен конституцијом Игњација Лојоле и папским ауторитетом види ратно право? Па види га баш онако како га је видео од 1941. до 1945. године, када се 6 милиона Руса, који су били у концентрационим логорима, никада нису вратили својим кућама. Или су мучки побијени на присилном раду или су скапавали од глади, или су завршавали на најгнуснији, најбестијалнији начин.

Та се патобиографија може пратити до данашњих дана, и за ову прилику да наведем још само један податак да ће 1999. године оснивачи Хашког суда или Трибунала у Хагу, једног правног ругла, и тужилац Карла Дел Понте изићи са податком који их неће морално обавезивати, да га било када више прокоментаришу; а то је да на Косову постоје 529 скупних гробница у којима су унесрећени Шиптари над којима су Срби починили геноцид.

Таквих примера патохуманизма није тешко пронаћи, у овој историји, а она разуме се није једина, нити западне цивилизације нити западне цркве. У том светлу треба разумети, и избор папе Рацингера наследника Јована Павла II. И није случајно изабран, јер из свега што сам до сада рекао је јасно да постоји велика љубав између Ватикана и Вашингтона, али као у свакој перверзији преко трећег преко Берлина, односно Немачке. Немачка ће бити центар католичке шпијунске службе, зарад Сједињених Америчких Држава, од 1945. године до данас. И није случајно, што ће у тако важном тренутку, финализовања пројекта нове светске идеологије доћи на чело папске цркве човек немачког порекла и човек који је припадао Хитлеровој младежи. То је врло важан и можда најважнији идеолошки потез у новој политици америчке администрације. У политици која жели у потпуности да измени историју Европе. Довођењем папе Рацингера или Бенедикта XVI-ога, спира се та рђава прошлост Европе и Немачке. Његов хуманизам треба да замени све злоћудности које су постојале у историји Европе и историји Немачке. И он ће, вероватно, бити проглашен за човека мира, као што је био проглашен и Папа Пије XII и као што ће у истој формули и Јован Павле ИИ бити проглашен за човека мира. Јован Павле II велики заговорник мира, који је први признао у распадању комунистичке Југославије, право на сецесију, подржао Словенију и Хрватску, иако је право на сецесију у процесуалном делу и статуту Хашког трибунала кажњиво право. И као човек мира и као човек хуманости подржаће и све диктатуре у Латинској Америци: у Никаракви, у Чилеу, у Салвадору. И као човек разумевања за патње брата у Христу биће то једини папа у историји папства, који ниједнога тренутка, па све до тога када се угасио његов живот 2005. године, неће поменути 900 пострадалих римокатоличких свештеника у Латинској Америци који су били на страни свог народа. Никада и нигде их неће поменути. Девет стотина живота римокатоличких свештеника. Јер су били на страни сиромашних, а не на страни моћних.

И уопште не сумњам да ћемо ми овде дочекати дан када ће и папа Рацингер бити проглашен за човека мира. Његова мисија је важна. Његова мисија треба да покаже да је историја другачија него што смо мислили до јуче. И све је спремано за његов долазак. И ништа није случајно, јер од 1958. године папе се бирају у Пентагону. Они од нас који су се мало бавили историјом папства знају да је надбискуп њујоршки Спелман имао надимак папопроизвођач. И тако је до дана данашњег. И Рацингер је биран у Пентагону. Ово је време нове идеологије. Ово је време Пентагонопапократије. И оно ће још дуго трајати.

Долазак папе Рацингера значи долазак нове историје Европе. Шминкане, исфабриковане, медијске историје Европе. И зато ће и битка код Трафалгара која се одиграла 1805. године показати како изгледа нова историја Европе. У инсценацији овог великог празника за Европу, присуствоваће се сукобу плавих и црвених. Нема етничких ознака нити за историју, нити за битку код Трафалгара, нити ће је бити у неким будућим инсценацијама великих победа савезника над фашизмом, јер у тим инсенацијама неће постојати етничка одређења, већ само, као и у овој 2005. години, плави и црвени.

Највећи допринос таквом стварању нове историје Европе, баш је управо на папској институцији. И у томе не треба обмањивати, већ уважавати, разуме се неоправдавати, и утицај који ће дати велики интелектуалац међу кардиналима, а сада и сам папа, Јозеф Рацингер.

Припреме за стварање нове историје европе су припреме које су се одиграле, скоро као по неком правилу на југословенском Балкану. И зато се последњих година умањује цифра пострадалих у Јасеновцу. Поништиће се сви немачки извори. Они ће сви бити одреда неважни. И шта је рекао Каше, и шта је рекао Хорстенау, све ће то бити избрисано, јер ће Европа признати управо оно што заговара хрватски председник Санадер, и разуме се његова интелектуална приколица господин Голдштајн, да је у Јасеновцу, највероватније, страдало између 60 и 80 хиљада људи, најразличитијег етничког порекла. Кад одбијете број Јевреја, који су пописали своје мртве, кад одбијете број Цигана, који знају колико их је пострадало у Јасеновцу, биће вам јасно да је Туђманова цифра, цифра коју су преузели, данас, они који желе да управљају светом, који стварају нови светски поредак, који стварају нову историју света. Јер сви од реда учесници новог поретка света су наједном постали историчари. Сетите се само да је Клинтон, као велики и познати историчар, осудио Србе као узрочнике првог и другог светског рата. Та осуда не подлеже нити иронији нити цинизму. Она траје до дана данашњег. Са брисањем истине о Јасеновцу, за коју се нисмо ни сами, нити као појединци нити као народ заложили, нити у време Броза нити у време однарођеног режима Милошевића, нити у време данашњих квази-демократа, биће све могуће. И биће могуће да Срби поверују и да изиђу из политичке транзиције, у нову транзицију привикавања да су, наводно, геноцидан народ. И зато се од њих тражи и прети им се резолуцијом Америчког конгреса да као народ преко својих представника у парламенту признају злочин који се догодио у Сребреници.

Злочин у Сребреници који је овековечен спомеником који је открио управо амерички председник Клинтон, иначе позната, интернационална порно звезда, за 250.000 долара. Споменик на арапском језику, иако нема нити једног Муслимана или Бошњака, нити у титовој БиХ, нити овој, коју раџа од Босне Ешдаун претвара у унисону државу, који зна арапски. Да се одмах разумемо, сваки злочин мора бити кажњен. И нико нема жеље да идеализује сопствени народ, и нико није против тога да се злочини кажњавају. Али је та унапред одређена или већ дуго припремана и предодређена биографија српског народа, нешто што спада у патохуманизам. Јер се до дана данашњег о злочинима говори на следећи начин: Ако је којим случајем и то врло ретко процурила вест о спасавању од стране Србина и Срба, у овом злоћудном, ружном, бестидном, прљавом рату, неког Муслимана или Хрвата, то је увек, само појединачни случај. Ако је неко од Срба био спасаван, спасен од неког Муслимана или Хрвата, то је доказ, демократске и цивилизацијске оријентације хрватског или муслиманског народа. Ако је пак неко од Срба убио онда је то геноцид, ако је неко од Срба пострадао, онда су то појединачни случајеви. Тај језик је апсолутно једнак језику папске Цркве, која се наметнула као важан политички ауторитет у Вашингтону. И тако је један међу оних пет које сам поменуо, највећих стручњака за папску историју Авро Менхетн констатовао, католичка Црква је заправо послужила и постала оружје Сједињених Америчких Држава.

Дакле, тај процес патохуманизма ће још дуго трајати. Неће се говорити о злочинима над Србима, нити 1941-ве нити 1991-ве. Неће се, разуме се, спомињати злочин у вијетнамском селу Ми Лај где су Американци побили искључиво и једино - жене и децу и бебе. Спомињаће се у историји модерне Европе само злочини које су починили, наводно, Срби. И читав кључ тог новог поретка као идеолошког погледа на свет се своди на то, да у времену лицемерног морала, и да у времену потпуно оронулог моралног погледа на свет, је врло тешко мењати своју политику жртве, а то је и наговештавао Жан Пол Сартр, надајући се да ће народи Европе имати снаге да се одупру тако мрачном таласу који долази, и то из оне земље која је дуго представљала симбол политичких вредности и изворних демократских вредности. То је нешто, што данас искушава Европу, као и српски народ.

И српско питање није само српско питање. Оно је много више европско, него српско питање. Много више, зато што је то питање, на које народ који се историјски истрошио, и не може да одговори нити да одбрани правду. Европа мора или да се ослободи своје биографије, или да да одговор шта она јесте и на шта је спремна. И то је једини начин да и српско питање постоји као политичко или економско или етничко, а које ће се решавати, не у границама политичке или било које друге патологије, већ у границама нормалности.

Где је онда место истини? Треба ли нам уопште и постоји ли истина на крају XX и почетком XXI века и шта је истина? У таквом омеру моћи, где тражити истину?

Да на крају кажем, не делећи песимистичку констатацију филозофа Бертранда Расела, који нас је опомињао, да је потреба за истином помрачена у Америци, духом трговине, који се у филозофији зове прагматизам. Иако је та потреба за истином, или љубав за истином помрачена, ја не мислим да истина не постоји. Јер, један хришћански народ, одричући се од своје хришћанске прошлости, не може да се одрекне своје хришћанске биографије. Он мора, и он хоће, разуме се у времену које нико не може да предвиди, да препозна шта је то његов пут, истина и живот. И је ли он христоцентричан народ, или европски безличан, пагански народ. И то је, бар се мени чини, питање пред којим се налази цео свет; питање, хоће ли, данас највећа сила, данас најважнија политичка осовина Ватикан-Берлин-Вашингтон, остварити апсолутну моћ. И остварити сан да влада светом. Или ће Европа имати довољно снаге, да на свом сопственом историјском искуству, упозори себе и упозори оне над којима је извршила европеизацију, а давно је она извршила европеизацију Америке, да се свака воља за моћ претвара у вољу за ноћ.

Хвала пуно.

 

 

ДР СТАНИСЛАВ НИКИЋ

 

 

Драга браћо и сестре, обраћам Вам се са овим поздравом који се данас нажалост све ређе чује, јер није популаран, није политички. То је био поздрав добре жеље, добре воље, љубави и међусобног разумевања. Оно што се дешава у наше време, не само у нашој земљи, је велика несрећа коју ћемо и ми и наши потомци и осећати и носити и тога морамо бити сви свесни, и спремни да то носимо, јер нам другога нема. Зашто је то тако? Па постоје нека бића, чудесна и чудновата, која се налазе одавно, хиљадама година уназад које зову Наге, које су чувари апсолутиста, чувари оних који носе и наносе силу. Оне своје господаре окружују, обавијају и чувају и лове сваку реч која је била против господара. Тако те Наге, змије отровнице, сичу данас, свакога дана са малих екрана и ако се само спомене српско име, оне избацују отрове и мржњу, која крв леди. И ето, тога морамо бити свесни и о томе морамо мислити. Нажалост, оне су добиле снагу и моћ. Оне су заузеле места на нашим екранима и у нашем ваздушном простору који више не могу да добију професори, академици, књижевници и други зналци који би могли и имали шта да нам кажу. Они све знају и све могу. Оне су ту да помажу болесницима, убачене у разне невладине организације. Чије су, то нико не зна, али да нису организације истине, ту сумње нема. На жалост, ми познајемо велике несреће, апсолутиста и тиранина. Фашизма, који је Хитер водио и где су милиони људи страдали. Стаљинизма, где су такође стотине хиљада људи страдали. Познајемо и имамо своје лично искуство где је Брозов комунизам хиљаде Срба одвео на Голи оток, где су плаћали свој дуг незнању и веровању тамо где им нема места. А човек као биће има потребу за веровањем. Јер, он то носи у својој души. И, то је био одвајкада покушај да се нађе мера и да се нађе то тело, та душа која се може веровати. Па је било време многобоштва, које се није одржало, јер су у њему били не богови, него људи, људи који су се крили иза богова да би радили оно што никад није дозвољено. И тако је било све до онога дана када се у људском роду појавио један Бог, као оличење правде, истине, доброте и љубави. И одмах су се појавили гласови да је то апсолутиста. Међутим нема ту никаквог апсолутизма, јер бог никад није владао, Бог никад није тражио, нити је користио власт. Сви који користе власт, то су људи и организације против Бога, јер то није у његовој природи. Нажалост, један велики део хришћанства је отишао тим путем власти. И они су показали, својим деловањем, споменути су крсташки ратови који су оставили реке крви и толико несрећа, мало се зна да је средњевековна Европа била осветљена са кажу, девет милиона ватри на којима је изгорело исто толико зналаца, паметњих људи.

Међутим, не бих се на томе задржавао, него ћу покушати да сагледам мало кроз документа шта се то радило и шта је наш народ доживео. Католичка Црква је наставила да према Србима чини све оне злочине који су, са мањим или већим интензитетом, почели 1054. године. Већ 1059. године у Сплиту је одржан скуп, односно како се звао сабор, на коме је Ватикан укинуо народни језик на коме су до тада радили и молили се наши народи на овим просторима. Непослушни свештеници, по налогу Папе Александра II, су доспели у тамницу, а сплитски архиепископ хвалио се како је Далмацију очистио од тзв. шизматика. У мржњи према источном, византијском хришћанству најдаље је отишао Папа Иноћентије III који је 1204. године организујући крсташки рат отишао и поробио Византију, заузео Цариград и тада је и Света гора платила свој данак, иако су тамо били калуђери и људи одани Богу.

Од тог периода уз помоћ Мађара, свети отац настојао је да католичанство огњем и мачем наметне Србима и Румунима. Против српске, тзв. како они кажу шизматичке или грчке јереси креће 3. децембра 1222. године папа Полоније III, који се обраћа мађарском краљу и заповеда му да скупи војску и да крене у крсташки рат против Срба у Босни. Истовремено преко свог изасланика у Сплиту даје налог Хрватима да и они скупе крсташку војску. Сличне позиве шаље и Дубровнику. Међутим, овај напад је пропао.

Нешто касније, 1332. године у време владавине бана Нинослава, Папа Гргур IX наредио је кардиналу Јакову који се у то време налазио у Мађарској да крене у Босну, да тамошње црквене великодостојнике, јеретике како су их звали, цркве босанске и да их преведе у католичку веру. И опет нису успели.

Папа Бонифације VIII кога велики песник Данте ставља у осми круг пакла, због његових заслуга, посебно у организовању инквизиције, наменио је фрањевце које ће 1327. упутити папа Јован XXII и који ће имати нове методе и имати нешто више успеха. 24. априла 1360-те године наредио је папа Иноћентије VI ђаковачком бискупу Петру да пренесе заповест мађарском краљу Људевиту да покрене крсташки рат на Босну и бана Твртка. Због тога што се овде исповеда света католичка вера. А онда, Људевит је ушао у западну Босну палећи и жарећи. Дочекала га је и до ногу потукла босанска војска. Међутим, убрзо после тога креће нови крсташки рат који иде Источном Босном и доспевају до Сребреника где такође доживљавају катастрофалан пораз.

Пред сам пад Босне под Турке Ватикан постиже успех на тај начин што је Стјепана Томашевића који је тек ступио на престо превео у католичанство. Међутим, то ће, нажалост, коштати њега много, али коштаће и цео српски народ тамо, јер је народ одбацио свог владара, а то су Турци искористили и заузели Босну, а Стјепан је погубљен. То је само један од докумената. Међутим, сада ћу навести још неколика документа из новије историје, из II светског рата.

Свештеници у НДХ воде у походе усташе, који набијени мржњом кољу невине људе, браћу по истом оцу небеском, браћу по истом језику, браћу по једној крви и браћу по једном те истом тлу мајке земље. Виктор Новак наводи, у самостану Горица, код Ливна 1941. године, да Срећко Белић држећи проповед говорећи усташама каже: Браћо усташе, идите и кољите Србе. Прво закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда кољите све Србе редом. Кад завршите посао, дођите и ја ћу вас ослободити греха.

Е, сада видите да то није само код нас. То се односи и на друге народе, пре свега на православне народе, и сад ћу вам неке податке изнети који говоре о ситуацији у Белорусији. Већ почетком 1939. године, у граду Вилно било је створено неколико војних-пољских организација. Главну улогу у њиховом стварању одиграла је римокатоличка Црква. Архиепископ римокатоличке Цркве Јансиковски био је један од неформалних лидера Савета војводства, који је од првих дана после слома Пољске, постао политички орган за координацију војске и снага које су настројене за сепаратизам и одвајање оног дела Белорусије који је био 18 година под Пољском. Управо је он, уз одобравање Ватикана, обезбедио материјалну и моралну подршку пољској антисовјетској илегали која се стварала на територији Белорусије. Почетком 1940. године у самостану језуита одржан је скуп представника комесаријата управе. Састанку су присуствовали представници клера. У сталном лобирању пољске илегале у Белорусији, њено финансирање у знатној мери остварено је помоћу католичке Цркве. Штампарија и једна радионица за прављење фалсификованих докумената била је на исти начин обезбеђена. Главна порука тој илегали је била: варајте и убијајте Белорусе. И ја се ту сећам кад сам прегледао Магду Мадић кољача из Вуковара, питао сам је откуда та мржња. Она ми је рекла овако: нас је наш жупник учио мрзите Србе и уништавајте их. Видите да је то исто. Учешће Пољака у бандама после завршетка рата, јер рат у западној Белорусији није завршен 1945. него 1953. године и све дотле они су убијали. Бандити пљачкају и убијају само Белорусе, не и Пољаке. Ниједан римокатолички свештеник није страдао од бандита, док је зато много православних свештеника Белоруса било зверски убијено или обогаљено. Само у Белорусији, у Опси, је ликвидирано неколико десетина православних свештеника и чланова њихових породица. У једној католичкој цркви испод олтара нађен је арсенал оружја.

Сада ћу прочитати извештај заповедника усташких јединица, шта су учинили у близини Бања Луке у Дракулићу, Шаповцу. Једна сатнија усташких бојовника под заповедништвом поручника ..... у пратњи Вјекослава Филиповића дана 7. вељаче у 4х ујутро запосела и поубијала крамповима 37 радника грчкоисточњака. Њих то интересује. Наставила са убијањем крамповима и секирама грчкоисточњака мушкараца, жена и деце у селима Модики где је убијено 750, Дракулићима где је убијено 1500. Убијање је завршено истог дана око 14х. Значи уништено је преко 2000 људи.

Обзиром да нас време гази, само ћу кратко да скренем пажњу на још један догађај из нашег времена. Ово све што се дешава, пре свега са овим несрећним Хашким трибуналом, и са сатанизацијом српког народа, дешава се уз општу подршку ЕУ. У Републици Српској забрањено је у школама да се предаје Његош, забрањене су народне јуначке песме, које је Европа славила, не тако давно. Забрањене су чак и лекције из музике. Међутим, с друге стране, дешава се нешто друго. Ево, како су Срби представљени у уџбенику исламске веронауке у Босни и Херцеговини. Категорије су дате по процентима: Четници 27,59; рушитељи џамија 17,24; душмани 10,33; окупатори 6,9; прогонитељи 6,9; зликовци 6,9; непријатељи 3,45; остали 3,45. Према томе, господо, ово је геноцидни програм уништења српског народа. Ово се ништа не разликује од хрватског програма 1/3 побити, 1/3 протерати, 1/3 покатоличити.

Још само једна напомена, у вези оне несрећне посете Републици Српској Папе Јована Павла II, који је дошао на место где су договорени злочини о којима ће мало касније још слушати и прогласио је за свеца човека који је био у позадини тога и један од организатора, али није нашао ниједну реч да ону децу поклану, у учионици заједно са преминулом учитељицу, спомене. Није нашао снаге да спомене ниједно име, за преко 2000 људи који су за једно пре подне крамповима и секирама исечени.

Хвала Вам лепо.

 

МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ

 

Пресветли Владико, сестре и браћо, даме и господо.

О нашој српској ситуацији, вечном положају између Европе и хришћанства, могло би да се у овом тренутку каже много. У том простору налази се и кључ и брава за нашу будућу историју. У наслову Европа и хришћанство као да пред нама гледамо сећање на давна херојска времена, када су стари Грци свој северни простор, простор на северу звали Европа. Негде до данашње границе Балкана. Тек касније израз Европа проширио је своје значење све до севернога пола. А некако, баш тамо где је и настао, је изгубио то европско својство. Управо, вољом и укрштањем разних сила које су управо тај међупростор између континената између цивилизација и религија раслојавали желећи да га претворе у простор вечног сукоба и неизбежног крвопролића.

Када кажемо дакле Европа и хришћанство и то у тренутку када се на папској столици смењује поглавар. Када божији изасланик на земљи мења нацију, односно када добија представника из друге нације, видимо да се у том чину ипак налази кључ и брава наше будуће судбине.

И да бисмо сажели то шта је било, шта јесте и шта ће са нама бити, треба да знамо и да се сетимо једног мало познатог догађаја, једне потајне, паралелне историје везане за историју католичке Цркве XX века. Мало је познато у нашем народу, чак чини ми се и нашим теолозима, да је с почетка XX века, конкретно од 1914. до 1917. у једном португалском сеоцету које се зове Фатима дошло до појављивања Мајке Божје, Пресвете Богородице, која се тамо објавила пастирима, троје их је било две девојчице и један дечак, и тамо у три тачке изнела своје пророчанство, своје налоге, светој католичкој Цркви.

Фатимско пророчанство у тачки 2 садржи налог Пресвете Богородице да се изврши тзв. конверзија Русије и да се под вођством римског папе и Русија врати из своје ортодоксне православне шизме под јединствено руководство римскога папе.

Тачка број три пророчанства пажљиво је чувана и није објављивана све до понтификата Јована Павла II, шта више, до покушаја атентата на њега, 1981. године. Он је тада одлучио да објави шта се налази у тачки три Фатимског пророчанства. У тачки три, коју ниједан претходне тројице папа није желео да обелодани, налази се слика Апокалипсе. Како је Пресвета Богородица обелоданила и приказала слику, како то често бива преко пастира, чак је та слика и насликана, кичицом једнога познатог сликара, на којој се види поље лешева, што је очигледно згрануло претходне папе, али и сам папа, жив, како сече мачем. То би била последица непристајања Русије и православног света очигледно да следи понтификат римске Курије. Ми смо, следећи смисао и ток, Фатимског пророчанства, видели да је одмах после појављивања Богородице и њеног објављивања пастирима у Португалији дошло до тзв. Октобарске револуције и пада Русије и рускога народа у комунистичко ропство. Затим, видели смо да је преживљавање Русије и после општег напада на њу иза другог светског рата, такође довело до заоштравања односа и одлагања воље католичкога клера да обједини хришћанство под папском палицом. Међутим, долазак пољскога, словенскога папе на римски престо, и очигледна воља да се обнови католички утицај у средњој Европи, и да се и у државотворном смислу обнови она политичка слика која је у Европи владала неколико векова, када је политичку доминацију у Европи имала Аустроугарска, довело је до тога да је коначно, снажно, из оба плућна крила католичке Цркве изашао вапај за поробљавањем Русије и присаједињавањем православља. И све то говорим зато што овај концепт не може да постоји, ако није савршено обавио посао у самом грлу и срцу православног света, долазак немачкога папе може јасно да покаже и једна од његових изјава, врло смишљено изречена у Барију, која повезује православље и католичку цркву преко лика великога свеца, св. Николе, најслављенијега у нашем народу од свих хришћанских светаца, везана за обједињавање односно теолошко измирење католичке и православне Цркве. Ако се има на уму скривено, изречено и мало познато Фатимско пророчанство, можемо да закључимо у ком се правцу ствари одвијају.

Да ли можемо из самог избора имена новога Папе наслутити о чему се ту ради? Наиме, ми смо из излагања нашег домаћина, великог професора доктора Милана Петровића, чули да се претходник папе Бенедикта XVI, Папа Бенедикт XV, за време I светског рата неуспешно борио за мир, али се зато успешно изборио за то да се друг Лењин, кога смо Петровић и ја у давна времена назвали Распислав Беспућин, сагласно са другим потајним силама моћи пошаље у Русију, и уништи руски погранични појас који је Русији према уговору са Енглеском обезбеђивао власт над Цариградом, што је вековни сан целокупног словенског православног света. Дакле, тај папа се звао Бенедикт. И имајте на уму да се у то време догађа и Фатимско пророчанство. Тако да Бенедикт XVI преузима и наставак Фатимског пророчанства и мисију Бенедикта XV у односу на Русију. Тако да не изненађује прва папска изјава у Барију, о централној његовој мисији, с обзиром да има 78 година, вероватно не мисли да је бесмртан, када је већ непогрешив, те можемо очекивати снажан притисак на Русију, на сличан начин и са замишљеним сличним исходом какав је био у I светском рату.

Међутим, како ствари сада стоје са становишта Русије, православног и словенског света? Морам да кажем да је ту сада све разуђено и да не можемо ставити знак једнакости између целог словенског света и наше српске обавезе, и у том правцу треба размишљати о браћи Словенима који нису православне вере, што нас такође историјски, вероватно обавезује, и нико од нас није према томе равнодушан. Ми треба да се сетимо и да смо и ми и као Словени, и као Срби, и као православци правили одређене грешке и то тешке грешке, које су нас веома скупо коштале. И које и дан данас правимо, а мислим да их и данас на овом истом месту правимо, јер ево до овога тренутка, само смо можда у пар овлашних назнака, од мојих старих пријатеља и веома цењених српских умова, чули, и ја сам чуо, да је два до три пута споменуто само нешто о злочинима које је комунизам учинио над Србима и које су сами Срби и извитоперени комунизам учинили. Ово је веома важно да се каже, због тога што је управо Фатимино пророчанство било усмерено против комунизма, и што такође, ако ћемо бити не само злуради или пак непријатељски расположени према католичкој Цркви не смемо сметнути са ума, без обзира какве су позадинске игре, ми о томе не можемо много тога да кажемо, да је у основи Католичка црква била изразито антикомунистичка, али је зато у својим редовима толерисала фашизам. Не треба на овоме месту да подсећам, на лекцију коју сам ја у својој младости добио од доктора Петровића, али коју ми је он пренео од једног од великих правних учитеља, управо Немца Ханса Келзена, који је јасно доказао да комунизам и фашизам деле у себи исту количину злочинаштва као идеологије, при чему је, према Келзену, уколико тачно сажимам и интерпретирам, фашизам диктатура средње класе, а комунизам диктатура олоша. Словенима и Србима наметнут је дакле режим оличен у диктатури најгорих слојева, олоша, и ми то врло добро знамо и персонално који су то били људи. И како ви мислите, да се ми супротставимо, и да уопште на један успешан начин изађемо из свог ћорсокака, ако свој властити проблем не решимо, ако ми не откопамо наше гробове. Ако и дан данас говоримо као антифашисти, а потпуно превиђамо да свој посао нисмо решили да нисмо именовали још увек живе злочинце, који су српске градове завили у црно и претворили их у масовне гробнице. Ми се и даље дакле боримо против фашиста, а своје комунисте и даље држимо на власти, као и њихову децу која су веома заинтересована да сачувају, не само светле успомене на своје очеве, него и све привилегије које су стицали, са неким причицама које нам пуштају сада о тобожњој равноправности.

У том погледу, суочавајући се са оним што нам следује из правца немачке идеје на папскоме трону, о измирењу православља са католицизмом, треба да знамо шта је наш део посла, да бисмо у тај разговор могли да ступимо равноправно. Дакле уколико нећемо да правимо грешке треба да признамо да је наша православна Црква попустила према комунизму на исти начин на који је католичка попустила према фашизму. А друга грешка коју је наш словенски и православни свет учинио, пре него што су наступили светски ратови, на крају и организовани зато да се уништи или да се подвргне словенство и православље у толиком делу светскога простора, јесте неспремност на давање правилних одговора на изазове новога времена. Строго држање догме и неувиђање да се губи корак, не са временом, него са самом истином, са божјим откровењем који није засигурно наумио да целу своју истину обелодани у неколико, рецимо, векова, тог три пута бесконачног васељенског времена, у које смо ми уткани. Него је понешто од својих проблема оставио и нама. Да ми можда можемо негде да придодамо нешто ново, а не да се држимо варијабле - цела истина заувек је речена. Па кад су се појавили у рускоме народу велики умови, велики философи, велики религиозни мислиоци, који су закопали у само извориште хришћанства. Као што је и Европа на одређени начин и одржала хришћански континуитет европске цивилизације кад је прихватила хуманизам и ренесансу. Зато данас наш Кијук може да говори о, како се изразио, теохуманизму и поред онако оштрих речи изговорених против хуманизма, из пера и духа владике Николаја, који је Европу назвао белом демонијом белом на кожи, а црном у души. Па ипак је Европа умела да империјализује и да преживи и одржи хришћански карактер те европске цивилизације и поред тако снажних уплива по њен даљи опстанак тако хришћанству противних идеја, као што су идеја античке, хеленске философије и духовности и потом неких других цивилизација и религија.

Тако је наша словенска и православна цивилизација остала глува у критичном моменту за оно што су Владимир Соловјов, Сергеј Булгаков, Флоренски па и Берђајев у завршној фази свога мисаоног развоја, донели управо као једно духовно оруђе словенима и православцима да на сличан начин уграде нову мисао, ново откровење, ново провиђење, које је дато и које је савршено лепо могло царској Русији послужити за отпор оној сили која се на Русију и на православље била острвила. Ми би смо данас имали софијанство и софиологију као истинску мисао екумене, екуменизма. Не бисмо морали, дакле, да из пропозиција које су нам прописане из Рима, поново, по вољи тог истог Ватикана улазимо и посведочавамо свој хришћански идентитет, а и сад имамо и даље остајемо глуви и нећемо мада добијамо шансу овим позивом да узвратимо тиме што ћемо коначно покушати да разумемо шта су ти велики умови, најумнији словенски, руски, а ја слободно могу да кажем и српски или сербијски мислиоци казали у прави час. Уместо дакле софијанске теологије (сотериологије) ми смо добили једну безбожничку, марксистичку теологију (сотериологију) која је поробила словенски и хришћански свет. А ако смо сада добили отворен изазов, треба другачије да одговоримо, него што је одговорио тзв. словенски портпарол, партријарх целе Русије, Алексеј, који је казао: Да, можемо ми да разговарамо, отворени смо, али под условом да се уопште не може говорити о томе да седиште хришћанске Цркве буде у Риму. Јесте Сергеј Булгаков тражио да се укине непогрешивост папа, несрећно уведена 1870. године. Али је он ипак био спреман за споразум и величанствено подастро идеју да се кроз дар божје мудрости, реши питање филиокве, и да се тако католицима изађе у сусрет, како би могла да буде усвојена концепција Софије, чиме би било створено јако оружје у покушају помирења цркава. Уместо да смо дакле чекали да нас војском, два пута до сада, или пак унутрашњим роварењем, као што су то урадили са Распиславом Беспућином, приморавају, требало је да софијанством ми понесемо иницијативу стварања свехришћанског јединства. Требало је да се саберемо и да свој прави српски идентитет скривен у древним божанствима признамо за православљу саобразан, и погледамо се у очи и кажемо да су и нама дата друга цивилизацијска средства и као Србима и као Словенима. Хоћу да кажем, са одређеним оградама, да смо у стању да пружимо и друге тековине паралелне и како бих рекао уклопиве у наше вечито православно опредељење, како је то на пример показао управо Свети Сава, који је могао бројне елементе из наше прастаре многобожачке религије управо да угради и као обичаје и као хришћански ритуал. Дакле, да на том моделу изнађемо начина, да одржимо и свој српски, и свој православни, хришћански идентитет, и да будемо спремни да из наших начела, тако срећно уклопљених у наше светославље и софијанство, како су га формулисали Владимир Соловјов и Сергеј Булгаков, будемо спремни за неки будући тренутак свога опстанка. А да не буде да добијамо шамаре, какав сам ја добио од великог франсцуског песника Алена Босјеа када сам му приповедао како смо ми Срби кроз целу своју историју, затирани кроз инквизиторско понашање целокупне католичке Цркве; он је мени рекао: Па ми смо на Западу већ пре неколико векова изумели неке друге методе, уградивши неке друге традиције, које нису само католичка Црква. То је такав наук био за мене да ја сада овде покушавам да у свим приликама и своје пријатеље и своје ђаке и студенте, па и пријатеље владике, убедим да мало другачије приступимо својој властитој судбини. Ако то не урадимо, поново ћемо бити жртве, поново ћемо у милионском броју страдати у историјским гужвама. У противном нећемо себе доживљавати као мали народ који неко истребљује, него, напротив, као један велики народ цивилизације.

Хвала.

 

СТРАХИНЈА КУРДУЛИЈА

 

Прво морам да кажем да јесам урадио пуно карата, преко три стотине, од чега су многе званични документи, али моја основна делатност у животу била је аерогеофизика. То занимање мени је омогућило да обиђем целу бившу Југославију, с краја на крај више пута, и пошто потичем из Херцеговине, из Корита, где је чувена Коричка јама, и у коју су бачени скоро сви Коричани од 16 до 60 година и то на превару. Преварили су их тако што су их домаће усташе тзв. дивље усташе они који су се дружили са усташама и били са њима, а нису били званично у униформама. Позвали су све Коричане да сиђу у Соколски дом, како би примили инструкције како се држати према Србима у Црној Гори, пошто је то једна целина, јако повезана, западна Црна Гора и источна Херцеговина, историјски, родбински и тако даље. И људи су поверовали и дошли су доле. Сви су били затворени у Соколски дом, две ноћи и два дана и између 4. и 5. јула 1941. године одведени су изнад јаме и сви су маљевима побијени и бачени у јаме. Једино братство из кога нико није бачен су Курдулије, а има их 139 укупно, из једноставног разлога зато што им нико није поверовао и нико није сишао доле у центар села у Соколски дом. Тако да су Курдулије углавном гинуле у рату, на једној или другој страни, у зависности од тога ко је где ратовао.

У Српској академији наука, још раније, био је основан одбор за геноцид, који је водио покојни академик Владимир Дедијер. Он је писао књиге и све је успео да прикупи склонио је у Книн. Када је он умро, наследио га је Радован Самарџић, чувени академик, врстан историчар, који није имао много времена, јер га је смрт затекла, и околности у којима је радио, тако да ни он није много узнапредовао. А пошто сам ја 12 година путовао стално по Југославији, скупљао сам све податке до којих сам могао доћи. И све сам имао код себе и кад сам био у Академији наука у Историјском институту. Пошто је мени та тематика била јако блиска, много карата сам урадио, неке су ушле и у уџбенике, онда сам ја све то дао у једном атласу први пут у свету, нико никада није урадио картографски приказ страдања једног народа.

Приказ је подељен у седам целина. Једна целина је цела Херцеговина. Друга је источна Босна. Трећа је средња Босна. Четврта је босанска Крајина. Пета је Лика, Кордун и Банија. Шеста Славонија. Седма Крајина. Због краткоће времена, остао је непокривен простор Далмације. Е, сад, о тим просторима који су истражени, ја сам имао у рукама 121 књигу које су писали разни историчари, а 110 од њих ми је користило. Између 25. и 27. октобра 1991. године у Академији наука одржан је један велики скуп посвећен геноциду над Србима у Другом светском рату где је било 29 врло добрих реферата и свих 29 сам ја искористио.

За време Другог светског рата Српска православна црква прикупљала је податке од избеглица који су бежали у Србију и они сада стоје у архиву Патријаршије. Све сам их користио. Основан је Комитет за избеглице при Влади Србије, код ген. Недића, који је водио Јова Максимовић, и он је јако много урадио да помогне избеглицама и прикупи огромно добро података како су Срби страдали. И то сам користио и сложио у седам карата.

Шта је мериторна нит, шта је ушло у карте. Ево овако. Локалитет је оно место где је апсолутно утврђено да су Срби убијани. Овај атлас је доживео више издања и послат је на све релевантне адресе у свету. Најбољу захваланост добио сам од Хенрија Кисинџера, који је када је ово прочитао, схватио да на овим просторима између ове три вере, поготову у БиХ, никада неће бити заједничког живота, јер је то историја потврдила.

Е сад тих локалитета на којима је утврђено да су Срби убијани у целој Херцеговини има 81. У источној Босни 731, у средњој Босни 202, у босанској Крајини 483. Лика, Кордун и Банија, који су ужасно страдали заједно са босанском Крајином, 485. У Барањи и Славонији 545. У Срему 116. Укупно је у ове карте, што до сада нико није оповргао нити дематовао, уцртано 2643 локалитета. То су места где су Срби сигурно убијани. Нису сви локалитети по броју и по проценту убијених Срба једнаки. Негде је убијено 2%, 5%, а било је крајева 33 села су потпуно очишћена, да нико жив у њима није остао. Таквих локалитета у Херцеговини има 6. У средњој Босни 5. У Босанској крајини 28. У Славонији 18. У Срему 5.

Први пут у свету је забележено да су, не могу рећи људи, сотоне, своје противнике, наше жртве бацали под земљу, дубоко, да их нико никада више не може извадити то су јаме. Те јаме су биле дубоке и до 120 метара. У великом броју су биле забетониране, после рата, да се никада није до костију и до жртава могло доћи. А одозго су прекриване растињем, земљом итд. Тих јама у Херцеговини је евидентирано 27, у Источној Босни 1, у Средњој Босни 18, у Босанској Крајини 5, у Лици 33, укупно 84.

Сабирних и концетрационих логора изузев Јасеновца, који је био највећи логор изван Трећег Рајха и трећи по величини у Европи, у Херцеговини има 4, у Источној Босни 16, у Средњој Босни 1, Босанској Крајини 1, у Лици, Кордуну и Банији 7, Славонији 15 и Срему 3. Укупно 47. Тамо где није било карстних јама, усташе су Србе бацале у бунаре. Тако су у Средњој Босни напуњена 3 бунара Србима, у Славонији 21, укупно 24. Само у Вогошћи малом селу западно од Славонске Пожеге, у само једном дану злогласна бојна Марка Луковића бацила је 1380 жена, деце и стараца у 5 бунара два парохијска и три сеоска. 1947. године сви ти бунари су ексхумирани, само из једног бунара дубине 44 метра, извађено је 553 леша.

Када сам установљавао ове жртве, које су усташе побиле, ту није ушао било ко, ко је погинуо на неком другом простору, ко је погинуо у току рата, ко је погинуо од бомбардовања, глади, тифуса, уједа змије дакле ово су жртве које су усташе убиле на лицу места, где су ти људи живели, што се каже, на кућном огњишту. Без логора Јасеновац, без логора Градишка. И установљено је, именом и презименом, 246.025 српских живота. То је оно што је обухватио овај Атлас. У њему нема описа. Он је само фактографија. Датуми, када, где, под којим околностима. Колико жена, колико деце, колико деце до 10 година, колико новорођенчади. Како су настрадали, колико их је у јаме бачено, колико их је спаљено. Када би имали ово у рукама, ви би се запрепастили колико је људи, Срба спаљено у својим кућама или у појатама. Немамо толико времена да бих ја вама сада прочитао податке о неколико масовних злочина да схватите какав је обим био, али ево зачас прочитаћу вам само два.

1991. по избијању овога несрећног рата кризни штаб из Славонске Пожеге наредио је да се сви Срби баш из тих села где су 1941 бачени у бунаре морају иселити и да са собом могу понети до 25 килограма покућства итд.

Ово никада у досадашњој историји српског рода није забележено, што ћу вам сад прочитати. Петар Зинајић, још је жив, ево га у Сарајеву, у свом дневнику каже: Јула месеца 1942. године, прилазећи шуми Машви са једне косе видели смо сва села од Сазина до Маковице (западни део босанске Крајине и источни део Кордуна, на граници) куће изгореле, пустош. Улазећи у шуму, дуж читавог пута од око два километра, са обе стране разбацани лешеви деце, жена и старијих особа. Због врелине љета, лешеви су у распадајућем стању. Због велике расутости и смрада нисмо могли да их избројимо. Идући даље у шуми смо наишли на пропланак од око 50 м2. Терен на овом пропланку прекривен је зеленом травом на којој је лежало двадесеторо деце до 1 године, десет женских и десет мушкараца. На њима и око њих ниједног комада њихове одеће или пелена. Деца су поређана у коло. Ножице према унутра, а главице према ван, на размерном растојању. Девојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дечаци на девојчицама, трбух на трбух. Свако дете је заклано, тј. пререзано ножем испод врата, али се види да нису клани ту на лицу места.

То је страшно.

Вероватно сте много слушали о томе колико је спорно колико је у Јасеновцу било жртава, итд, па ако имамо времена да вам само наведем неколико хрватских извора, о броју жртава у Другом светском рату. Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, састављена од тројице судија вишег суда и тројице вештака лекара, навела је да се на основу свих испитивања може закључити да је у Јасеновцу страдало 500 до 600 хиљада лица, а комисија је извештај поднела 16. септембра 1945, дакле кад је ово све још било свеже. 1961. вишенационална комисија СУБНОР-а утврдила је да у Јасеновцу има 120 масовних гробница и на основу костура извађених из 3 пилот гробнице које су они откопали установили су да је у Јасеновцу побијено 550.800 лица. 1964. стручна комисија антрополога која је испитивала само два Јасеновачка губилишта пронашла је да је само на та два локалитета 100 масовних гробница и проценила да је само у Градини убијено 366.000 лица која су била заточена у Јасеновцу. Користећи архивску грађу, архивиста хрватски Никола Николић навео је да је у Јасеновцу убијено око 600.000 заточеника. Јама код Госпића ... енглески спелеолози су се спустили унутра и установили да им 37м3 костију. У њу је бачен и митрополит Константиновић и 55 свештеника Срба, од стране усташа, а укупно је свештеника на простору НДХ убијено 524. Академик Бобан, Хрват, каже, у својој књизи Усташе и НДХ: од 1941. до 1945. године, објављеној 1977, прихватили смо на основу свих налаза да је у Јасеновцу убијено око 600.000 људи. А Антон Милетић, исто Хрват, установио је, истражујући Јасеновац, у своје три књиге, истражујући, установио је да је убијено око 700.000, тачније од 480 до 900 хиљада, али да је најприближнији податак око 700.000. Предсеник председништва Хрватске Анте Марковић, 1986. године рекао је да је утврђено (не да се претпоставља) да је у логору Јасеновац животе изгубило 700.000 људи, а да то треба и даље истаживати и проширивати. То исто рекао је и председник спомен подручја Јасеновац Анте Николић, инжењер. А велечасни жупник Бакшић рекао је да је свака усташка јединица имала свештено лице које је било душебрижник, који је кољаче исповедао после великих клања да би могли мирно да спавају, рекао је да је у овом Јасеновцу где је он исповедао душе да је злогласни усташа, сам, Анте Дукарић, својом руком заклао преко 10.000 заточеника. У такмичењу кољача, у Јасеновцу, у томе ко ће више логораша да закоље за једну ноћ, у ноћи између 29. и 30. августа 1942. године за краља кољача проглашен је херцеговац Петар Мршина ученик фрањевачке гимназије у Широком Бријегу, најзлогласнијем усташком самостану и упоришту, које су партизани 1945-те морали топовима освајати. Он је ножем специјално за то прављеним побио 1362 логораша за једну ноћ. Само у Трстенику преко пута логора о коме сам говорио малопре досада је измерено да масовне гробнице захватају простор од 84.380 м2. Из четири суседни општине Срба је страдало у Јасеновцу 26.479.

Сада бих се осврнуо на то шта су Немци рекли о броју жртава. Најбоље податке о броју жртава скупљао је Абвер Немачка обавештајна служба. Она ни најмање није била наклоњена Србима, нити је била пристрасна. Све податке које је Абвер прикупљао немачки званичници команданти јединица, прихватили су као такве. Специјални изасланик нациситичког Министарства иностраних послова за југоисток, Херман Нојбахер, у својој књизи Специјални задатак на југоистоку од 1940. до 1945. истиче да је хрватски поход против православног српства спадао у најсвирепије акције масовног убиства у целој светској историји. Пазите то Немац каже. Говорећи о броју жртава тог масовног уморства Нојбахер наглашава да водећи људи усташког покрета тврде да су заклали милион Срба. А он каже: По мом мишљењу то је самохвалисаво претеривање. На основу података које сам прикупио ја ценим да је број закланих је милиона тј. 750.000. Генерал Лотар Рендулић, чији је отац из Лике, Србин, наводи да је само 1941. и 1942. убијено преко милиона људи и да су његове трупе у више махова пружале заштиту православном становништву, али да то није била тако проста ствар, будући да је постојала наредба Хитлера да је католичка Хрватска суверена држава и да се стога морају поштовати одлуке њене власти. Говорећи о борбеној способности оружаних снага НДХ генерал Лотар Рендулић, командант дивизије, у свом извештају упућеном 4. марта 1944 године врховном команданту СС трупа Хајнриху Химлеру, подвлачи: хрватска усташка војска, католичка, недисциплинована, рђаво обучена, за борбу непоуздана, чувена је само по томе што је 600 до 700.000 верских и политичких неистомишљеника заклала по балканским лепотама. Шеф испоставе Абвера, немачке обавештајне службе, најобавештенији човек у НДХ, Артур Фехнер, Немац, у свом строго поверљивом извештају од 27. августа 1941. године истиче да је усташки режим толико компромитован да се животи немачких војника не би смели жртвовали за спашавање једног таквог режима. У извештају он даље наводи да је до данас као жртве разуларених инстинкта пало 200.000 Срба. Да ли је тај број превисок или пренизак, каже он, моћи ће да се утврди касније, али је већ доказано да су усташе територији БиХ побиле сво мушко српско становништво које је било ухваћено.

Има још пуно тога, али време нам је измакло.

Хвала вам свима много.