EVROPA I HRIŠĆANSTVO

POVODOM PROMENE NA PRESTOLU RIMSKIH PAPA

                        Tribina održana na Pravnom fakultetu u Nišu, 6. juna 2005.

 

 

 

PROF. DR MILAN PETROVIĆ

Uvodna reč

(O suštini i istoriji rimokatoličke Crkve - papske Crkve)

 

Vaše preosveštenstvo Vladiko Niški, poštovani pravoslavni sveštenici, dame i gospodo,

Njeni teolozi zvanično je nazivaju "pravnom Crkvom"; od tuda je bavljenje njenom suštinom izazov i za pravnika. Njen pravni osnov, "praustav", je predanje da je prvi episkop (biskup) grada Rima bio sveti apostol Petar; doduše, u svojoj 1. poslanici, apostol Petar se zajedno sa svojim sinom Markom javlja iz Vavilona, ali su teolozi protumačili da "Vavilon" znači "Rim". Arheološka iskopavanja koja su počela u Rimu 1940. navodno su otkrila Petrov grob i njegove kosti u njemu, ali to neki arheolozi dovode u sumnju.

Prema predanju apostol Petar bio je pogubljen u Rimu 67. godine. (Vreme progona hrišćana od strane cara Nerona.) Njegovi naslednici od tada jesu rimske pape; nešto više se, medjutim, zna tek o papi Klementu I, koji je verovatno bio papa izmedju 88. i 97. godine. Bio je po nacionalnosti Jevrejin, po statusu oslobodjeni rob (u 1. stoleću, rimsku crkvu uglavnom su činili helenizovani Jevreji). Zbog ugleda grada Rima kao političkog i kulturnog centra Rimskog Carstva, razumljivo je da su rimski episkopi imali najveći ugled u hrišćanskom svetu.

No, koncept papskoga primata, pape monarha, razvija se tek od pape Damazusa (366-384); on je izdao prvi dekretal, prvi pravni akt zapovedanja, unutar hrišćanske Crkve. Damazus je nagovorio cara Gracijana da mu ustupi titulu pontifeks maksimusa, vrhovnog sveštenika, koju su do tada nosili rimski carevi, u njegovo vreme utvrdjuje se i kanon Svetog pisma. Od njega, svaki papa mogao se nazivati Petrom, ego sum Petrus, kako bi se manifestovala njegova veza sa prvoapostolom.

Rimski centralizam, koji uvode rimske pape, stoji u suprotnosti sa autonomijom svake ranohriščanske crkve; on nema veze sa Svetim pismom, već je posledica centralizma rimske države.

No, to još uvek nije značilo odvajanje Crkava. Rimske pape bile su, kao i ostali patrijarsi, svetovni podanici vizantijskih careva. Neke pape su se i istakle u borbi protiv monoteletske i ikonoboračke jeresi na Istoku, što je ujedno bilo osporavanje caru prava da propisuje crkvene dogme; jedan takav borac je i papa Martin I, koji je priznat za sveca i od pravoslavne Crkve.

Crkveni raskol postao je vidljiv u 8. veku, kada je Vizantija izgubila vlast nad Italijom i sudbina pape postala vezana za novopokrštene germanske narode. Pritisnut Langobardima, Papa Stefan II (752-757) odlazi po pomoć na dvor franačkoga kralja Pipina III i tamo mu podastire najveći falsifikat u istoriji čovečanstva, takozvanu Konstantinovu darovnicu; u tom falsifikatu stoji da je car Konstantin Veliki poklonio papi Silvestru I (koga u stvarnosti Konstantin nikada nije video) u znak zahvalnosti što ga je taj papa izlečio od kuge i krstio ga, Rim, Italiju i ceo zapadni svet, dajući mu pri tom insignije carskog dostojanstva. Neuki i praznoverni Franci naseli su na tu prevaru i priznali papi pravo da kruniše kraljeve i careve; papa je tako postao ne samo najveći vladar Zapada nego i neka vrsta čarobnjaka i zemaljskog boga, kakav je upravo i bio potreban novopokrštenim narodima. Definitivan raskid s pravoslavnom Crkvom, sa kojom je vremenom došlo i do dogmatskih nesuglasica, postaće tako neminovan i uslediće 16. jula 1054. kada je kardinal Humbert na oltar Svete Sofije u Carigradu položio papsku bulu kojom se baca prokletstvo na vaseljenskog patrijarha Mihaila Kerularija.

Nakon toga, počinje razdoblje ekspanzije Zapada, pod duhovnim, a često i svetovnim vođstvom rimskih papa. U okviru te ekspanzije počinjeni su najstrašniji masovni zločini u istoriji čovečanstva koji su imali religioznu osnovu; pomenimo krstaške ratove, istrebljenje Slovena u današnjoj istočnoj Nemačkoj, procese protiv veštica i jeretika, uništenje starosedelaca u Americi. Poslednji papa koji je do krajnjih konsekvenci primenjivao doktrinu papocezarizma i vodio svetsku politiku, Pije XII (1939-1958), otvoreno i aktivno je podržavao Musolinija, Hitlera, Franka i Antu Pavelića, da bi pred kraj 2. svetskog rata prešao na stranu SAD-a. No, ni njegovi naslednici nisu prestali da upotrebljavaju svoju svojinu, rimokatoličku Crkvu, kao oruđe velike politike. Po rečima poslednjeg čelnika Sovjetskoga Saveza, Mihaila Gorbačova, najveća zasluga za rušenje evropskog komunizma pripada upravo nedavno preminulom papi Jovanu Pavlu II (1978-2005). Istu zaslugu ima "prvi slovenski papa" i za rušenje SFR Jugoslavije. Šta reći o nedavno ustoličenom nemačkom papi Benediktu XVI? Pošto se na papskom prestolu nalazi tek od aprila ove godine, neke apodiktične tvrdnje odnosno njegovog pontifikata nije lako izreći. Najveći stručnjaci iz oblasti istorije rimskih papa još uvek ne žele da se izjašnjavaju. Ipak, uz veliku dozu sigurnosti može se prognozirati da će Benedikt - Joseph Ratzinger nastaviti da ide stopama svoga prethodnika, tipičnog vatikanskog ultrareakcionara. On je, najpre, bio najbliži saradnik Jovana Pavla II, te samim tim učestvovao u donošenju svih njegovih odluka, s čijom se sadržinom morao slagati. Dalje, pre nego što će postati papa, Ratzinger se nalazio na čelu vatikanske Kongregacije za veronauku, koja se razvila iz službe Velikog inkvizitora. On potiče iz tvrdo katoličke Bavarske, koja je ujedno bila i stožer Hitlerova nacionalsocijalizma (Minhen, glavni grad Bavarske, bio je do 1945. glavni grad NSDAP-a). Kao omladinac, Ratzinger je bio i član hitlerovske omladinske organizacije, Hitlerjugend-a. Prokatolički mediji stvaraju u javnosti sliku o novom papi velikom teologu; dobri poznavaoci stvari to, medjutim, osporavaju. Ratzinger je bio profesor teologije na četiri nemačka univerziteta (Bonu, Minsteru, Tibingenu, Regensburgu), ali na svakom od njih i suviše kratko da bi njegove naučničke sposobnosti izašle na videlo. Benedikt XVI možda će u istoriju ući kao papa diplomata, što sugeriše i izbor imena: Benedikt (Blagosloveni) XV bio je papa u vreme 1. svetskog rata i pokušavao, doduše neuspešno, da bude papa mirotorac. Ako novi papa nastavi tim putem, želimo mu uspeha.

Hvala Vam.

 

 

 

 

 

 

PREDRAG DRAGIĆ KIJUK

 

Pokoran moraš biti kao lešina - je najvažnija odredba u Konstituciji Ignjacija Lojole. Ignjacio Lojola, prvo španski vojnik, zatim monah, pa zatim general jezuitskog reda ili reda isusovaca, zadobiće veliko poverenje pape Pavla III, koji će 1540. godine doneti bulu, u kojoj je najvažnija činjenica zalaganje za borbenu Crkvu. Taj stav da moraš biti pokoran kao lešina, jeste stav koji nije nepoznat istoriji papske Crkve. Taj sistem insubordinacije nije nepoznat u istoriji papske Crkve. Još će papa Grigorije VII na kraju 11. veka označiti sve to što će Lojola ispisati te 1540. godine, a to je da je papa gospodar sveta. Na isti način, i u sledećim vekovima taj gospodar sveta, u svojoj volji za moć, neće menjati ništa od svojih sredstava da dostigne politički cilj i zato će konstitucija Ignjacija Lojole doći u pravo vreme.

Njoj prethodi živa izjava Andreasa Velja iz 14. veka koja ne odstupa niti od izjava pape Grigorija VII niti od kasnijih konstitucija Ignjacija Lojole a koja glasi da nema mere, i nema granice, jer sve što papa čini, Bog čini. Ova tradicija, pokušaja osvajanja volje za moć, traje do današnjih dana i ona je neodeljiva od istorije papske Crkve. Za ovu priliku je možda najzanimljivije pogledati ili suočiti se sa vremenom koje nama prethodi. U svim svetskim ratovima pape su bili glavni zagovornici, ne samo što su doveli Hitlera na vlast, kako svedoči jedan od pet najvećih stručnjaka za istoriju papske Crkve Karlhajnc Dešner, već će imati i najvećeg uticaja u političkom životu Nemačke. Nema nijednoga kancelara Nemačke, do Hitlera, koji nije pripadao stranci centra – rimokatoličkoj stranci. I zato se ne treba čuditi što su svi biskupi odreda u Evropi, a pogotovo nemački biskupi, dali svoj glas i podršku upravo Adolfu Hitleru, fašizmu i nacizmu,  i delili i lepili plakate, na kojima su pozivali narod da glasa za dobrog katolika Hitlera. Zanimljivo je kako je onda ova vojna crkva, kako je uopšte bilo moguće da iz drugoga svetskog rata, umesto da podlegne procesu denacifikacije, uspela da se izbori za još veći autoritet. Papa Pije XII je nesumnjivo podržavao Hitlera svom dušom.  Papa je usmeravao podršku prvo fašizma, a zatim nacizma. Teško je naći iole važnijeg, u istoriji katoličke crkve, gvardijana, fratra, biskupa, nadbiskupa ili pak kardinala, koji nisu podržavali Adolfa Hitlera. Zato se i ne treba čuditi da Pije XII nikada nijednom rečju nije reagovao na zločine koji su se dešavali u Evropi, da nije reagovao na zločine koji su pod njegovim blagoslovom vršeni nad Srbima, za koje samo Nojbaher kaže da je u Jasenovcu pobijeno 750.000 duša, a da je u prvih osam meseci 1941. godine, otkad je na vlast došla NDH na čelu sa Antom Pavelićem pobijeno 350.000 ljudi. Nikada se  glas hrišćanskog oca iz Rima nije čuo kao glas samilosti. Štaviše, kada će 16. oktobra 1943. godine u južnom jevrejskom delu grada Rima, gde su obitavali Jevreji, biti pohapšeno njih 1259 i od toga 1007 odvedeno u pakleni nepovrat, u Aušvic, glas pape Pija XII se nije čuo. On će već 22. jula pozdraviti predstavnike u uniformi Nezavisne države Hrvatske i blagosloviti ih, kao što će novembra meseca 1991. godine, Jovan Pavle II blagosloviti, u uniformi i pod oružjem, pripadnike nove vojske Franje Tuđmana.

To je bila politika pape Pija XII. Politika koju će i njegovi naslednici nastaviti. Jovan Pavle II, doskorašnji papa, je kao i sve druge pape u istoriji bio blizak moći, blizak tajnim službama, političkim autoritetima u svetu, i zato nije nikakvo čudo da će se najviše oslanjati na katoličku tajnu službu Opus Dei, koja je osnovana 1928. godine, u čijim redovima i to više od polovine su Frankovi fašistički generali. Jovan Pavle II je vodio politiku baš onako kako je to zahtevala borbena crkva, baš onako kako je to Pavle III zacrtao u svojoj buli i baš onako kako je to zahtevao Ignjacio Lojola – da moraš biti pokoran kao lešina ako želiš da ostvariš politički cilj. Jovan Pavle II je 1979. godine prvi papa koji je uspeo da poseti Sjedinjene Američke Države i prvi papa koji je posetio Belu kuću. Razume se, zahvaljujući svom prijatelju Zbignjevu Bžežinskom, tvorcu Novog svetskog poretka ili tvorcu Novog svetskog haosa. Zanimljivo je da će upravo zaslugom Jovana Pavla II biti uspostavljeni 1984. godine puni diplomatski odnosi sa Sjedinjenim Američkim Državama, koji nisu postojali do 1867. On će biti najzaslužniji za novi konkordat, drugi u XX veku, koji je napravila rimokatolička Crkva, koji će biti obznanjen 1984. godine na jesen kao Regan-Vojtilin plan. Od te želje ostvarenja apsolutne moći, kao što se duga istorija papske crkve ne može razdvojiti, tako se sigurno, kao što je to u uvodu i naglasio profesor Petrović, i uloga na tom putu ka ostvarenju apsolutne moći pape Jovana Pavla II ne može poreći. Čovek izuzetnih sposobnosti, čovek koji će svojom enciklikom 1991. godine CENTESIMUS ANNUS najaviti sve ono što će kasniji teoretičari oglašavati kao osnovne postulate Novog svetskog poretka. Dakle, Jovan Pavle II će te 1991. godine proglasiti sve političke sisteme i ideologije pogrešnim – i leve i desne, smatrajući da postoji samo jedan ispravan sistem, a to je katolički korporativizam, dakle pokušaj ostvarenja onog velikog Frankovog fašističkog sna, koji će administracija Sjedinjenih Američkih Država sprovesti u delo na kraju XX i početkom XXI veka. Zasluge Jovana Pavla II su u tradiciji rimske Crkve, koja se ne može odvojiti od prošlosti, te strašne, tamne mrlje na istoriji Evrope. Fašističke i nacističke Evrope. Koja je imala svoje pristalice ne samo u Italiji, i Nemačkoj, već i u Ujedinjenom Kraljevstvu i u Francuskoj. To će biti razlog da će jedna druga sila, koja se javlja već krajem XIX veka, pokušati odlukom da se kao aberacija sruši Hitlerov fašizam, uspostaviti prisne veze sa papskom Crkvom. Njujorški nadbiskup Spelman će 1943. godine imati četiri veoma duge audijencije kod pape Pija XII. Ruzveltov čovek od najvećeg poverenja industrijalac Tejlor će takođe 1943. godine provesti veliki broj sati u razgovorima sa Pijem XII-im upozoravajući ga kako će se spržiti i slomiti nemački fašizam, istovremeno mu očitavajući u grehe sve ono što papska Crkva nije htela da vidi: pogrome Jevreja, Rusa, Poljaka, i kada je De Gol u pitanju, posebno pogrome Srba. Ovi razgovori su dali ozbiljnog rezultata. Ne postoji ni jedan nadbiskub, biskup, gvardijan ili fratar, koji će biti suđen posle II svetskog rata. Svi oni koji su zdušno podržavali Hitlera naći će se na drugoj strani, kao žestoki protivnici fašizma. Ljudi istog imena, iste titule i istog prezimena. Najpoznatiji među njima Karl Marija Šperkl, nadbiskup Danciga, koji će biti osuđen na doživotnu robiju izići će već 1956. godine na slobodu, da bi ga odbranio i primio u dugotrajnu audijenciju papa Pije XII – 1957. godine. Svi oni koji su imali fašističku prošlost su bili blagosiljani od nove sile – od Sjedinjenih Američkih Država, i zato nije slučajno odabran za prvog čoveka demokratske Nemačke Adenauer, nekadašnji veliki, poznati, katolički gradonačelnik grada Kelna i čovek koji je uputio prvi pozdravni telegram Musoliniju. U vladi Konrada Adenauera 272 nauticajnije ličnosti imaju nacističku prošlost. Pa je čak i savezni sekretar Hans Gopke bio na listi nacističkih zločinaca, na listi saveznika pod brojem 101. Dabome, da nikada, kao i niko, od ovih 272 ličnosti u političkom životu nove, moderne, demokratske Nemačke nije bio suđen. Bila je to zaloga za novu političku budućnost moderne Evrope, koja treba da krene novim putem spremajući se za novi krstaški rat, u kome glavne zasluge i glavna uloga pripada papskoj Crkvi. Oni koji će u vojsci Adolfa Hitlera imati 15.000 kapelana (i videli smo su nacisti bili uvek humani zbog toga što je među njihovim redovima bilo 15.000 katoličkih sveštenika) će sada zauzeti, takođe u neshvatljivo velikom broju, mesta vojnih kapelana u vojsci Sjedinjenih Američkih Država. Na početku II svetskog rata ih je bilo ispod hiljadu. Na kraju II svetskog rata ih je bilo 4950. Sa drugim svetskim ratom raste porast uticaja rimokatoličanstva u Sjedinjenim Američkim Državama i vrlo brzo posle II svetskog rata oni će prerasti cifru od 40 miliona. Na tom principu spojenih sudova rimokatolička Crkva će se sasvim založiti i staviti na raspolaganje novoj ideologiji i novom pogledu na budućnost Evrope. I zato će njeni biskupi biti nagrađivani, razume se svi oni što su dobijali medalje od Hitlera, za svoje zasluge hvaleći savezničku vojsku, stvaranje NATO pakta, i kao mehur od sapunice će se raspršiti svaki drugi pokušaj u političkom životu Evrope. Čak i onaj pokušaj koji je učinio De Gol 10. decembra 1944. godine kada je sklopio ugovor sa Staljinom, da se svim mogućim sredstvima mora zaustaviti svaki pokušaj pretnje od strane Nemačke, nestaće kao da nikada nije postojao, nakon susreta u papskoj nuncijaturi u Parizu sa predstavnicima De Gola i Sjedinjenih Američkih Država. Tako će nastati jedno novo prijateljstvo u istoriji papske Crkve i u istoriji papske Evrope, prijateljstvo koje će brinuti ne samo o političkom već i o ekonomskom autoritetu Vatikana. U fondove Vatikana od 1945. godine do danas se sliva iz Amerike 35 % sredstava. I sasvim razumljivo, drugi veliki prijatelj papske crkve je Nemačka koja puni fondove Vatikana sa 18 %. Ta će ljubav ostati do dana današnjeg i Vatikan će zaista, sa armijom, sa ustrojstvom jedne vojne organizacije, doprineti bržoj amerikanizaciji Evrope. I samo zato, i ne iz ljubavi, već iz političkih interesa će Maršalov plan biti sproveden 1948. godine. I samo zato, ne iz ljubavi već iz političkih interesa Evropa će dobiti američki kapital: 3,6 milijardi dobija Ujedinjeno Kraljevstvo odnosno Velika Britanija; 2,6 milijardi će dobiti Francuska; Italija 1,4 milijarde; Nemačka 1,3 milijarde; Holandija 1 milijardu; i tako redom. Novac će zadobiti ljubav i poverenje onih koji će propagirati novu veru i novi izgled Evrope.

Dabome, Evropa nije samo rimokatolička Evropa. Dabome, Evropa nije samo ni protestantska Evropa iako tu ne treba da imamo iluzije, jer je uloga protestantke Crkve u dovođenju Hitlera na vlast bila podjednako velika i uticajna kao i uloga rimokatoličke crkve i to će biti razlog da posle II svetskog rata nestanu razlike i sukobi između protestanata i katolika. Ali postoji i jedna druga Evropa, koja nije izišla iz šinjela fašističke prošlosti, koja će upozoravati, da ta nova, konvertitska biografija nove Evrope, ne nudi pravu budućnost. I tada će jedan od najvećih svetskih intelektualaca XX veka, filozof i pisac, iako ga neće dobro razumeti, Žan Pol Sartr, uputiti upozoravajuće reči, koje će naići na razumevanje tek u XXI veku. Sartr je tada upozoravao sa svom silinom svog intelektualnog uma, tvrdeći: - Naše vlade su vaše sluge, a naši narodi će već sutra biti vaše žrtve. I to je cela istina.

            Tek u XXI veku i to nedavno, kada će Francuska odgovoriti sa svojim istorijskim ne, maja meseca 2005. godine, kao i Holandija, povodom neizglasavanja Evropskog Ustava, nezapamćenog Ustava od blizu 250 strana, koji zapravo ne govori o kooperaciji već integraciji, cele Evrope u američki sistem. Baš onako kako je to 6. marta 1946. godine najavio predsednik Truman u jednom svom govoru u Teksasu, tvrdeći da američki sistem ne može da preživi ukoliko ne postane sistem celoga sveta.

            U ovoj kratkoj biografiji evropskog političkog života, treba tražiti i pokušaj odgonetanja sudbine srpskog naroda. Postoje samo dva viđenja stvari: teohumanizam, u koji je uvučen srpski narod i njegova tradicija, koji postaje njegov identitet; cela istorija srpskog naroda je istorija teohumanizma u kome autoritet nije čovek, već Bog. Istorija srpkog teohumanizma govori o susretu, a ne o sukobu civilizacija. Nasuprot tog procesa se nalazi patohumanizam, čije odlike nije teško prepoznati. Patohumanizam, uvažava samo autoritet moći i uvažava samo politiku pragmatizma. Interes je iznad svega, pa samim tim i iznad ljubavi. Zato taj patohumanizam, ima i odlike koje su sasvim suprotne od pravoslavnog, izvorno hrišćanskog, teohumanizma, od koga je Evropa počela uspešno da se udaljava. I ne kažem to slučajno, i ne mislim da je to pogrešno, jer kada je Evropa bila krštavana, ona je krštavana u ime izvornog hrišćanstva, nedeljivog, jedinstvenog, harmoničnog, simfonijskog, dakle pravoslavnog, hrišćanstva. Od tog svog izvornog identiteta, pravoslavno hrišćanskog ili izvorno hrišćanskog, Evropa se udaljavala vekovima, iznad svega i pre svega zahvaljujući najstarijem političkom autoritetu – papskom autoritetu. I zato je, i samo zato, taj patohumanizam, vrlo jednostavno pratiti i u savremenoj istoriji. Taj patohumanizam svedoči, kako se zapravo, neka civilizacija, neki narod,  neka država, obučena u pravila Ignjacija Lojole, odnosi u prelomnim trenucima ljudskoga pada u kakve nesumnjivo spadaju i ratovi. Sve ono što se zamera srpskom teohumanističkom narodu, radili su drugi. Nisu Srbi 1941. ni 1942. ni 1943-će, gradili logore. Amerikanci su 120.000 Japanaca ili Amerikanaca japanskog porekla stavili u koncentracione logore. Tek 1988. godine izviniće im se američki Kongres. A 1992. oni koji su preostali u životu, uz ponovno izvinjene predsednika Buša, dobiće i ček na 20.000 dolara.

I kada je u pitanju ratno pravo, koje se stalno poteže u našem vremenu, patohumanizam takođe ima svoju dugu istoriju. Kako Zapad obučen konstitucijom Ignjacija Lojole i papskim autoritetom vidi ratno pravo? Pa vidi ga baš onako kako ga je video od 1941. do 1945. godine, kada se 6 miliona Rusa, koji su bili u koncentracionim logorima, nikada nisu vratili svojim kućama. Ili su mučki pobijeni na prisilnom radu ili su skapavali od gladi, ili su završavali na najgnusniji, najbestijalniji način.

Ta se patobiografija može pratiti do današnjih dana, i za ovu priliku da navedem još samo jedan podatak da će 1999. godine osnivači Haškog suda ili Tribunala u Hagu, jednog pravnog rugla, i tužilac Karla Del Ponte izići sa podatkom koji ih neće moralno obavezivati, da ga bilo kada više prokomentarišu; a to je da na Kosovu postoje 529 skupnih grobnica u kojima su unesrećeni Šiptari nad kojima su Srbi počinili genocid.

Takvih primera patohumanizma nije teško pronaći, u ovoj istoriji, a ona razume se nije jedina, niti zapadne civilizacije niti zapadne crkve. U tom svetlu treba razumeti, i izbor pape Racingera naslednika Jovana Pavla II. I nije slučajno izabran, jer iz svega što sam do sada rekao je jasno da postoji velika ljubav između Vatikana i Vašingtona, ali kao u svakoj perverziji preko trećeg – preko Berlina, odnosno Nemačke. Nemačka će biti centar katoličke špijunske službe, zarad Sjedinjenih Američkih Država, od 1945. godine do danas. I nije slučajno, što će u tako važnom trenutku, finalizovanja projekta nove svetske ideologije doći na čelo papske crkve čovek nemačkog porekla i čovek koji je pripadao Hitlerovoj mladeži. To je vrlo važan i možda najvažniji ideološki potez u novoj politici američke administracije. U politici koja želi u potpunosti da izmeni istoriju Evrope. Dovođenjem pape Racingera ili Benedikta XVI-oga, spira se ta rđava prošlost Evrope i Nemačke. Njegov humanizam treba da zameni sve zloćudnosti koje su postojale u istoriji Evrope i istoriji Nemačke. I on će, verovatno, biti proglašen za čoveka mira, kao što je bio proglašen i Papa Pije XII i kao što će u istoj formuli i Jovan Pavle II biti proglašen za čoveka mira. Jovan Pavle II veliki zagovornik mira, koji je prvi priznao u raspadanju komunističke Jugoslavije, pravo na secesiju, podržao Sloveniju i Hrvatsku, iako je pravo na secesiju u procesualnom delu i statutu Haškog tribunala kažnjivo pravo. I kao čovek mira i kao čovek humanosti podržaće i sve diktature u Latinskoj Americi: u Nikarakvi, u Čileu, u Salvadoru. I kao čovek razumevanja za patnje brata u Hristu biće to jedini papa u istoriji papstva, koji nijednoga trenutka, pa sve do toga kada se ugasio njegov život 2005. godine, neće pomenuti 900 postradalih rimokatoličkih sveštenika u Latinskoj Americi koji su bili na strani svog naroda. Nikada i nigde ih neće pomenuti. Devet stotina života rimokatoličkih sveštenika. Jer su bili na strani siromašnih, a ne na strani moćnih.

I uopšte ne sumnjam da ćemo mi ovde dočekati dan kada će i papa Racinger biti proglašen za čoveka mira. Njegova misija je važna. Njegova misija treba da pokaže da je istorija drugačija nego što smo mislili do juče. I sve je spremano za njegov dolazak. I ništa nije slučajno, jer od 1958. godine pape se biraju u Pentagonu. Oni od nas koji su se malo bavili istorijom papstva znaju da je nadbiskup njujorški Spelman imao nadimak „papoproizvođač“. I tako je do dana današnjeg. I Racinger je biran u Pentagonu. Ovo je vreme nove ideologije. Ovo je vreme Pentagonopapokratije. I ono će još dugo trajati.

Dolazak pape Racingera znači dolazak nove istorije Evrope. Šminkane, isfabrikovane, medijske istorije Evrope. I zato će i bitka kod Trafalgara koja se odigrala 1805. godine pokazati kako izgleda nova istorija Evrope. U inscenaciji ovog velikog praznika za Evropu, prisustvovaće se sukobu plavih i crvenih. Nema etničkih oznaka niti za istoriju, niti za bitku kod Trafalgara, niti će je biti u nekim budućim inscenacijama velikih pobeda saveznika nad fašizmom, jer u tim insenacijama neće postojati etnička određenja, već samo, kao i u ovoj 2005. godini, plavi i crveni.

Najveći doprinos takvom stvaranju nove istorije Evrope, baš je upravo na papskoj instituciji. I u tome ne treba obmanjivati, već uvažavati, razume se neopravdavati, i uticaj koji će dati veliki intelektualac među kardinalima, a sada i sam papa, Jozef Racinger.

Pripreme za stvaranje nove istorije evrope su pripreme koje su se odigrale, skoro kao po nekom pravilu na jugoslovenskom Balkanu. I zato se poslednjih godina umanjuje cifra postradalih u Jasenovcu. Poništiće se svi nemački izvori. Oni će svi biti odreda nevažni. I šta je rekao Kaše, i šta je rekao Horstenau, sve će to biti izbrisano, jer će Evropa priznati upravo ono što zagovara hrvatski predsednik Sanader, i razume se njegova intelektualna prikolica gospodin Goldštajn, da je u Jasenovcu, najverovatnije, stradalo između 60 i 80 hiljada ljudi, najrazličitijeg etničkog porekla. Kad odbijete broj Jevreja, koji su popisali svoje mrtve, kad odbijete broj Cigana, koji znaju koliko ih je postradalo u Jasenovcu, biće vam jasno da je Tuđmanova cifra, cifra koju su preuzeli, danas, oni koji žele da upravljaju svetom, koji stvaraju novi svetski poredak, koji stvaraju novu istoriju sveta. Jer svi od reda učesnici novog poretka sveta su najednom postali istoričari. Setite se samo da je Klinton, kao veliki i poznati istoričar, osudio Srbe kao uzročnike prvog i drugog svetskog rata. Ta osuda ne podleže niti ironiji niti cinizmu. Ona traje do dana današnjeg. Sa brisanjem istine o Jasenovcu, za koju se nismo ni sami, niti kao pojedinci niti kao narod založili, niti u vreme Broza niti u vreme odnarođenog režima Miloševića, niti u vreme današnjih kvazi-demokrata, biće sve moguće. I biće moguće da Srbi poveruju i da iziđu iz političke tranzicije, u novu tranziciju privikavanja da su, navodno, genocidan narod. I zato se od njih traži i preti im se rezolucijom Američkog kongresa da kao narod preko svojih predstavnika u parlamentu priznaju zločin koji se dogodio u Srebrenici.

Zločin u Srebrenici koji je ovekovečen spomenikom koji je otkrio upravo američki predsednik Klinton, inače poznata, internacionalna porno zvezda, za 250.000 dolara. Spomenik na arapskom jeziku, iako nema niti jednog Muslimana ili Bošnjaka, niti u titovoj BiH, niti ovoj, koju „radža od Bosne“ Ešdaun pretvara u unisonu državu, koji zna arapski. Da se odmah razumemo, svaki zločin mora biti kažnjen. I niko nema želje da idealizuje sopstveni narod, i niko nije protiv toga da se zločini kažnjavaju. Ali je ta unapred određena ili već dugo pripremana i predodređena biografija srpskog naroda, nešto što spada u patohumanizam. Jer se do dana današnjeg o zločinima govori na sledeći način: Ako je kojim slučajem i to vrlo retko procurila vest o spasavanju od strane Srbina i Srba, u ovom zloćudnom, ružnom, bestidnom, prljavom ratu, nekog Muslimana ili Hrvata, to je uvek, samo pojedinačni slučaj. Ako je neko od Srba bio spasavan, spasen od nekog Muslimana ili Hrvata, to je dokaz, demokratske i civilizacijske orijentacije hrvatskog ili muslimanskog naroda. Ako je pak neko od Srba ubio onda je to genocid, ako je neko od Srba postradao, onda su to pojedinačni slučajevi. Taj jezik je apsolutno jednak jeziku papske Crkve, koja se nametnula kao važan politički autoritet u Vašingtonu. I tako je jedan među onih pet koje sam pomenuo, najvećih stručnjaka za papsku istoriju Avro Menhetn konstatovao, katolička Crkva je zapravo poslužila i postala oružje Sjedinjenih Američkih Država.

Dakle, taj proces patohumanizma će još dugo trajati. Neće se govoriti o zločinima nad Srbima, niti 1941-ve niti 1991-ve. Neće se, razume se, spominjati zločin u vijetnamskom selu Mi Laj gde su Amerikanci pobili isključivo i jedino - žene i decu i bebe. Spominjaće se u istoriji moderne Evrope samo zločini koje su počinili, navodno, Srbi. I čitav ključ tog novog poretka kao ideološkog pogleda na svet se svodi na to, da u vremenu licemernog morala, i da u vremenu potpuno oronulog moralnog pogleda na svet, je vrlo teško menjati svoju politiku žrtve, a to je i nagoveštavao Žan Pol Sartr, nadajući se da će narodi Evrope imati snage da se odupru tako mračnom talasu koji dolazi, i to iz one zemlje koja je dugo predstavljala simbol političkih vrednosti i izvornih demokratskih vrednosti. To je nešto, što danas iskušava Evropu, kao i srpski narod.

I srpsko pitanje nije samo srpsko pitanje. Ono je mnogo više evropsko, nego srpsko pitanje. Mnogo više, zato što je to pitanje, na koje narod koji se istorijski istrošio, i ne može da odgovori niti da odbrani pravdu. Evropa mora ili da se oslobodi svoje biografije, ili da da odgovor šta ona jeste i na šta je spremna. I to je jedini način da i srpsko pitanje postoji kao političko ili ekonomsko ili etničko, a koje će se rešavati, ne u granicama političke ili bilo koje druge patologije, već u granicama normalnosti.

Gde je onda mesto istini? Treba li nam uopšte i postoji li istina na kraju XX i početkom XXI veka i šta je istina? U takvom omeru moći, gde tražiti istinu?

Da na kraju kažem, ne deleći pesimističku konstataciju filozofa Bertranda Rasela, koji nas je opominjao, da je potreba za istinom pomračena u Americi, duhom trgovine, koji se u filozofiji zove pragmatizam. Iako je ta potreba za istinom, ili ljubav za istinom pomračena, ja ne mislim da istina ne postoji. Jer, jedan hrišćanski narod, odričući se od svoje hrišćanske prošlosti, ne može da se odrekne svoje hrišćanske biografije. On mora, i on hoće, razume se u vremenu koje niko ne može da predvidi, da prepozna šta je to njegov put, istina i život. I je li on hristocentričan narod, ili evropski bezličan, paganski narod. I to je, bar se meni čini, pitanje pred kojim se nalazi ceo svet; pitanje, hoće li, danas najveća sila, danas najvažnija politička osovina Vatikan-Berlin-Vašington, ostvariti apsolutnu moć. I ostvariti san da vlada svetom. Ili će Evropa imati dovoljno snage, da na svom sopstvenom istorijskom iskustvu, upozori sebe i upozori one nad kojima je izvršila evropeizaciju, a davno je ona izvršila evropeizaciju Amerike, da se svaka volja za moć pretvara u volju za noć.

Hvala puno.

 

 

 DR STANISLAV NIKIĆ

 

 

            Draga braćo i sestre, obraćam Vam se sa ovim pozdravom koji se danas nažalost sve ređe čuje, jer nije popularan, nije politički. To je bio pozdrav dobre želje, dobre volje, ljubavi i međusobnog razumevanja. Ono što se dešava u naše vreme, ne samo u našoj zemlji, je velika nesreća koju ćemo i mi i naši potomci i osećati i nositi i toga moramo biti svi svesni, i spremni da to nosimo, jer nam drugoga nema. Zašto je to tako? Pa postoje neka bića, čudesna i čudnovata, koja se nalaze odavno, hiljadama godina unazad koje zovu Nage, koje su čuvari apsolutista, čuvari onih koji nose i nanose silu. One svoje gospodare okružuju, obavijaju i čuvaju i love svaku reč koja je bila protiv gospodara. Tako te Nage, zmije otrovnice, siču danas, svakoga dana sa malih ekrana i ako se samo spomene srpsko ime, one izbacuju otrove i mržnju, koja krv ledi. I eto, toga moramo biti svesni i o tome moramo misliti. Nažalost, one su dobile snagu i moć. One su zauzele mesta na našim ekranima i u našem vazdušnom prostoru koji više ne mogu da dobiju profesori, akademici, književnici i drugi znalci koji bi mogli i imali šta da nam kažu. Oni sve znaju i sve mogu. One su tu da pomažu bolesnicima, ubačene u razne nevladine organizacije. Čije su, to niko ne zna, ali da nisu organizacije istine, tu sumnje nema. Na žalost, mi  poznajemo velike nesreće, apsolutista i tiranina. Fašizma, koji je Hiter vodio i gde su milioni ljudi stradali. Staljinizma, gde su takođe stotine hiljada ljudi stradali. Poznajemo i imamo svoje lično iskustvo gde je Brozov komunizam hiljade Srba odveo na Goli otok, gde su plaćali svoj dug neznanju i verovanju tamo gde im nema mesta. A čovek kao biće ima potrebu za verovanjem. Jer, on to nosi u svojoj duši. I, to je bio odvajkada pokušaj da se nađe mera i da se nađe to telo, ta duša koja se može verovati. Pa je bilo vreme mnogoboštva, koje se nije održalo, jer su u njemu bili ne bogovi, nego ljudi, ljudi koji su se krili iza bogova da bi radili ono što nikad nije dozvoljeno. I tako je bilo sve do onoga dana kada se u ljudskom rodu pojavio jedan Bog, kao oličenje pravde, istine, dobrote i ljubavi. I odmah su se pojavili glasovi da je to apsolutista. Međutim nema tu nikakvog apsolutizma, jer bog nikad nije vladao, Bog nikad nije tražio, niti je koristio vlast. Svi koji koriste vlast, to su ljudi i organizacije protiv Boga, jer to nije u njegovoj prirodi. Nažalost, jedan veliki deo hrišćanstva je otišao tim putem vlasti. I oni su pokazali, svojim delovanjem, spomenuti su krstaški ratovi koji su ostavili reke krvi i toliko nesreća, malo se zna da je srednjevekovna Evropa bila osvetljena sa kažu, devet miliona vatri na kojima je izgorelo isto toliko znalaca, pametnjih ljudi.

Međutim, ne bih se na tome zadržavao, nego ću pokušati da sagledam malo kroz dokumenta šta se to radilo i šta je naš narod doživeo. Katolička Crkva je nastavila da prema Srbima čini sve one zločine koji su, sa manjim ili većim intenzitetom, počeli 1054. godine. Već 1059. godine u Splitu je održan skup, odnosno kako se zvao sabor, na kome je Vatikan ukinuo narodni jezik na kome su do tada radili i molili se naši narodi na ovim prostorima. Neposlušni sveštenici, po nalogu Pape Aleksandra II, su dospeli u tamnicu, a splitski arhiepiskop hvalio se kako je Dalmaciju očistio od tzv. šizmatika. U mržnji prema istočnom, vizantijskom hrišćanstvu najdalje je otišao Papa Inoćentije III koji je 1204. godine organizujući krstaški rat otišao i porobio Vizantiju, zauzeo Carigrad i tada je i Sveta gora platila svoj danak, iako su tamo bili kaluđeri i ljudi odani Bogu.

            Od tog perioda uz pomoć Mađara, sveti otac nastojao je da katoličanstvo ognjem i mačem nametne Srbima i Rumunima. Protiv srpske, tzv. kako oni kažu šizmatičke ili grčke jeresi kreće 3. decembra 1222. godine papa Polonije III, koji se obraća mađarskom kralju i zapoveda mu da skupi vojsku i da krene u krstaški rat protiv Srba u Bosni. Istovremeno preko svog izaslanika u Splitu daje nalog Hrvatima da i oni skupe krstašku vojsku. Slične pozive šalje i Dubrovniku. Međutim, ovaj napad je propao.

            Nešto kasnije, 1332. godine u vreme vladavine bana Ninoslava, Papa Grgur IX naredio je kardinalu Jakovu koji se u to vreme nalazio u Mađarskoj da krene u Bosnu, da tamošnje crkvene velikodostojnike, jeretike kako su ih zvali, crkve bosanske i da ih prevede u katoličku veru. I opet nisu uspeli.

            Papa Bonifacije VIII koga veliki pesnik Dante stavlja u osmi krug pakla, zbog njegovih „zasluga“, posebno u organizovanju inkvizicije, namenio je franjevce koje će 1327. uputiti papa Jovan XXII i koji će imati nove metode i imati nešto više uspeha. 24. aprila 1360-te godine naredio je papa Inoćentije VI đakovačkom biskupu Petru da prenese zapovest mađarskom kralju Ljudevitu da pokrene krstaški rat na Bosnu i bana Tvrtka. Zbog toga što se ovde ispoveda sveta katolička vera. A onda, Ljudevit je ušao u zapadnu Bosnu paleći i žareći. Dočekala ga je i do nogu potukla bosanska vojska. Međutim, ubrzo posle toga kreće novi krstaški rat koji ide Istočnom Bosnom i dospevaju do Srebrenika gde takođe doživljavaju katastrofalan poraz.

Pred sam pad Bosne pod Turke Vatikan postiže uspeh na taj način što je Stjepana Tomaševića koji je tek stupio na presto preveo u katoličanstvo. Međutim, to će, nažalost, koštati njega mnogo, ali koštaće i ceo srpski narod tamo, jer je narod odbacio svog vladara, a to su Turci iskoristili i zauzeli Bosnu, a Stjepan je pogubljen. To je samo jedan od dokumenata. Međutim, sada ću navesti još nekolika dokumenta iz novije istorije, iz II svetskog rata.

Sveštenici u NDH vode u pohode ustaše, koji nabijeni mržnjom kolju nevine ljude, braću po istom ocu nebeskom, braću po istom jeziku, braću po jednoj krvi i braću po jednom te istom tlu majke zemlje. Viktor Novak navodi, u samostanu Gorica, kod Livna 1941. godine, da Srećko Belić držeći propoved govoreći ustašama kaže: Braćo ustaše, idite i koljite Srbe. Prvo zakoljite moju sestru, koja je udata za Srbina, a onda koljite sve Srbe redom. Kad završite posao, dođite i ja ću vas osloboditi greha.

E, sada vidite da to nije samo kod nas. To se odnosi i na druge narode, pre svega na pravoslavne narode, i sad ću vam neke podatke izneti koji govore o situaciji u Belorusiji. Već početkom 1939. godine, u gradu Vilno bilo je stvoreno nekoliko vojnih-poljskih organizacija. Glavnu ulogu u njihovom stvaranju odigrala je rimokatolička Crkva. Arhiepiskop rimokatoličke Crkve Jansikovski bio je jedan od neformalnih lidera Saveta vojvodstva, koji je od prvih dana posle sloma Poljske, postao politički organ za koordinaciju vojske i snaga koje su nastrojene za separatizam i odvajanje onog dela Belorusije koji je bio 18 godina pod Poljskom. Upravo je on, uz odobravanje Vatikana, obezbedio materijalnu i moralnu podršku poljskoj antisovjetskoj ilegali koja se stvarala na teritoriji Belorusije. Početkom 1940. godine u samostanu jezuita održan je skup predstavnika komesarijata uprave. Sastanku su prisustvovali predstavnici klera. U stalnom lobiranju poljske ilegale u Belorusiji, njeno finansiranje u znatnoj meri ostvareno je pomoću katoličke Crkve. Štamparija i jedna radionica za pravljenje falsifikovanih dokumenata bila je na isti način obezbeđena. Glavna poruka toj ilegali je bila: varajte i ubijajte Beloruse. I ja se tu sećam kad sam pregledao Magdu Madić koljača iz Vukovara, pitao sam je otkuda ta mržnja. Ona mi je rekla ovako: nas je naš župnik učio – mrzite Srbe i uništavajte ih. Vidite da je to isto. Učešće Poljaka u bandama posle završetka rata, jer rat u zapadnoj Belorusiji nije završen 1945. nego 1953. godine i sve dotle oni su ubijali. Banditi pljačkaju i ubijaju samo Beloruse, ne i Poljake. Nijedan rimokatolički sveštenik nije stradao od bandita, dok je zato mnogo pravoslavnih sveštenika Belorusa bilo zverski ubijeno ili obogaljeno. Samo u Belorusiji, u Opsi, je likvidirano nekoliko desetina pravoslavnih sveštenika i članova njihovih porodica. U jednoj katoličkoj crkvi ispod oltara nađen je arsenal oružja.

Sada ću pročitati izveštaj zapovednika ustaških jedinica, šta su učinili u blizini Banja Luke u Drakuliću, Šapovcu.  Jedna satnija ustaških bojovnika pod zapovedništvom poručnika ..... u pratnji Vjekoslava Filipovića dana 7. veljače u 4h ujutro zaposela i poubijala krampovima 37 radnika grčkoistočnjaka. Njih to interesuje. Nastavila sa ubijanjem krampovima i sekirama grčkoistočnjaka muškaraca, žena i dece u selima Modiki gde je ubijeno 750, Drakulićima gde je ubijeno 1500. Ubijanje je završeno istog dana oko 14h. Znači uništeno je preko 2000 ljudi.

Obzirom da nas vreme gazi, samo ću kratko da skrenem pažnju na još jedan događaj iz našeg vremena. Ovo sve što se dešava, pre svega sa ovim nesrećnim Haškim tribunalom, i sa satanizacijom srpkog naroda, dešava se uz opštu podršku EU. U Republici Srpskoj zabranjeno je u školama da se predaje Njegoš, zabranjene su narodne junačke pesme, koje je Evropa slavila, ne tako davno. Zabranjene su čak i lekcije iz muzike. Međutim, s druge strane, dešava se nešto drugo. Evo, kako su Srbi predstavljeni u udžbeniku islamske veronauke u Bosni i Hercegovini. Kategorije su date po procentima: Četnici 27,59; rušitelji džamija 17,24; dušmani 10,33; okupatori 6,9; progonitelji 6,9; zlikovci 6,9; neprijatelji 3,45; ostali 3,45. Prema tome, gospodo, ovo je genocidni program uništenja srpskog naroda. Ovo se ništa ne razlikuje od hrvatskog programa – 1/3 pobiti, 1/3 proterati, 1/3 pokatoličiti.

Još samo jedna napomena, u vezi one nesrećne posete Republici Srpskoj Pape Jovana Pavla II, koji je došao na mesto gde su dogovoreni zločini o kojima će malo kasnije još slušati i proglasio je za sveca čoveka koji je bio u pozadini toga i jedan od organizatora, ali nije našao nijednu reč da onu decu poklanu, u učionici zajedno sa preminulom učiteljicu, spomene. Nije našao snage da spomene nijedno ime, za preko 2000 ljudi koji su za jedno pre podne krampovima i sekirama isečeni.

Hvala Vam lepo.

 

MILAN MLADENOVIĆ

 

Presvetli Vladiko, sestre i braćo, dame i gospodo.

O našoj srpskoj situaciji, večnom položaju između Evrope i hrišćanstva, moglo bi da se u ovom trenutku kaže mnogo. U tom prostoru nalazi se i ključ i brava za našu buduću istoriju. U naslovu Evropa i hrišćanstvo kao da pred nama gledamo sećanje na davna herojska vremena, kada su stari Grci svoj severni prostor, prostor na severu zvali Evropa.   Negde do današnje granice Balkana. Tek kasnije izraz Evropa proširio je svoje značenje sve do severnoga pola. A nekako, baš tamo gde je i nastao, je izgubio to evropsko svojstvo. Upravo, voljom i ukrštanjem raznih sila koje su upravo taj međuprostor između kontinenata između civilizacija i religija raslojavali želeći da ga pretvore u prostor večnog sukoba i neizbežnog krvoprolića.

Kada kažemo dakle Evropa i hrišćanstvo i to u trenutku kada se na papskoj stolici smenjuje poglavar. Kada božiji  izaslanik na zemlji menja naciju, odnosno kada dobija predstavnika iz druge nacije, vidimo da se u tom činu ipak nalazi ključ i brava naše buduće sudbine.

            I da bismo saželi to šta je bilo, šta jeste i šta će sa nama biti, treba da znamo i da se setimo jednog malo poznatog događaja, jedne potajne, paralelne istorije vezane za istoriju katoličke Crkve XX veka. Malo je poznato u našem narodu, čak čini mi se i našim teolozima, da je s početka XX veka, konkretno od 1914. do 1917. u jednom portugalskom seocetu koje se zove Fatima došlo do pojavljivanja Majke Božje, Presvete Bogorodice, koja se tamo objavila pastirima, troje ih je bilo – dve devojčice i jedan dečak, i tamo u tri tačke iznela svoje proročanstvo, svoje naloge, svetoj katoličkoj Crkvi.

Fatimsko proročanstvo u tački 2 sadrži nalog Presvete Bogorodice da se izvrši tzv. konverzija Rusije i da se pod vođstvom rimskog pape i Rusija vrati iz svoje ortodoksne pravoslavne šizme pod jedinstveno rukovodstvo rimskoga pape.            

Tačka broj tri proročanstva pažljivo je čuvana i nije objavljivana sve do pontifikata Jovana Pavla II, šta više, do pokušaja atentata na njega, 1981. godine. On je tada odlučio da objavi šta se nalazi u tački tri Fatimskog proročanstva. U tački tri, koju nijedan prethodne trojice papa nije želeo da obelodani, nalazi se slika Apokalipse. Kako je Presveta Bogorodica obelodanila i prikazala sliku, kako to često biva preko pastira, čak je ta slika i naslikana, kičicom jednoga poznatog slikara, na kojoj se vidi polje leševa, što je očigledno zgranulo prethodne pape, ali i sam papa, živ, kako seče mačem. To bi bila posledica nepristajanja Rusije i pravoslavnog sveta očigledno da sledi pontifikat rimske Kurije. Mi smo, sledeći smisao i tok, Fatimskog proročanstva, videli da je odmah posle pojavljivanja Bogorodice i njenog objavljivanja pastirima u Portugaliji došlo do tzv. Oktobarske revolucije i pada Rusije i ruskoga naroda u komunističko ropstvo. Zatim, videli smo da je preživljavanje Rusije i posle opšteg napada na nju iza drugog svetskog rata, takođe dovelo do zaoštravanja odnosa i odlaganja volje katoličkoga klera da objedini hrišćanstvo pod papskom palicom. Međutim, dolazak poljskoga, slovenskoga pape na rimski presto, i očigledna volja da se obnovi katolički uticaj u srednjoj Evropi, i da se i u državotvornom smislu obnovi ona politička slika koja je u Evropi vladala nekoliko vekova, kada je političku dominaciju u Evropi imala Austrougarska, dovelo je do toga da je konačno, snažno, iz oba plućna krila katoličke Crkve izašao vapaj za porobljavanjem Rusije i prisajedinjavanjem pravoslavlja. I sve to govorim zato što ovaj koncept ne može da postoji, ako nije savršeno obavio posao u samom grlu i srcu pravoslavnog sveta, dolazak nemačkoga pape može jasno da pokaže i jedna od njegovih izjava, vrlo smišljeno izrečena u Bariju, koja povezuje pravoslavlje i katoličku crkvu preko lika velikoga sveca, sv. Nikole, najslavljenijega u našem narodu od svih hrišćanskih svetaca, vezana za objedinjavanje odnosno teološko izmirenje katoličke i pravoslavne Crkve. Ako se ima na umu skriveno, izrečeno i malo poznato Fatimsko proročanstvo, možemo da zaključimo u kom se pravcu stvari odvijaju.

Da li možemo iz samog izbora imena novoga Pape naslutiti o čemu se tu radi? Naime, mi smo iz izlaganja našeg domaćina, velikog profesora doktora Milana Petrovića, čuli da se prethodnik pape Benedikta XVI, Papa Benedikt XV, za vreme I svetskog rata neuspešno borio za mir, ali se zato uspešno izborio za to da se drug Lenjin, koga smo Petrović i ja u davna vremena nazvali Raspislav Bespućin, saglasno sa drugim potajnim silama moći pošalje u Rusiju, i uništi ruski pogranični pojas koji je Rusiji prema ugovoru sa Engleskom obezbeđivao vlast nad Carigradom, što je vekovni san celokupnog slovenskog pravoslavnog sveta. Dakle, taj papa se zvao Benedikt. I imajte na umu da se u to vreme događa i Fatimsko proročanstvo. Tako da Benedikt XVI preuzima i nastavak Fatimskog proročanstva i misiju Benedikta XV u odnosu na Rusiju. Tako da ne iznenađuje prva papska izjava u Bariju, o centralnoj njegovoj misiji, s obzirom da ima 78 godina, verovatno ne misli da je besmrtan, kada je već nepogrešiv, te možemo očekivati snažan pritisak na Rusiju, na sličan način i sa zamišljenim sličnim ishodom kakav je bio u I svetskom ratu.

            Međutim, kako stvari sada stoje sa stanovišta Rusije, pravoslavnog i slovenskog sveta? Moram da kažem da je tu sada sve razuđeno i da ne možemo staviti znak jednakosti između celog slovenskog sveta i naše srpske obaveze, i u tom pravcu treba razmišljati o braći Slovenima koji nisu pravoslavne vere, što nas takođe istorijski, verovatno obavezuje, i niko od nas nije prema tome ravnodušan. Mi treba da se setimo i da smo i mi i kao Sloveni, i kao Srbi, i kao pravoslavci pravili određene greške i to teške greške, koje su nas veoma skupo koštale. I koje i dan danas pravimo, a mislim da ih i danas na ovom istom mestu pravimo, jer evo do ovoga trenutka, samo smo možda u par ovlašnih naznaka, od mojih starih prijatelja i veoma cenjenih srpskih umova, čuli, i ja sam čuo, da je dva do tri puta spomenuto samo nešto o zločinima koje je komunizam učinio nad Srbima i koje su sami Srbi i izvitopereni komunizam učinili. Ovo je veoma važno da se kaže, zbog toga što je upravo Fatimino proročanstvo bilo usmereno protiv komunizma, i što takođe, ako ćemo biti ne samo zluradi ili pak neprijateljski raspoloženi prema katoličkoj Crkvi ne smemo smetnuti sa uma, bez obzira kakve su pozadinske igre, mi o tome ne možemo mnogo toga da kažemo, da je u osnovi Katolička crkva bila izrazito antikomunistička, ali je zato u svojim redovima tolerisala fašizam. Ne treba na ovome mestu da podsećam, na lekciju koju sam ja u svojoj mladosti dobio od doktora Petrovića, ali koju mi je on preneo od jednog od velikih pravnih učitelja, upravo Nemca – Hansa Kelzena, koji je jasno dokazao da komunizam i fašizam dele u sebi istu količinu zločinaštva kao ideologije, pri čemu je, prema Kelzenu, ukoliko tačno sažimam i interpretiram, fašizam diktatura srednje klase, a komunizam diktatura ološa. Slovenima i Srbima nametnut je dakle režim oličen u diktaturi najgorih slojeva, ološa, i mi to vrlo dobro znamo – i personalno – koji su to bili ljudi. I kako vi mislite, da se mi suprotstavimo, i da uopšte na jedan uspešan način izađemo iz svog ćorsokaka, ako svoj vlastiti problem ne rešimo, ako mi ne otkopamo naše grobove. Ako i dan danas govorimo kao antifašisti, a potpuno previđamo da svoj posao nismo rešili – da nismo imenovali još uvek žive zločince, koji su srpske gradove zavili u crno i pretvorili ih u masovne grobnice. Mi se i dalje dakle borimo protiv fašista, a svoje komuniste i dalje držimo na vlasti, kao i njihovu decu koja su veoma zainteresovana da sačuvaju, ne samo svetle uspomene na svoje očeve, nego i sve privilegije koje su sticali, sa nekim pričicama koje nam puštaju sada o tobožnjoj ravnopravnosti.

U tom pogledu, suočavajući se sa onim što nam sleduje iz pravca nemačke ideje na papskome tronu, o izmirenju pravoslavlja sa katolicizmom, treba da znamo šta je naš deo posla, da bismo u taj razgovor mogli da stupimo ravnopravno. Dakle ukoliko nećemo da pravimo greške treba da priznamo da je naša pravoslavna Crkva popustila prema komunizmu na isti način na koji je katolička popustila prema fašizmu. A druga greška koju je naš slovenski i pravoslavni svet učinio, pre nego što su nastupili svetski ratovi, na kraju i organizovani zato da se uništi ili da se podvrgne slovenstvo i pravoslavlje u tolikom delu svetskoga prostora, jeste nespremnost na davanje pravilnih odgovora na izazove novoga vremena. Strogo držanje dogme i neuviđanje da se gubi korak, ne sa vremenom, nego sa samom istinom, sa božjim otkrovenjem koji nije zasigurno naumio da celu svoju istinu obelodani u nekoliko, recimo, vekova, tog tri puta beskonačnog vaseljenskog vremena, u koje smo mi utkani. Nego je ponešto od svojih problema ostavio i nama. Da mi možda možemo negde da pridodamo nešto novo, a ne da se držimo varijable - cela istina zauvek je rečena. Pa kad su se pojavili u ruskome narodu veliki umovi, veliki filosofi, veliki religiozni mislioci, koji su zakopali u samo izvorište hrišćanstva. Kao što je i Evropa na određeni način i održala hrišćanski kontinuitet evropske civilizacije kad je prihvatila humanizam i renesansu. Zato danas naš Kijuk može da govori o, kako se izrazio, teohumanizmu i pored onako oštrih reči izgovorenih protiv humanizma, iz pera i duha vladike Nikolaja, koji je Evropu nazvao belom demonijom – belom na koži, a crnom u duši. Pa ipak je Evropa umela da imperijalizuje i da preživi i održi hrišćanski karakter te evropske civilizacije i pored tako snažnih upliva po njen dalji opstanak tako hrišćanstvu protivnih ideja, kao što su ideja antičke, helenske filosofije i duhovnosti i potom nekih drugih civilizacija i religija.

Tako je naša slovenska i pravoslavna civilizacija ostala gluva u kritičnom momentu za ono što su Vladimir Solovjov, Sergej Bulgakov, Florenski pa i Berđajev u završnoj fazi svoga misaonog razvoja, doneli upravo kao jedno duhovno oruđe slovenima i pravoslavcima da na sličan način ugrade novu misao, novo otkrovenje, novo proviđenje, koje je dato i koje je savršeno lepo moglo carskoj Rusiji poslužiti za otpor onoj sili koja se na Rusiju i na pravoslavlje bila ostrvila. Mi bi smo danas imali sofijanstvo i sofiologiju kao istinsku misao ekumene, ekumenizma. Ne bismo morali, dakle, da iz propozicija koje su nam propisane iz Rima, ponovo, po volji tog istog Vatikana ulazimo i posvedočavamo svoj hrišćanski identitet, a i sad imamo i dalje ostajemo gluvi i nećemo mada dobijamo šansu ovim pozivom da uzvratimo time što ćemo konačno pokušati da razumemo šta su ti veliki umovi, najumniji slovenski, ruski, a ja slobodno mogu da kažem i srpski ili serbijski mislioci kazali u pravi čas. Umesto dakle sofijanske teologije (soteriologije) mi smo dobili jednu bezbožničku, marksističku teologiju (soteriologiju)  koja je porobila slovenski i hrišćanski svet. A ako smo sada dobili otvoren izazov, treba drugačije da odgovorimo, nego što je odgovorio tzv. slovenski portparol, partrijarh cele Rusije, Aleksej, koji je kazao: Da, možemo mi da razgovaramo, otvoreni smo, ali pod uslovom da se uopšte ne može govoriti o tome da sedište hrišćanske Crkve bude u Rimu. Jeste  Sergej Bulgakov tražio da se ukine nepogrešivost papa, nesrećno uvedena 1870. godine. Ali je on ipak  bio spreman za sporazum i veličanstveno podastro ideju da se kroz dar božje mudrosti, reši pitanje filiokve, i da se tako katolicima izađe u susret, kako bi mogla da bude usvojena koncepcija Sofije, čime bi bilo stvoreno jako oružje u pokušaju pomirenja crkava. Umesto da smo dakle čekali da nas vojskom, dva puta do sada, ili pak unutrašnjim rovarenjem, kao što su to uradili sa Raspislavom Bespućinom, primoravaju, trebalo je da sofijanstvom mi ponesemo inicijativu stvaranja svehrišćanskog jedinstva. Trebalo je da se saberemo i da svoj pravi srpski identitet skriven u drevnim božanstvima priznamo za pravoslavlju saobrazan, i pogledamo se u oči i kažemo da su i nama data druga civilizacijska sredstva i kao Srbima i kao Slovenima. Hoću da kažem, sa određenim ogradama, da smo u stanju da pružimo i druge tekovine paralelne i kako bih rekao uklopive u naše večito pravoslavno opredeljenje, kako je to na primer pokazao upravo Sveti Sava, koji je mogao brojne elemente iz naše prastare mnogobožačke religije upravo da ugradi i kao običaje i kao hrišćanski ritual. Dakle, da na tom modelu iznađemo načina, da održimo i svoj srpski, i svoj pravoslavni, hrišćanski identitet, i da budemo spremni da iz naših načela, tako srećno uklopljenih u naše svetoslavlje i sofijanstvo, kako su ga formulisali Vladimir Solovjov i Sergej Bulgakov, budemo spremni za neki budući trenutak svoga opstanka. A da ne bude da dobijamo šamare, kakav sam ja dobio od velikog franscuskog pesnika Alena Bosjea kada sam mu pripovedao kako smo mi Srbi kroz celu svoju istoriju, zatirani kroz inkvizitorsko ponašanje celokupne katoličke Crkve; on je meni rekao: Pa mi smo na Zapadu već pre nekoliko vekova izumeli neke druge metode, ugradivši neke druge tradicije, koje nisu samo katolička Crkva. To je takav nauk bio za mene da ja sada ovde pokušavam da u svim prilikama i svoje prijatelje i svoje đake i studente, pa i prijatelje vladike, ubedim da malo drugačije pristupimo svojoj vlastitoj sudbini. Ako to ne uradimo, ponovo ćemo biti žrtve, ponovo ćemo u milionskom broju stradati u istorijskim gužvama. U protivnom nećemo sebe doživljavati kao mali narod koji neko istrebljuje, nego, naprotiv, kao jedan veliki narod civilizacije.

Hvala.

 

STRAHINJA KURDULIJA

 

Prvo moram da kažem da jesam uradio puno karata, preko tri stotine, od čega su mnoge zvanični dokumenti, ali moja osnovna delatnost u životu bila je aerogeofizika. To zanimanje meni je omogućilo da obiđem celu bivšu Jugoslaviju, s kraja na kraj više puta, i pošto potičem iz Hercegovine, iz Korita, gde je čuvena Korička jama,  i u koju su bačeni skoro svi Koričani od 16 do 60 godina i to na prevaru. Prevarili  su ih tako što su ih domaće ustaše tzv. divlje ustaše – oni koji su se družili sa ustašama i bili sa njima, a nisu bili zvanično u uniformama. Pozvali su sve Koričane da siđu u Sokolski dom, kako bi primili instrukcije kako se držati prema Srbima u Crnoj Gori, pošto je to jedna celina, jako povezana, zapadna Crna Gora i istočna Hercegovina, istorijski, rodbinski i tako dalje. I ljudi su poverovali i došli su dole. Svi su bili zatvoreni u Sokolski dom, dve noći i dva dana i između 4. i 5. jula 1941. godine odvedeni su iznad jame i svi su maljevima pobijeni i bačeni u jame. Jedino bratstvo iz koga niko nije bačen su Kurdulije, a ima ih 139 ukupno, iz jednostavnog razloga zato što im niko nije poverovao i niko nije sišao dole u centar sela u Sokolski dom. Tako da su Kurdulije uglavnom ginule u ratu, na jednoj ili drugoj strani, u zavisnosti od toga ko je gde ratovao.

U Srpskoj akademiji nauka, još ranije, bio je osnovan odbor za genocid, koji je vodio pokojni akademik Vladimir Dedijer. On je pisao knjige i sve je uspeo da prikupi sklonio je u Knin. Kada je on umro, nasledio ga je Radovan Samardžić, čuveni akademik, vrstan istoričar, koji nije imao mnogo vremena, jer ga je smrt zatekla, i okolnosti u kojima je radio, tako da ni on nije mnogo uznapredovao. A pošto sam ja 12 godina putovao stalno po Jugoslaviji, skupljao sam sve podatke do kojih sam mogao doći. I sve sam imao kod sebe i kad sam bio u Akademiji nauka u Istorijskom institutu. Pošto je meni ta tematika bila jako bliska, mnogo karata sam uradio, neke su ušle i u udžbenike, onda sam ja sve to dao u jednom atlasu prvi put u svetu, niko nikada nije uradio kartografski prikaz stradanja jednog naroda.

Prikaz je podeljen u sedam celina. Jedna celina je cela Hercegovina. Druga je istočna Bosna. Treća je srednja Bosna. Četvrta je bosanska Krajina. Peta je Lika, Kordun i Banija. Šesta Slavonija. Sedma Krajina. Zbog kratkoće vremena, ostao je nepokriven prostor Dalmacije. E, sad, o tim prostorima koji su istraženi, ja sam imao u rukama 121 knjigu koje su pisali razni istoričari, a 110 od njih mi je koristilo. Između 25. i 27. oktobra 1991. godine u Akademiji nauka održan je jedan veliki skup posvećen genocidu nad Srbima u Drugom svetskom ratu gde je bilo 29 vrlo dobrih referata i svih 29 sam ja iskoristio.

Za vreme Drugog svetskog rata Srpska pravoslavna crkva prikupljala je podatke od izbeglica koji su bežali u Srbiju i oni sada stoje u arhivu Patrijaršije. Sve sam ih koristio. Osnovan je Komitet za izbeglice pri Vladi Srbije, kod gen. Nedića, koji je vodio Jova Maksimović, i on je jako mnogo uradio da pomogne izbeglicama i prikupi ogromno dobro podataka kako su Srbi stradali. I to sam koristio i složio u sedam karata.

Šta je meritorna nit, šta je ušlo u karte. Evo ovako. Lokalitet  je ono mesto gde je apsolutno utvrđeno da su Srbi ubijani. Ovaj atlas je doživeo više izdanja i poslat je na sve relevantne adrese u svetu. Najbolju zahvalanost dobio sam od Henrija Kisindžera, koji je kada je ovo pročitao, shvatio da na ovim prostorima između ove tri vere, pogotovu u BiH, nikada neće biti zajedničkog života, jer je to istorija potvrdila.

E sad tih lokaliteta na kojima je utvrđeno da su Srbi ubijani u celoj Hercegovini ima 81. U istočnoj Bosni 731, u srednjoj Bosni 202, u bosanskoj Krajini 483. Lika, Kordun i Banija, koji su užasno stradali zajedno sa bosanskom Krajinom, 485. U Baranji i Slavoniji 545. U Sremu 116. Ukupno je u ove karte, što do sada niko nije opovrgao niti dematovao, ucrtano 2643 lokaliteta. To su mesta gde su Srbi sigurno ubijani. Nisu svi lokaliteti po broju i po procentu ubijenih Srba jednaki. Negde je ubijeno 2%, 5%, a bilo je krajeva – 33 sela su potpuno očišćena, da niko živ u njima nije ostao. Takvih lokaliteta u Hercegovini ima 6. U srednjoj Bosni 5. U Bosanskoj krajini 28. U Slavoniji 18. U Sremu 5.

Prvi put u svetu je zabeleženo da su, ne mogu reći ljudi, sotone, svoje protivnike, naše žrtve bacali pod zemlju, duboko, da ih niko nikada više ne može izvaditi – to su jame. Te jame su bile duboke i do 120 metara. U velikom broju su bile zabetonirane, posle rata, da se nikada nije do kostiju i do žrtava moglo doći. A odozgo su prekrivane rastinjem, zemljom itd. Tih jama u Hercegovini je evidentirano 27, u Istočnoj Bosni 1, u Srednjoj Bosni 18, u Bosanskoj Krajini 5, u Lici 33, ukupno 84.

Sabirnih i koncetracionih logora izuzev Jasenovca, koji je bio najveći logor izvan Trećeg Rajha i treći po veličini u Evropi, u Hercegovini ima 4, u Istočnoj Bosni 16, u Srednjoj Bosni 1, Bosanskoj Krajini 1, u Lici, Kordunu i Baniji 7, Slavoniji 15 i Sremu 3. Ukupno 47.  Tamo gde nije bilo karstnih jama, ustaše su Srbe bacale u bunare. Tako su u Srednjoj Bosni napunjena 3 bunara Srbima, u Slavoniji 21, ukupno 24. Samo u Vogošći malom selu zapadno od Slavonske Požege, u samo jednom danu zloglasna bojna Marka Lukovića bacila je 1380 žena, dece i staraca u 5 bunara – dva parohijska i tri seoska. 1947. godine svi ti bunari su ekshumirani, samo iz jednog bunara dubine 44 metra, izvađeno je 553 leša.

Kada sam ustanovljavao ove žrtve, koje su ustaše pobile, tu nije ušao bilo ko, ko je poginuo na nekom drugom prostoru, ko je poginuo u toku rata, ko je poginuo od bombardovanja, gladi, tifusa, ujeda zmije – dakle ovo su žrtve koje su ustaše ubile na licu mesta, gde su ti ljudi živeli, što se kaže, na kućnom ognjištu. Bez logora Jasenovac, bez logora Gradiška. I ustanovljeno je, imenom i prezimenom, 246.025 srpskih života. To je ono što je obuhvatio ovaj Atlas. U njemu nema opisa. On je samo faktografija. Datumi, kada, gde, pod kojim okolnostima. Koliko žena, koliko dece, koliko dece do 10 godina, koliko novorođenčadi. Kako su nastradali, koliko ih je u jame bačeno, koliko ih je spaljeno. Kada bi imali ovo u rukama, vi bi se zaprepastili koliko je ljudi, Srba spaljeno u svojim kućama ili u pojatama. Nemamo toliko vremena da bih ja vama sada pročitao podatke o nekoliko masovnih zločina da shvatite kakav je obim bio, ali evo začas pročitaću vam samo dva.

1991. po izbijanju ovoga nesrećnog rata krizni štab iz Slavonske Požege naredio je da se svi Srbi baš iz tih sela gde su 1941 bačeni u bunare moraju iseliti i da sa sobom mogu poneti do 25 kilograma pokućstva itd.

Ovo nikada u dosadašnjoj istoriji srpskog roda nije zabeleženo, što ću vam sad pročitati. Petar Zinajić, još je živ, evo ga u Sarajevu, u svom dnevniku kaže: Jula meseca 1942. godine, prilazeći šumi Mašvi  sa jedne kose videli smo sva sela od Sazina do Makovice (zapadni deo bosanske Krajine i istočni deo Korduna, na granici) kuće izgorele, pustoš. Ulazeći u šumu, duž čitavog puta od oko dva kilometra, sa obe strane razbacani leševi dece, žena i starijih osoba. Zbog vreline ljeta, leševi su u raspadajućem stanju. Zbog velike rasutosti i smrada nismo mogli da ih izbrojimo. Idući dalje u šumi smo naišli na proplanak od oko 50 m2. Teren na ovom proplanku prekriven je zelenom travom na kojoj je ležalo dvadesetoro dece do 1 godine, deset ženskih i deset muškaraca. Na njima i oko njih nijednog komada njihove odeće ili pelena. Deca su poređana u kolo. Nožice prema unutra, a glavice prema van, na razmernom rastojanju. Devojčice su na travi raširenih nožica i ručica, a dečaci na devojčicama, trbuh na trbuh. Svako dete je zaklano, tj. prerezano nožem ispod vrata, ali se vidi da nisu klani tu na licu mesta.

To je strašno.

Verovatno ste mnogo slušali o tome koliko je „sporno“ koliko je u Jasenovcu bilo žrtava, itd, pa ako imamo vremena da vam samo navedem nekoliko hrvatskih izvora, o broju žrtava u Drugom svetskom ratu. Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, sastavljena od trojice sudija višeg suda i trojice veštaka – lekara, navela je da se na osnovu svih ispitivanja može zaključiti da je u Jasenovcu stradalo 500 do 600 hiljada lica, a komisija je izveštaj podnela 16. septembra 1945, dakle kad je ovo sve još bilo sveže. 1961. višenacionalna komisija SUBNOR-a utvrdila je da u Jasenovcu ima 120 masovnih grobnica i na osnovu kostura izvađenih iz 3 pilot grobnice koje su oni otkopali ustanovili su da je u Jasenovcu pobijeno 550.800 lica. 1964. stručna komisija antropologa koja je ispitivala samo dva Jasenovačka gubilišta pronašla je da je samo na ta dva lokaliteta 100 masovnih grobnica i procenila da je samo u Gradini ubijeno 366.000 lica koja su bila zatočena u Jasenovcu. Koristeći arhivsku građu, arhivista hrvatski Nikola Nikolić naveo je da je u Jasenovcu ubijeno oko 600.000 zatočenika. Jama kod Gospića ... engleski speleolozi su se spustili unutra i ustanovili da im 37m3 kostiju. U nju je bačen i mitropolit Konstantinović i 55 sveštenika Srba, od strane ustaša, a ukupno je sveštenika na prostoru NDH ubijeno 524. Akademik Boban, Hrvat, kaže, u svojoj knjizi „Ustaše i NDH: od 1941. do 1945. godine“, objavljenoj 1977, prihvatili smo na osnovu svih nalaza da je u Jasenovcu ubijeno oko 600.000 ljudi. A Anton Miletić, isto Hrvat, ustanovio je, istražujući Jasenovac, u svoje tri knjige, istražujući, ustanovio je da je  ubijeno oko 700.000, tačnije od 480 do 900 hiljada, ali da je najpribližniji podatak oko 700.000. Predsenik predsedništva Hrvatske Ante Marković, 1986. godine rekao je da je utvrđeno (ne da se pretpostavlja) da je u logoru Jasenovac živote izgubilo 700.000 ljudi, a da to treba i dalje istaživati i proširivati. To isto rekao je i predsednik spomen područja Jasenovac Ante Nikolić, inženjer. A velečasni župnik Bakšić rekao je da je svaka ustaška jedinica imala svešteno lice koje je bilo dušebrižnik, koji je koljače ispovedao posle velikih klanja da bi mogli mirno da spavaju, rekao je da je u ovom Jasenovcu gde je on ispovedao duše da je zloglasni ustaša, sam, Ante Dukarić, svojom rukom zaklao preko 10.000 zatočenika. U takmičenju koljača, u Jasenovcu, u tome ko će više logoraša da zakolje za jednu noć, u noći između 29. i 30. avgusta 1942. godine za kralja koljača proglašen je hercegovac Petar Mršina učenik franjevačke gimnazije u Širokom Brijegu, najzloglasnijem ustaškom samostanu i uporištu, koje su partizani 1945-te morali topovima osvajati. On je nožem specijalno za to pravljenim pobio 1362 logoraša za jednu noć.  Samo u Trsteniku preko puta logora o kome sam govorio malopre dosada je izmereno da masovne grobnice zahvataju prostor od 84.380 m2. Iz četiri susedni opštine Srba je stradalo u Jasenovcu 26.479.

Sada bih se osvrnuo na to šta su Nemci rekli o broju žrtava. Najbolje podatke o broju žrtava skupljao je Abver – Nemačka obaveštajna služba. Ona ni najmanje nije bila naklonjena Srbima, niti je bila pristrasna. Sve podatke koje je Abver prikupljao nemački zvaničnici – komandanti jedinica, prihvatili su kao takve. Specijalni izaslanik nacisitičkog Ministarstva inostranih poslova za jugoistok, Herman Nojbaher, u svojoj knjizi „Specijalni zadatak na jugoistoku – od 1940. do 1945.“ ističe da je hrvatski pohod protiv pravoslavnog srpstva spadao u najsvirepije akcije masovnog ubistva u celoj svetskoj istoriji. Pazite to Nemac kaže. Govoreći o broju žrtava tog masovnog umorstva Nojbaher naglašava da vodeći ljudi ustaškog pokreta tvrde da su zaklali milion Srba. A on kaže: Po mom mišljenju to je samohvalisavo preterivanje. Na osnovu podataka koje sam prikupio ja cenim da je broj zaklanih je ľ miliona tj. 750.000.  General Lotar Rendulić, čiji je otac iz Like, Srbin, navodi da je samo 1941. i 1942. ubijeno preko ˝ miliona ljudi i da su njegove trupe u više mahova pružale zaštitu pravoslavnom stanovništvu, ali da to nije bila tako prosta stvar, budući da je postojala naredba Hitlera da je katolička Hrvatska suverena država i da se stoga moraju poštovati odluke njene vlasti. Govoreći o borbenoj sposobnosti oružanih snaga NDH general Lotar Rendulić, komandant divizije, u svom izveštaju upućenom 4. marta 1944 godine vrhovnom komandantu SS trupa Hajnrihu Himleru, podvlači: hrvatska ustaška vojska, katolička, nedisciplinovana, rđavo obučena, za borbu nepouzdana, čuvena je samo po tome što je 600 do 700.000 verskih i političkih neistomišljenika zaklala po balkanskim lepotama. Šef ispostave Abvera, nemačke obaveštajne službe, najobavešteniji čovek u NDH, Artur Fehner, Nemac, u svom strogo poverljivom izveštaju od 27. avgusta 1941. godine ističe da je ustaški režim toliko kompromitovan da se životi nemačkih vojnika ne bi smeli žrtvovali za spašavanje jednog takvog režima. U izveštaju on dalje navodi da je do danas kao žrtve razularenih instinkta palo 200.000 Srba. Da li je taj broj previsok ili prenizak, kaže on, moći će da se utvrdi kasnije, ali je već dokazano da su ustaše teritoriji BiH pobile svo muško srpsko stanovništvo koje je bilo uhvaćeno.

Ima još puno toga, ali vreme nam je izmaklo.

Hvala vam svima mnogo.