ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ КАО ПРЕУСМЕРИТЕЉ СРПСКЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ

Приказ књиге:

Др Војислав Шешељ, Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације, Београд 2007, 1031 стр. (101. књига Шешељевих дела)

 

Срби – католици! Срби – муслимани! И док се о Србима муслиманима и могло говорити како у Краљевини Југославији тако и у тоталитарној титократији, пошто се једно време очекивало да ће се босанско-херцеговачки муслимани определити за српство или хрватство, дотле је јавно проговорити о Србима католицима сматрано у обема југословенским државама горе споменутим (па и раније, после Вука Караџића) смртним грехом и опасним злоделом, јер је уздрмавало темељне историјске лажи Хрвата, према којој су народности Срби – упркос свему – били обавезни да гаје братска осећања, по наређењу власти. Само, један велики и донкихотски усамљени борац за српски национални интерес, Лазо М. Костић, професор права у земљи и историчар у антикомунистичкој емиграцији, постави ствари с главе на ноге написавши 1963. у Торонту књижицу “Католички Срби” (фототипско издање Нови Сад, 2000). Ускоро потом, појавила се у Торонту, 1967., и његова друга разобличавајућа књижица “Наука утврђује народност Б-Х муслимана. Етнографска студија” (фототипско издање Србиње/Нови Сад, 2000). Но, када су 1990-их разбијање Југославије и поновљени геноцид над Србима у авнојевској Хрватској непобитно показали да Срби и Хрвати више не могу да живе ниукаквој државној заједници – ни унитарној, ни федеративној, ни конфедеративној – ставила је и домаћа историографија на свој дневни ред и питање Срба католика. С тим у вези, као важан искорак јавља се монографија истакнутог историчара др Николе Жутића “Срби римокатолици такозвани Хрвати” (Београд, 2006), која подробно и документовано доказује да је савремену хрватску нацију створила дубоко смишљеном и дуготрајном пропагандом римокатоличка Црква пре свега међу покатоличеним Србима. Та монографија може се сматрати претходницом обимне Шешељеве књиге.

Ово волуминозно Шешељево дело одликује исцрпност; у њему је присутна практично цела релевантна грађа. Велики део књиге чине цитати, јер је писац, прецизности ради, одустао од препричавања литературе којом се служио. И док је у многим својим ранијим књигама Шешељ историјски и политиколошки метод комбиновао са популарно-политичком реториком, у овој књизи он са сувереном и мирном дистанцом пушта чињенице да говоре саме од себе. И може се рећи да оне то чине сасвим довољно. Књига се састоји од Предговора и, шест делова: Први део: Приступна расправа; Други део: Фантазмагорије хрватских историчара; Трећи део: Пласирање очигледних фалсификата као аутентични метод хрватске историографске школе; Четврти део: Хрватски национални идеолози од Људевита Гаја до Анте Павелића као инструменти за реализацију политичких циљева римокатоличког клерикализма; Пети део: Римокатолички карактер усташког геноцида над српским народом; Шести део: Титова и Туђманова реализација државотворних циљева римокатоличког злочиначког пројекта вештачке хрватске нације.

У Предговору Шешељ износи важне премисе и короларе који опредељују перспективу читавога рада: “Огроман број светских научника одавно је у својим научним радовима доказао да је Римокатоличка црква вековима истрајно деловала као водећа светска злочиначка организација, лишена било каквих моралних скрупула и руковођена најогољенијим макијавелистичким принципима. У својој жељи за универзалном светском доминацијом није се нимало устручавала да на најсуровији начин ликвидира појединце, друштвене групе и уништи целе народе, ако су јој стајали на путу и макар пасивно се супротстављали. То је прва премиса методолошког приступа. Друга представља чињеницу да је хрватски народ историјски заиста постојао, да је припадао словенском народном стаблу и имао сопствени језик, чакавски, изворно близак западнословенској језичкој групи. Трећа је премиса да је тај народ турским најездама скоро потпуно уништен и да се његово историјско име сачувало искључиво као обележје врло танког слоја феудалне властеле, коју су угарски владари једноставно преселили из угрожене чакавске у страну, кајкавску, средину. Феудална властела је тако постепено свој етнички назив наметала новостеченим кметовима. Четврта премиса казује да су међу данашњим “Хрватима” веома ретки они који имају било каквог генетског додира са изворним хрватским становништвом. По свим историјским показатељима, њима је као Србима католицима хрватско име организованом акцијом Римокатоличке цркве у маси наметнуто тек у другој половини деветнаестог века. Пету премису представља чињеница да су стотинама година “Хрвати” представљали инструмент Ватикана и разних западних сила у њиховој антисрпској најезди. На основу тих пет премиса у склопу примењеног методолошког приступа конструисао сам основну хипотезу, изражену већ кроз наслов студије. Данашњи “хрватски народ” вештачка је креација Римокатоличке цркве, унапред замишљена као инструмент једног злочиначког пројекта, утемељеног на тежњи да се српски народ уништи унијаћењем, покатоличавањем или потпуном физичком ликвидацијом, како више не би представљао препреку даљем прозелитском продирању на источноевропске просторе. Пројекат није унапред дат као готов и заокружен. Он је постепено сазревао, имајући у првој фази илирску, а у другој југословенску опцију. Међутим, природа римокатоличких злочина над српским народом истоветна је. Суштински се она не разликује током Првог и Другог светског рата и грађанских ратова у Југославији током деведесетих година.” Нешто раније Шешељ истиче: “Кад год неки Србин пише о хрватству, не може се ослободити утиска стравичних јасеновачких кланица и крашких јама као масовних гробница. Међутим, и ту је потребна велика доза хладнокрвности и сумњичавости, јер су ти злочини приписани једном малом народу који је тешко страдао, који је скоро потпуно уништен, а чији су остаци већ једва препознатљиви у преосталим сићушним чакавским енклавама. Главни извршиоци злочина над својом православном браћом махом су Срби католици, инструментализовани као слепо оруђе у рукама традиционалних српских непријатеља. Та велика истина више од једног века препознатљива је свуда око нас, али заправо још никад није систематски изложена. Дуго утамничење у хашком казамату за мене је представљало велики изазов да то покушам учинити.”

Само, да би се та велика истина заменила лажју – једном од највећих лажи у историји човечанства – морао је бити ангажован читав легион високотитулираних фалсификатора историје и безочних промотора антисрпства. Али, свему томе су кумовали индиферентност естаблишмента српског друштва и иритирајуће ћутање српских научника. Под насловом “Отимање српског језика”, Шешељ пише: “Срби одувек говоре искључиво штокавски. То је њихов изворни народни језик и по њему су се разликовали од Хрвата као чакаваца и Словенаца као кајкаваца. Штокавштина је заједничка српском, руском, украјинском, белоруском и бугарском језику, који спадају у источно-словенску језичку групу. Чакавски и кајкавски су западнословенског порекла и блиски пољском, чешком и словачком језику. Оно што је хиљадама година било искључиво српско, Хрвати данас у свету представљају као “хрватски” језик. Да би се та теза поткрепила, било је нужно да се од стране Хрвата деценијама и систематски присвајају српске народне песме, чак и оне које опевају Краљевића Марка као великог “хрватског јунака”. Да би се то што убедљивије постигло, прво су Људевит Гај, Јосип Јурај Штросмајер и Фрањо Рачки доказивали да су Срби и Хрвати један народ; потом Анте Старчевић да су сви Срби заправо Хрвати, исмевајући притом српско име као недостојно. Кад су напокон научили да говоре и пишу српски језик, Хрвати су га присвојили, почели убрзано да га мењају измишљајући потпуно нове речи и изразе, а онда у својим лингвистичким расправама тенденциозно српски сводили искључиво на екавски изговор, док су чакавски и кајкавски проглашавали дијалектима штокавског. Историчар Тадија Смичиклас је тврдио да српски језик и не постоји, док је лингвиста Армин Павић хвалио српског краља Милана Обреновића како добро говори хрватски.”

Под насловом “Папски декрет генерише хрватску нацију”, Шешељ наводи чланак “Хрвати, римска вјера и политика”, који је у часопису “Дом” од 27. септембра 1901. објавио први хрватски етнограф Антун Радић (старији брат демагога Стјепана Радића), у коме он отворено тврди да је римски папа пресудно утицао да се сви католици штокавског (српског) језика третирају као Хрвати и да им се намеће хрватска колективна свест. Антун Радић тамо пише: “Она ствар, што се је догодила у Риму, још не да свијету мировати. Види се да је папа учинио њешто већу ствар, а није само старо коначиште претворио у дворе од науке. А то њешто веће – то је ово: сваки римокатолик, или барем сваки римокатолички свећеник нашега језика, био он из Истре, из Далмације, из Црне Горе, Херцеговине, Босне, Сријема, или горње Хрватске – то је Хрват... И у том има, хоћеш-нећеш, добар комад политике. То не треба, а и не хасни тајити... треба држати на памети ово двоје: 1) Има већ 30 до 40 година, а можда и више, што су се људи у нашим земљама, који су грчке или православне вјере – почели називати Србљи: сваки православни у нас – то је Србљин. Тако су нпр. њеки досељени Грци, пошто су научили наш језик, постали Србљи само зато што су грчко-православне вјере. Почело се већ говорити да има и српска вјера. Види се по том, да је та вјера стварала Србље, па су тако многи пристали уз Србље, који би можда или стално били Хрвати, да се није поставило правило и као њеки закон: тко је православне вјере – то је Србљин! – Проти овоме диже се сада друго правило: тко је римокатоличке вјере – то је Хрват! 2) Ако је вриједило правило да је сваки наш човјек Србљин, који је православне вјере, ипак су Срби рачунали к себи и римокатолике нашега језика, и то по језику. Тако већ има, како знате, и римокатоличких свећеника, који кажу да су Србљи. Ови сад, хоће-неће, морају међу Хрвате барем онда, ако хоће да дођу на више науке у Рим. Али и без тога се то само по себи разумије, да ће бити мало римокатоличких свећеника који би хтјели бити Србљи, кад виде што се жели у Риму, тј. да римокатолици буду Хрвати.”

Опет, под насловом “Фатална грешка одбацивања Срба католика”, Шешељ каже: “С друге стране, идеолози Српске православне цркве направили су медвеђу услугу Српству свођењем Српства на православне припаднике. Срби-католици и Срби-муслимани тиме су одбачени.” Тај став “идеолога” Српске православне Цркве не би се смео посматрати ван свога историјског контекста. Он је настао у време жестоке кампање покатоличавања и однарођавања коју је, уз пуну подршку Аустријске Царевине, спроводила латинска Црква и тада био нужан ради спасавања и очувања етничкога језгра српскога народа. Као тактичко средство, он под промењеним околностима треба да буде подвргнут ревизији.

Посебно место у Шешељевој књизи заузима разобличавање оснивача модерне хрватске историографије, Вјекослава Клаића. О њему Шешељ вели: “Мада и Клаић увелико спада у ред историографских фалсификатора, фалсификати доцнијих историјских памфлетиста толико ће превазићи његове, да нам он данас према наследницима може изгледати невино, чедно и наивно.” Клаић пре свега излаже једну “мегаломанску картографију” хрватских земаља. Не наводећи никакве доказе осим прича својих митоманских претходника, у својој “Повијести Хрвата” Клаић поучава: “По истраживању најбољих хрватских повјесничара заузео је хрватски народ у првој половици VII стољећа прилично пространу земљу, којој су биле ове међе: на југу ријека Бојана (око Скадра), на истоку ријека Босна или Врбас, на сјеверу Дунав (од утока Драве до утока Саве) и Драва, на западу ријека Сана, истарске горе (дотично ријека Раша у Истри) и Јадранско море. Ако погледамо на карту, видимо да нам је прибројити хрватској земљи ове данашње државе и области: Црну Гору, читаву Далмацију, западни дио Босне, Херцеговину (осим Новог Пазара), Хрватску и Славонију, напокон један дио источне Крањске и источну Истру... Хрватска би данас по свому некадањем пространству била једанаеста држава у Европи.”

Као један од крунских доказа о величини хрватскога историјског простора, код Клаића и осталих тенденциозних хрватских историчара неизбежна је и такозвана “Црвена Хрватска”, како је јужну Далмацију (од Дувна до Драча) назвао, иначе историјски непоуздани, “Летопис Попа Дукљанина” из 12. века. По Попу Дукљанину, заједнички измишљени краљ Срба и Хрвата, Светопелек, након што је са својим народом примио хришћанство, поделио је своју државу на покрајине, па је тако горепоменуту назвао “Црвеном Хрватском”. Дотле је за хрватске тенденциозне повесничаре са “Летописом Попа Дукљанина” све у реду. Но, они га не признају као релевантан историјски извор у делу када Светопелек Србију, која обухвата целокупно приморско и далматинско залеђе, дели на Босну и Рашку. (В.: Љетопис Попа Дукљанина, Увод, превод и коментар Др Славко Мијушковић,1967, сс. 187-197.) Зашто је маштовити Поп Дукљанин области које је учени византијски цар Константин Порфирогенит (905-959) означио као српске, назвао “Црвеном Хрватском”, не може се утврдити. У сваком случају, како и Шешељ истиче, “Црвена Хрватска” је измишљотина којој никада није одговарала нека стварност.

Следећа стожерна хрватска историјска лаж, у коју верују и комунистички историчари државе и права попут Ферде Чулиновића, је и наводни уговор из 1102. године, познат као “Пакта конвента” или “Квалитер”. Пошто је угарски краљ Коломан победио и присајединио средњевековну хрватску државу, наводно је са челницима хрватских племена закључио тај уговор, којим је постао “хрватско-угарски” краљ, а хрватским племенима препустио најширу самосталност; на тај начин је хрватска држава наставила да постоји, повезана са Угарском прво персоналном, а потом реалном унијом; Пакта конвента (Квалитер) постао је тако темељ хрватскога “државног права”. У стварности, Хрватска је постала само једна од угарских бановина (поред Славоније, Босне, Мачве, Ердеља). Најбољи доказ да је уговор Коломана са хрватским племством био измишљен је то, што се о њему вековима ништа није знало. Тек у 14. веку откривен је “препис” тог уговора као додатак спису “Historia Salonitana” сплитскога архиђакона Томе.

Шешељ даље разоткрива Клаићеве фалсификате у циљу доказивања јединства и државноправног континуитета Хрватске и Славоније. Те две угарске области није само насељавало становништво етнички различитог састава. Шешељ пише:„Да никакве чврсте везе између Хрватске и Славоније није било, сведочи чињеница да никада нису имале јединствене црквене организације. Док је цела Хрватска била подређена хрватско-далматинској надбискупији у Сплиту, загребачка бискупија, која је обухватала целу Славонију, била је подређена угарској надбискупији у Калочи. Што се Далмације тиче, она је обухватала “испрва само приморске опћине Задар, Трогир и Сплит, затим градове Крф, Раб, Паг и Осор на отоцима. Но послије стадоше прибрајати Далмацији и јужне отоке Брач, Хвар и Корчулу, паче и неке првотно хрватске градове у приморју, као Шибеник и Нин, јер су били уређени сасвим по калупу далматинских градова.” Клаић сматра да је чињеница одељености Славоније од Хрватске у црквеном погледу била “узроком да се наскоро и у управном погледу почела одвајати од Хрватске и сматрати за засебну област (териториј). Најприје је сташе звати бановином или херцеговином, послије пак и краљевином,... дочим су је странци (нарочито римски папе и напуљски владари) који пут прибрајали Угарској.” “Суштински је проблем”, продужује Шешељ, “што Клаић нема никаквих доказа да је Славонија икада у управном погледу била укључена у Хрватску. Овде је важно што и сам Клаић признаје да су хрватски банови били само угарски намесници, а не никакви владари. Једно време им је чак и несумњиви Србин Белуш био бан. Славонски бан је имао право да кује сопствени новац – бановце, док хрватско-далматински бан то није могао. Угарски краљ је преуредио и затечене жупаније и лично именовао жупане. Градови у Славонији су уређивани по немачком узору, а у Хрватској, посебно у приморју, по романском обрасцу.”

Највише домете хрватска фалсификаторска историографија ипак досеже када приповеда о сеобама Срба у Хрватску и Славонију. Клаић говори о драматичном бекству хрватског народа и племства пред турским најездама: “Расељавање хрватскога народа, које бијаше започело у посљедњој десетини петнаестога стољећа, наставило се кроз читаво XVI стољеће. Након боја на Мохачком пољу све је више преотимало маха исељавање народа у сусједне земље које су биле боље заклоњене од турских провала. Особито много народа бјежало је преко Драве и Муре у југозападну Угарску. Дне 10. сијечња 1537. допустио је краљ Фердинанд пожунском жупану Ивану Салају од Керечења и међумурскому властелину Гашпару Ернушту од Чаковца да на ријеци Мури између својих посједа Леграда и Дубраве уреде скелу с довољно бродова на којима би се могли превозити бројни бјегунци из Славоније, који су се са стоком и другом пртљагом својом стали заклањати у нутарње крајеве Краљевине Угарске... Од чести бијаху међу придошлим бјегунцима гласовити хрватски родови, који, будући лишени свакога блага и богатства, једно би били већ онда пострадали, да им није пружено уточиште на имањима Зринско-Франкопанским.” С дозволом немачких крајишких генерала, на опустеле земље масовно су се насељавали православни Срби, који би заузврат преузимали одбрану од Турака. Но, у погледу њихове националне припадности, Клаић упорно настоји да не каже истину, припремајући тако духовно тло за своје следбенике, клицоноше избезумљеног антисрпства. Клаић те досељенике “најобичније” опредељује као “Влахе” и истиче: “Досељивао се је пак највише из турскога царства кршћански пук, који није хтио или могао подносити зулуме својих некрштених господара. Ти се досељеници зову који пут Турци, јер су долазили из турских крајева, а онда најобичније Власи, рјеђе пак Рашани или Срби. Будући да су ускочили или пребјегли из турских области, зову се такођер пребјези или ускоци (паче и предавци). Сви ти досељеници припадају народу хрватско-српскому, говоре хрватским или српским језиком, а имају големом већином народна презимена и народна крсна имена. Вјере су пак претежно грчко-источне (православне). Наравно да има међу њима и потомака средовјечних романских Влаха, који су у то доба били већ добрано похрваћени и посрбљени.” Овде Клаића допуњује приређивач његове “Повијести Хрвата”, Трпимир Мацан, када каже: “Према тому, сматрати нам је те Влахе гомилом пука језика хрватскога или српскога која тада није имала никакве народне свијести... Власи XVI и XVII стољећа јесу према Хрватима и Србима у државном и социјалном погледу оно што су у језичком Торлаци према Србима и Бугарима. Кад би се хтјело точно установити који се Власи могу прибројити напосе Хрватима, а који напосе Србима, требало би најприје истраживати, одакле је које влашко насеље дошло, да ли наиме потјече из првотно старохрватске или старосрпске области. Има таквих влашких скупина које су потекле из нутарњих турских земаља (некад српских), па су их Турци којекуда размјештали док нису пребјегли у кршћанску земљу; али има и таквих влашких насеља, која су у XIV и XV стољећу живјела на тлу потоњега клишко-хливањскога, личко-закрчкога и бихаћкога санџака па су у XVI и XVII стољећу прелазила у кршћанску Хрватску ... Први се могу прибројити Србима, а други Хрватима. Власи, који су у XVI и XVII стољећу прелазили у Хрватску и Славонију, били су великим дијелом (али не искључиво) вјере происточне или православне. Ради тога их је најприје римокатоличко свећенство у Хрватској стало идентифицирати са Србима (Рашанима). Организацијом српске цркве у Хрватској и Славонији раширило се послије српско народно име и међу самим Власима.”

Шешељ ову тврдњу разматра на следећи начин: “Власи који су посрбљени говорили су српским језиком или штокавским, а Власи који су похрваћени, махом становници далматинских градова и острва, хрватским, односно чакавским језиком. Сва историјска документа која Клаић помиње у својим књигама, уколико су писана народним језиком, а не латинским, мађарским или немачким, чакавска су ако се односе на Хрватску, а кајкавска ако се односе на Славонију. Српско становништво, које су Турци насељавали у Хрватску и Славонију, назива се влашким због друштвеног положаја који је уживало. То нису били кметови, него слободни сељаци, обавезани на служење у помоћним војним јединицама или у посадама утврђења. Потпуно је нетачно да ти Власи нису имали народне свести. Њихова народна свест је наглашено српска, о чему сведоче све сачуване народне песме и други облици народног стваралаштва. Прва српска држава управо је у Дукљи основана, обухватала је и Хумску земљу, а сам Клаић је потврдио да је Босна првобитно етничка српска земља. Власи се не могу поредити са Торлацима, јер увек говоре чистим српским језиком, а немају ништа заједничко са Хрватима. Власи који су у XIV и XV веку евентуално живели на подручју клишко-ливањског, личко-закрчког и бихаћког санџака, ако су заиста похрваћени, говорили су чакавски, па су чакавци остали и ако су се преселили на север Хрватске.”

Као мету своје историографске критике Шешељ узима и ноторнога антисрпског фалсификатора историје – аматера и расистичког лажљивца Иву Пилара, који је под псеудонимом фон Сидланд 1918. на немачком објавио књигу “Јужнословенско питање”, коју је Матица хрватска 1943. поново издала на “вештачки исквареном српском језику”, при чему је усташки режим тај спис јавно пропагирао као једно од најважнијих упоришта своје идеологије.

Оглушујући се о Порфирогенита, као и низ ауторитета, од којих неке и сам помиње: Максимилијан Шимек, Јован Рајић, Фрањо Пејачевић Вировитички, Јохан Кристијан фон Енгел, Леополд фон Ранке, Бењамин Калај, Хелферт – фон Сидланд категорички тврди: “да Босна почевши од 8. ст. бијаше хрватском земљом, да је то до данас остала и да ће тек будућност одлучити, хоће ли можда постати српском”. Но, његови аргументи у прилог тога, које и Шешељ износи и побија, тешки су од незнања; уосталом, фон Сидланд и не пише за оне којима је до истине, већ за оне који траже оправдање за своје прошле и будуће злочине над Србима.

Између осталог, Босна је хрватска земља и зато, што је на њеном челу, док није постала самостална, стајао “бан”, а “банска част је искључиво хрватска установа, која се у бану Далмације, Хрватске и Славоније очувала до данас”. Само, бан је аварскога порекла (бајан), а у Босни се јавља тек као намесник мађарскога краља (бан Борић, око 1150.).

Занимљива је и фон Сидландова прича о наводним босанским богумилима. По њему, велики број противника романизаторских утицаја (“хрватска народна странка”) морао се после пораза који су Хрватима нанели Мађари, иселити у Босну, где су постали богумили. После су, након пада Босне под турску власт, ти Хрвати богумили масовно прешли на ислам, поставши тако босански муслимани – “цвијет хрватства” по Анти Павелићу. Шешељ се често дотиче богумилства у овој књизи, али избегава да се о њему дефинитивно изјасни. Проблем богумилства (богомилства) данас је ипак решен, и то нарочито захваљујући трима монографијама Д. Драгојловића, које потврђују и ставове неких ранијих истраживача. Богумилство је верска појава првенствено присутна у Византији и Бугарској; Црква босанска није била богумилска, нити су њени припадници, крстјани, били богумили. Чак и хрватски историчар (чешкога порекла) Јарослав Шидак истиче да је Црква босанска “право дијете црквене културе Истока” (Студије о “Цркви босанској” и богумилству, Загреб 1975, с. 26). Владимир Ћоровић (Хисторија Босне, репринт издање, 1999, с. 184) каже: “И у самој Србији, пре активног деловања Св. Саве, многи односи у верском животу нису били у духу цркве. У Босни, зна се, нико није деловао са ауторитетом и у духу Савине акције, да се хришћанска црква организује и развије у савременијим схватањима. У тој средини, препуштена себи, босанска хришћанска црква остала је конзервативна, а у извесном погледу и упорна. Однос би могао бити потпуно сличан оном, који је владао у Русији између реформисане цркве и такозваних “старообрјадаца”.” Зато је у праву В. Глушац када тврди да је после турскога освајања Босне Црква босанска као древна православна црква била потчињена Цариградској патријаршији. Никаквога масовног прелаза на ислам није у Босни било. Али је зато било масовнога досељавања у Босну нарочито Срба муслимана из оних крајева које је Турска царевина изгубила: из Хрватске, Славоније, јужне Угарске, а поготову из Србије након Првог и Другог устанка. (В.: Глушац. Истина о богомилима. Историјска расправа, Београд 1992, сс. 169 идд.)

Да би Хрвате што више узвисио, а Србе унизио, немајући озбиљне аргументе, фон Сидланд прибегава расистичким конструкцијама сличним онима које ће примењивати Хитлер и хитлеровци. Тако су по њему Хрвати и Пољаци “аријске расе”, што ће реци урођено племство, о чему сведоче “двије најизразитије славенске племићке државе: пољска и хрватска племићка држава”. Занимљив је анахронизам те аргументације; тà племство се у Европи још у 18. веку увелико дегенерисало. Зато је већ Хитлер величао немачко сељаштво као темељ немачке нације и уједно презирао немачко племство, па и грађанство. (A. Hitler, Mein Kampf, 691.-695. Aufl., 1942, S. 151,270.) За фон Сидланда, Срби су нижа раса јер су сељачка нација и јер су мешавина Словена и балканских староседелаца: “Што се пак тиче етничког момента, долази код Срба много више до изражаја балканско–романски номадски елемент од славенског, елемент црних Латина (Latini nigri), који се показује у 64% тамних типова код Срба и у лицима која наликују на птице грабљивице и у тамним сијевајућим очима.” Овде, међутим, фон Сидланд пада у сопствену клопку, јер ако су Срби 64% потомци старобалканаца, онда им по праву наслеђа припада највећи део Балкана!

Но, хтео то или не, фон Сидланд признаје супериорност Срба над Хрватима тиме, што каже да Срби имају “неизмјерно повећану и продубљену националну свијест, јер су... били у стању да створе народну цркву”! Он такође каже: “Управо болесно претјерана национална свијест православне цркве, настојање око народне предаје, око народног језика, народних пјесама, обичаја и игара, то бијаше оружје посрбљивања.” Та зар та “болесна претјераност” није у ствари доказ националнога здравља!

Свестан тога фон Сидланд предлаже оштре мере против српства и православља. Те мере дужна би била да предузме Хабзбуршка монархија, а њено главно оруђе била би једна огромна хрватска држава као трећа јединица дунавске федерације – једна, како Шешељ каже, антисрпска импровизована хрватска псеудодржава. С тим у вези, фон Сидланд се позива на гледишта једнога немачког универзитетског професора, Аугуста Франца Гфрера: “Данашња хрватска држава, Војна крајина, морају постати покретне, морају пријећи Дунав, затим Балкан и даље, ниже у Румелију, Галипоље, Дринопоље, морају примити у себе народе који тамо станују, та они су од истог стабла као Хрвати, не гладајући на грчки закон. Тко се томе успротиви, њега треба ударити мачем! Коначно бит ће то ипак један хрватски краљ, чија ће рука на прекрасној згради Јустинијановој, на цркви С. Софије истакнути криж, али не недостојни грчки, него благословљени спасоносни латински криж.”

Ипак, постоји гори хрватски историограф-лажљивац и од фон Сидланда. Шешељ о њему каге: “Нема никакве сумње да је у целој хрватској памфлетској историографији Доминик Мандић (1889-1973) највећи кривотворитељ историјских чињеница, који је у толикој мери претеривао да је данас ретко који историчар или политички идеолог у Хрватској спреман да се јавно позива на Мандићева дела и изражене ставове. Није без значајне симболике и чињеница да је Мандић рођен у Широком Бријегу, у западној Херцеговини, највећем упоришту и расаднику усташког покрета. И мајка му је била из познате усташко-фратарске породице Зовко, која је у Другом светском рату дала неколико најпознатијих кољача, а у послератном периоду изумитеља “госпе у Међугорју” и опсенара фра Јозу Зовка. Управо је широкобријешко фрањевачко сјемениште обликовало Мандићев поглед на свет, а овај каснији старешина фрањевачког реда у младости ће показати велики интерес за политичко деловање с клерофашистичких позиција... Прави квазиинтелектуални култ Доминика Мандића развијан је међу фрањевачким фратрима и усташким емигрантима широм света. Значај његове улоге види се у томе што је био спреман одбацити сваки иоле озбиљан научни метод у историографији ако му се учини да је он несврсисходан за реализацију идеолошких замисли и политичких циљева.”

Баратајући једном псеудоетнологијом и расистичком антропологијом, Мандић супротставља Србе и Хрвате, при чему за Хрвате својата све најбоље, а Србима подмеће све најгоре. Све те којештарије без икакве научне утемељености јесу, међутим, права душевна храна за његове католичке, усташоцентричне читаоце. Тако, по Мандићу, иза “Корита” или “Корта” Плинија Старијег крију се Хрвати у искривљеном облику. Одатле он преде причу да су од првог до трећег века “у подручју Дона живјела разна иранска племена Сармата, па су и Хрвати, који су ту живјели, морали бити Иранци... И свој народни грб са 64 црвене и бијеле коцке Хрвати су донијели из Ирана.” Зашто су Хрвати баш иранског порекла? Зато, јер извесни расистички теоретичари сматрају старе Иранце Аријевце, изворним индоевропским племством. А шта друго Хрвати могу бити ако не племство!? Мандић продужује: “Иако немамо извора(!), који би нам то изричито свједочили, све нас упућује да је један дио донских Хрвата за провале Хуна у Еуропу (г. 375. по Хр.) био повучен на запад и доспио сјеверно од данашњих Карпата. Ту су се ирански Хрвати измијешали с бројнијим мјесним славенским племенима и од њих примили славенски језик. Међутим, након пада хунске велевласти, Хрвати су закарпатске Славене државно организирали и дали им своје народно име.”

Шешељ ово коментарише: “Очигледно је да Доминик Мандић заступа несловенску теорију о пореклу Хрвата, а и сам констатује да, што је мање релевантних извора, то боље јер може дати одушка својој песничкој слободи и празним наклапањима. Ако су заиста Хрвати несловенски народ који је словенизован доселивши се у словенску масу северно од Карпата, онда је њихово име само празна љуштура, спомен на народ који је одавно нестао. То је појам који је пре седамнаест векова изгубио своје оригинално значење и попримио сасвим ново. Све то ће се наводно поновити на Балкану, где словенизовани Хрвати долазе у нову словенску масу, попримају њен језик, а намећу јој сопствену власт и име. Па потом, када су и ти Хрвати скоро сасвим нестали, нови Хрвати се праве од Словенаца, односно славонских кајкаваца, па у новије време од Срба католика. Реч је дакле о пет различитих етничких супстрата који носе исто име. Први супстрат, азијатски или ирански Хрвати који су доселили на Дон с ко зна каквим језиком и да ли су га тамо сачували. Други супстрат, Азијати утопљени у словенску масу чији су језик прихватили и дали јој своје име. Трећи супстрат, Словени који су примили хрватско име, доселивши се на Јадранско море, етнички се утапају у затечене Словене, узимају њихов језик, а над њима успостављају своју власт и намећу хрватски назив. Четврти супстрат, хрватски великаши, пошто им се истородни народ на разне стране разбежао под Турцима, досељавају се на нова имања у Западној Славонији и затеченим кајкавцима намећу хрватско име. Пети супстрат, кад је пропао илирски пројекат Римокатоличка црква спроводи широку акцију идентификације свих Срба католика као припадника хрватског националног корпуса, уз прихватање српског народног језика – штокавског као књижевног, како би се денационализација Срба олакшала. Какве онда уопште данашњи Хрвати могу имати везе са наводним иранским Хрватима.” Изванредно домишљање Мандића до краја!

А где су, по Мандићу, српски корени? По њему, Срби такође нису били Словени. Наводећи старе помене Срба у Малој Азији, дошао је до претпоставке да су они пореклом из Курдистана. А зашто би Срби били Курди? Очигледно јер је тај народ, који никада није имао своју државу, од најмањег историјског значаја у региону. Но, овде Мандић пада у замку сопственога незнања. И у загребачком Лексикону Југославенског лексикографског завода од 1974, на страни 402. стоји да су Иранци “група народа” која обухвата: Афганце, Курде, Белуџе, Осете, Персијанце, Таџике. Курди су дакле такође Иранци. И с чисто лингвистичке тачке гледишта, Плинијеви “Корити” или “Корти”, које Мандић проглашава за Хрвате, најпре ће бити Курди. Хрвати, будући “Иранци”, а не Срби, биће, према томе Курди.

По доласку Хрвата на Балкан, Мандић својата за њих и чисто српске области. Тврдњу цара Константина Порфирогенита да је етничка граница Срба и Хрвата река Цетина, фрањевачки архилажов реинтерпретира тако, да је Цетина била политичка граница – као да би Византијско царство унутар својих државних граница трпело још неке друге “политичке” границе! Лажима никад краја. Споразум франачких и византијских царева, Мандић назива хрватско-византијским разграничењем на реци Дриму! А пошто су већ његови претходници измислили “Посавску Хрватску”, “Људевита Посавскога ваља убројити међу велике и заслужне хрватске владаре”. Мандић “зна” да се око 854. године Хрватска под Трпимиром граничила с Бугарском на реци Дрини. Као доказ граница хрватске државе, он узима и границе административних јединица латинске Цркве, које границе, поготову пре раскола, нису имале ни политички, а често ни ефективан карактер: “Како је познато, од 6. ст., па до оснутка дубровачке метрополије (887/8.) и загребачке бискупије (1094.) сплитска се метрополија протезала од Раше у Истри до Драве и Дунава на сјеверу, те ријеке Дрине и Будве на истоку. Будући да је г. 852. хрватска држава била пространија(!) него сплитска метрополија, то нам говори да је тада Дукља била у хрватској држави, која није спадала под сплитску метрополију.”

Једина српска област на Балкану била је, по Мандићу, Рашка – то је њихова “дједовина”, али и она је била “хрватска државна јединица”! Мандић ће чак и Немањиће прогласити хрватским племством, како би доказао да Срби нису имали самородно племство.

Но, ни у Рашкој нису Срби живели “сами”. Мандић пише: “У Рашкој и у околним планинама до доласка Срба сачувао се особито велик број потомака старих маурских војничких ветерана, али средовјечни Срби нијесу с њима склапали женидбе, како ћемо касније видјети, јер су црначке особине Мауровлаха тада још биле истакнуте и видљиве.” До мешања средњовековних Срба и “црначких” Мауровлаха очито није долазило зато, јер “хрватски” Немањићи нису хтели да буду владари мелеза. Касније, у турско доба, Срби су се ипак помешали са Мауровласима (Морлацима). Опет лаж у циљу расног дискредитовања Срба. Стари Мауровласи или Маури јесу били претежно тамнопути, будући претежно припадници медитеранске расе, али нису били црнци. Већ навођени Лексикон Југославенског лексикографског завода каже (с. 603) у вези с тим: “у ужем смислу, народ настао из етничке мјешавине ант. Маура, Картажана, Римљана, Вандала те Арапа. Та етничка мјешавина проширила се из СЗ Африке, након арап. освајања у поч. 8. ст. и на јужну половину Пиринејског полуотока (Мориски).” Православни Срби мешали су се са Мауровласима више него Срби католици и Срби муслимани, просто зато што су Мауровласи већином били православне вере. Због тога су православни Срби данас нешто тамније пути од Срба католика и Срба муслимана. То уједно објашњава необичну чињеницу да Срби и Шпанци имају јако сличан менталитет.

Шешељ нарочито истиче феномен великохрватске геноцидности, посебно се ослањајући на истраживања тог феномена која је вршио знаменити историчар, академик Василије Крестић. Крестић показује како су Хрвати од Јелачићевих крвавих похода револуционарне 1848. до данашњих дана “намеравали да створе велику, етнички чисту и католичку хрватску државу. Стога што Срби нису били спремни да се одрекну своје националне посебности и своје српске православне вере, стално су се налазили на удару хрватских политичких странака и многих веома истакнутих појединаца, који су хрватску државну мисао заснивали на тзв. државном и историјском праву... Идеје о геноцидном уништавању Срба, о великој, етнички и католички чистој Хрватској надживљавају све државне оквире, политичке и друштвене системе. Као црвена нит, оне се провлаче од Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Миховила Павлиновића, Јосипа Франка, Франа Супила, Стјепана Радића и Анте Павелића до Фрање Туђмана.” Ни данас се по том питању ништа значајније није променило, само су се методи геноцида током времена усавршавали. “Та политика и даље је, као и стотину година раније, у свему ослоњена на “државно и повјесно право”, на установу хрватског “политичког” (конститутивног) народа, на тежњама за стварањем велике, етнички и верски (католички) чисте Хрватске. Догод је то тако, треба знати да Хрватска неће моћи да се ослободи геноцида и да неће одустати од давнашње тежње да прошири своје државне границе на рачун суседних етничких и државних простора, како би поправила свој не много срећан геополитички положај.”

А антисрпска геноцидна политика Хрвата вуче корен од Ватикана. Крестић даље каже: “Докле год се питање геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској буде посматрало у краћим временским одсецима, нећемо имати нужна објашњења те појаве, већ ћемо бацати кривицу час на ову, час на ону средину, на један или други режим, верску заједницу или понеку знаменитију личност. Догађаће се, као што се већ и десило, да се геноцид над Србима, почињен од стране усташа, покушава објаснити чак и неким расним карактеристикама Хрвата, наводним бруталним поступцима које су у Хрватској починили владајући режими између два светска рата (1918-1941), тзв. великосрпском хегемонистичком политиком и шестојануарском диктатуром. Нису били ретки покушаји да се усташки кримен оправда и умањи, да се, ради мира у кући, успостави равнотежа у кривици измедну злочинаца и њихових жртава. Корени антисрпске геноцидне политике сежу све до XVI и XVII века, када су се Срби масовно досељавали у претходно напуштене и опустошене хрватске земље.” Крестић продужује: “Насељени на поседима хрватских феудалаца, како духовних тако и световних, Срби су били изложени двоструком притиску: притиску покмећивања и унијаћења. Како су они по сваку цену желели да сачувају статус слободних сељака и статус војника – крајишника – жестоко су се опирали и покмећивању и унијаћењу, које би у основи изменило њихов друштвени положај. Познати по верској искључивости, чиме се одликовало читаво друштво ондашње феудалне Европе, хрватски сталежи донели су на свом сабору 1608. године и посебан закон који је на државној територији јавна права признавао само припадницима католичке вере. Тај закон био је у складу са познатом девизом: чија земља онога вера. У складу са својом функцијом, својим положајем у сталешком друштву, те девизе посебно су се држали загребачки бискупи, али и други феудални велепоседници Хрватске. Принцип изражен у тој девизи њима је одговарао не само из верских, већ и из економских разлога. Наиме, српско православно становништво није, попут католичког, било обавезно да католичкој цркви и њеном свештенству даје разне дажбине, Сачувавши статус слободних сељака и по преласку у Хрватску и укључујући се у војногранични систем, огроман број Срба нису постали кметови. Самим тим они нису, као већина хрватског становништва, били обавезни да плаћају бројне феудалне дажбине. Да би их на то приволели, хрватски феудалци служили су се свим расположивим средствима, не презајући ни од физичких обрачуна са жилавим и непокорним “православним шизматицима”.”

Ваља истаћи да су иза антисрпских и антиправославних активности хрватскога римокатоличкога свештенства и других клерикалаца стајале и увек морале стајати и римске папе пошто је римокатоличка Црква строго централизована организација у којој неограничена правна власт припада папама. На томе ништа не мења околност што се папе, да би сачувале ореол “светих отаца”, ретко директно експонирају; за све што уради њихова Црква оне сносе пуну одговорност.

Идеолозима хрватства највише сметају српско име и српска вера, а Срби који би пристали да се одрекну народнога имена и вере, самим тим су признавани за Хрвате. Тако су сами Хрвати највише допринели да тај, некада реалан етнички појам, почне да означава Србе католике. Крестић каже: “Добро је познато да је свугде у свету, где је долазило до масовне деструкције имена неке нације, то био знак за физички напад на ту нацију, да је то било јавно жигосање и упирање прстом на оне који су сметали и које је, нимало бираним средствима, требало одстранити из средине у којој су били непожељни. Деструкција српског имена у Хрватској увек је била праћена непрестаним истицањем да су Срби издајници, да су реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике, да су “народна неприлика”, “да Хрвати нису српска браћа, јер су Срби браћа са псима”, да су хајдучки и разбојнички народ, да су византијски препредени и лукави и да је “Српство опасно по својим мислима и по свом расном саставу”, јер у њему је “крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврат”. Овако су ружени и сатанизовани Срби у прошлости, а тако, и још горе, сатанизују их и данас, под хадезеовском влашћу др Фрање Туђмана.”

До првог службеног дискредитовања Срба у Хрватској у новије доба и припреме агресије на њих дошло је у време “анексионе кризе” 1908. и 1909. када Аустро-Угарска замало није напала на Србију. Да би се тај напад оправдао 1909. је у Загребу вођен “велеиздајнички процес” против 53 угледна Србина из Хрватске, који је требало да се оконча смртним казнама, уколико би до рата дошло. У оптужници против Срба “велеиздајника”, чије је образложење писао хрватски књижевник Исо Кршњави, речено је да у Хрватској српски народ не постоји. Франковци, претходници усташа, кренули су у Загребу да оснивају “Хрватске народне легије” за употребу у рату против Србије. У хушкање на поход против Србије ревносно се укључила и римокатоличка Црква. Тако крчки бискуп Антон Махнич саветује својим присталицама да се приклоне праваштву, то јест антисрпској и проаустријској франковштини, што су оне ускоро потом и учиниле: “Данас стоји необориво за сваког поштеног католичког Хрвата, што се тиче политичких аспирација, једино право правашко становиште... Данас се све јасније увиђа, да је с постојећим правашким странкама фузија могућа само онда, ако оне као основну точку у свом програму прихвате католичко начело.”

За време Првог светског рата, хрватски и словеначки бискупи надметали су се у жестини пропаганде против православне Србије и Русије, а у корист Централних сила, поглавито Хабзбуршке монархије. Но, када је постало јасно да је ратна срећа окренула леђа тим силама те да велики делови Словеније и Хрватске могу постати плен Италије, словеначки и хрватски бискупи почели су да се “загревају” за југословенску опцију. Само, шта су они у југословенској држави желели, излаже јасно исти Махнич 1918. у своме часопису “Хрватска стража”: “Стојимо на прагу нове добе. Тежиште свјетовне политике прелази од Запада на Исток, а ту, како показују сви знакови, намијењена је хрватству улога налик на ону што се означава ријечима “Antemurale Christianitatis” (Предзиђе хришћанства)... Њива на Истоку дозријева. А тко ће бити први, кога ће господар послати на католичку жетву источне њиве, ако не опет народ хрватски, који непосредно међаши с Истоком, кога уз то с источним народима вежу везе крви и језика? Ево, народе хрватски, на уму Провидности, у савјету је Троједног Бога закључено, да преузмеш међу рођеном браћом, која бијаху кривњом кобних случајева кроз тисућу година подијељена, посланство уједињења.” “Божја” је воља дакле да у заједничкој држави Хрвати поунијаћују православне Србе! Али, када се тај “Божји план” у Краљевини Југославији изјаловио, онда је ту државу требало разбити и на њеним рушевинама створити велику Хрватску, у којој ће православље до Дрине и до ушћа Саве у Дунав бити искорењено по сваку цену, па чак и по цену геноцида над целим српским православним народом.

 Непосредну одговорност римокатоличке Цркве за тај геноцид, који је вршен током целога постојања Независне Државе Хрватске (1941-1945), Шешељ доказује првенствено се ослањајући на најрелевантнија дела писана о томе на српском језику, “Magnum Crimen” Виктора Новака (Загреб, 1948; репринт Београд, 1989), збирку докумената “Ватикан и Јасеновац” Владимира Дедијера (Београд, 1987) те зборник докумената Милана Булајића у два тома “Мисија Ватикана у Независној Држави Хрватској” (Београд, 1992).

Надбискуп загребачки и метрополита хрватски, Алојзије Степинац, кога је папа после Другог светског рата узвисио на ранг кардинала, а после смрти прогласио за чудотворца и блаженика (свеца са ограниченом месном или стварном надлежношћу), с нескривеним је одушевљењем поздравио успостављање Павелићеве Независне Државе Хрватске, састајао се са усташким првацима, Жанићем, Кватерником, Павелићем, развијао проусташку пропаганду нарочито преко гласила која су се налазила под његовом контролом, организовао свечане пријеме, присуствовао свечаним приредбама и парадама. У својој познатој посланици, која је крајем априла 1941. брујала из усташког радија и јавних разгласа, Степинац је, заклињући се поглавнику Павелићу, позвао католичко свештенство на узвишени рад на очувању и унапређивању НДХ и објашњавајући да је НДХ “Рука Божија на дјелу” тражио да се моли за највећег крволока српског народа, Павелића. Заузврат, Степинац прима од Павелића највише усташко одликовање, “Велеред са звијездом”, који редовно носи на усташким прославама преко свог натпастирског крста. Степинац стално говори о својој “мирној савести”, такође и на суђењу које му је уприличено после Другог светског рата, премда му на тој “мирној савести” међу осталим леже и његови свештеници кољачи, почев од команданта Јасеновачког логора смрти Вјекослава Филиповића званог Мирослав Мајсторовић, преко Сидонија Шолца, који је терористичким методама преводио Србе на католичку веру, фра Звонка Брекала, Филиповићевога помоћника у Јасеновцу, фра Срећка Перића, који је са олтара позвао Хрвате да покољу све Србе, а најпре његову сестру јер је била удата за Србина, фра Вјекослава Шимића, који је стајао на челу свих покоља над Србима у книнском срезу, итд., па до часних сестара у дечјем логору у Јастребарском, које су се прославиле зверствима над децом са православне Козаре.

Степинцу је “савест” могла да буде “мирна” утолико, јер је и он сам био продужена рука папе Пија XII. Кршећи правила неутралности Ватикана, тај је папа примио у Ватикану, 18. маја 1941, у званичну аудијенцију Павелића и целу његову усташку пратњу. С друге стране, папа шаље у НДХ неку врсту амбасадора, опата Марконеа, у својству папског легата. Признање и подршку том чудовишном немачко-италијанском протекторату испољио је папа и тиме, што је Степинца именовао за војног викара усташке војске, дакле за највишег војног свештеника усташа и домобрана. А већ 22. јула 1941. римски понтифекс је примио у свечану аудијенцију “стотину хрватских сигурносних редарственика”, како је известио “Осерваторе Романо”. Та скупина “хрватских сигурносних редарственика нису никакви недужни улични стражари, прометни редари или нешто слично. То је цвијет усташког кољаштва, она стотина изабраних разбојника, које је у Италији повео на такозвану “изобразбу” сам Еуген Кватерник-Дидо, крвави шеф усташке полиције, а с њиме је био и злогласни Пећникар. Та су двојица била на челу своје банде у поклонству папи, те су од њега примили благослов. Кватерник и Пећникар су и прије тога благослова и карабињерске “изобразбе” извршили у Хрватској масовне покоље са том својом бандом, а након тога, вративши се у Хрватску “образовани” и благословљени, наставили још интензивнијом акцијом “чишћења”, то значи клања Срба, Жидова и слободољубивих Хрвата.” Напоредо са усташком влашћу, и Ватикан је доносио упутства о прелазу православних на католичку веру на подручју НДХ. Та упутства донесена су 17. јула 1941. и 18. октобра исте године. Но, то није било све. Према сведочењу високог усташког функционера и римокатоличког свештеника Радослава Главаша, “постојала је прецизна директива Ватикана о прекрштавању, а не само она одлука Конгрегације за Источну цркву, и каснија допуна Свете столице те прве одлуке. Доиста, не може се замислити, да би иначе читав хрватски епископат био онако хладнокрвно и без скрупула ушао у ту злочиначку акцију, кад таква опћенита и конкретна директива Ватикана, кад одобрење од самога папе не би постојало и кад легат Марконе не би био у читавој тој акцији прекрштавања непосредни руководилац.”

Дакако, римске папе ретко када чине злочине другачије од злочина својих претходника. Тако, у интервјуу италијанском листу “Ла Стампа” од 2. марта 1992. последњи председник Совјетског Савеза, Михаил Горбачов изјављује: “Данас можемо тврдити да све што се догодило у Источној Европи не би било могуће без присуства папе, без улоге папе на светској сцени.” У једном своме ранијем делу, Шешељ томе даје конкретну форму: “Обиље је доказа о одговорности папе Војтиле за изазивање крвопролића на Балкану, и за злочине који су почињени у том сукобу. Пре свега, папа уопште није крио своје иницирање, форсирање сецесионизма и отворено је деловао на разбијању једне суверене државе. Он се чак није ни стидео свог злочина. Такође, много доказа пружа и сама Хрватска. Наиме, Хрвати су посебно поносни и непрестано истичу своју захвалност Јовану Павлу II, без чије помоћи и подршке они данас не би имали етнички чисту, независну Хрватску.” (В. Шешељ, Римска курија вечито жедна српске крви, Београд 2006, с. 419.)

Заокруженост и склад Шешељевој књизи дају његова разматрања о хрватским националним идеолозима. Сви они били су инструменти злочиначког пројекта вештачке хрватске нације у рукама римокатоличког клерикализма. Додуше, неки од њих нису били у добрим односима с хијерархијом римске Цркве. Али, свима њима била је блиска суштина римокатолицизма, јер у противном случају они не би могли да буду хрватски национални идеолози.

“Илирски покрет” или “Илирски препород”, чији је првак био чистокрвни Немац Људевит Гај, био је први покушај да се католичким штокавцима, Србима католицима, накалеми “илирска национална свест”, како би се изоловали како од увелико пробуђенога српског национализма, тако и од све јаче мађаризације. Назив “илирски” узет је зато, што се веровало да су јужни Словени потомци античких Илира, али је одређени утицај вршило и успостављање Илирских провинција под француском влашћу (1809-1815) и аустријске Краљевине Илирије потом. За ту замисао имао је разумевања аустријски цар Фрања I, који је за Гајев рад издао дозволу. Гај је био свестан да једини посредник његових замисли између водеће интелигенције и широких народних слојева може бити ниже католичко свештенство и свештенички подмладак (семеништарци). Та скупина постаје зато активно језгро читавог покрета. Гај, надаље, покушава да се приближи и царској Русији, хвалећи се да му је успело “у свим илирским провинцијама пробудити тежњу за очинском владавином руско-словенске матере земље”. Но, Гајеве побуде биле се пре свега финансијске природе. Његово бешчашће и медиокритетство, али и страх Беча пред панславизмом, довели су до потпуног одбацивања како илиризма тако и његовог творца већ 1849. године.

Уместо илиризма, јавља се, како Шешељ каже, “папска обмана звана југословенство”. Само, њен главни представник био је далеко крупнијег духовног формата од “илираца”. Био је то босанско-ђаковачки и сремски бискуп Јосип Јурај Штросмајер, једна одиста изузетна појава, уз кога је, као његова “десна рука”, стајао такође католички свештеник и полихистор Фрањо Рачки.

Штросмајер и Рачки били су заиста свесловени; југословенство је за њих било примена свесловенства на јужне Словене. Није без значаја што се Штросмајер на ватиканском сабору, 2. јуна 1870, отворено и снажном аргументацијом супротставио догми папске непогрешивости. Но, када је та догма усвојена, он није повукао консеквенце које би нужно следиле из његовог убеђења и није, рецимо, прешао на православље, већ се је приклонио вољи већине. Штросмајер је, наиме, надасве био римокатолик; његово свесловенство и југословенство били су само пут и начин ка покатоличавању православних Словена. Зато унутар југословенства и за Штросмајера и за Рачког главна улога припада Хрватима; унутар југословенског корпуса најважнији задатак Срба био би одбрана Хрвата од Мађара.

Занимљив је овде један есеј Блажа Јуришића из 1929. године, где пише: “Поради тога био је Штросмајер много нападан од другога великог народног вође онога времена, од др Анте Старчевића. А ипак – колика је програмска и начелна сродност између ова два хрватска великана! Да само сумарно напоменем неколико додирних точака. Штросмајер убраја Србе у наш народ, као што их Старчевић сматра Хрватима, кад нпр. говори о “прејасној хрватској династији Немањића”, који “као краљи владаху источно-сјеверним покрајинама Хрватске”, или кад тврди, да Арсеније Црнојевић “бијаше из виђене обитељи хрватске”, или кад каже “да је Св. Сава Немањић источну цркву хрватску отцјепио од патријарха цариградскога” итд. Штросмајерово југославенство и Старчевићево великохрватство стварно се дакле поклапају. Обојица су, и Штросмајер и Старчевић, били за федеративну државу на славенском југу, односно на Балкану. Обојица стоје у политици на стајалишту хрватскога државнога права. Обојица постављају гесло: ни Беч ни Пешта. Обојица су против хрватско-угарске нагодбе и њезине ревизије. И коначно, обојица очекују спас хрватскога народа од вањских догађаја. Чак и у тактици политичкој узеше обојица исто средство, пасивитет: Штросмајер не иде у хрватски нагодбени сабор, као што Старчевић не иде у нагодбом установљени “заједнички” парламенат пештански. Према томе, диференцијације и непријатељство између Штросмајера и Старчевића не извиру толико из њихове идеологије, колико из опречне ћуди... Кад би се њихова политичка борба успоредила с борбом на ратном пољу, онда би нам се Штросмајер указао као тип који је прикладан за улогу парламентера, док је Старчевић налик на борца иза шанчева, који не зна и неће да зна за примирје и обуставу непријатељстава, него води борбу на смрт или живот.” Из горе реченог, много тога постаје јасно. Ако, наиме, Штросмајерова углађена дипломатија унијаћења Срба не да успеха, онда следи Старчевићева политика тољаге и секире, то јест отворенога геноцида! Зато није случајно што су се 1893. два велика хрватска ривала, Штросмајер и Старчевић, састали да се помире и заједнички делују (Ј. Хорват, Политичка повијест Хрватске, II, Загреб 1989, с. 426).

Главни кроатизатор далматинских Срба, Миховил Павлиновић, био је такође римокатолички свештеник, рођен 1831. у етнички српској Подгори. Код њега више нема ни трунке југословенства, његово место потпуно заузима хрватски национални ексклузивизам са обавезним римокатоличким предзнаком. Хрвати су супериорнији од Срба. Ево аргумента за то, достојног једног папског слуге: “Турци тад били још прилично далеко од њих, а Хрвати сами имали код куће доста неприлика. Ипак чувши србску невољу, и не обазирућ се на се, с баном својим похитише на Косово, њих 30 хиљада. Али, која хвајда... кад трухлењ и несклад, црна издаја Бранковићева, упропасти наше мученике. Зна се, да Хрвати на Косову узмакоше стопро трећи дан, кад већ бијаху кренули у бијег сви Срби; а глас се просуо о Бранковићевој издаји.” Павлиновићу су највише ипак сметали далматински католици сачуване српске националне свести, па за њих каже да делују “под именом Срба-католика опадајућ и грдећ све што је католичкога и хрватскога на свијету, и ширећ превратне теорије вјерске и државне”.

Но, Анте Старчевић се јавља као утемељитељ савремене хрватске националне идеологије, која до њега, како истиче Шешељ, у правом смислу речи није ни постојала. У предговору к репринт издању Старчевићевих дела, Фрањо Туђман, тада председник Републике Хрватске, изричито потврђује да је следбеник Старчевићеве идеологије “хрватског повијесног права”, да му је Старчевићево дело представљало истинско и трајно надахнуће при креирању садашње независне хрватске државе. Он каже: “Није случајно што је и данашња суверена и самостална Хрватска нашла једно од својих најважнијих изворишта у дјелу Оца Домовине, темељећи свој програм, осим на опћим демократским начелима сувремене цивилизације, између осталог, и на старчевићанском хрватском повијесном државном праву. Људима који су тијеком тешких и бурних времена најновије хрватске повијести насљедовали и промицали мисао о слободној Хрватској, “Дјела др Анте Старчевића” била су трајно и истинско надахнуће које је посебно придонијело стварању суверене самосталне државе.”

Анте Старчевић рођен је у Житнику код Госпића 1823. године, од оца римокатолика и од мајке православне Српкиње, Милице Богданов (В. Новак, Magnum tempus, Београд 1987, с. 507). Мржња тог хрватског “оца домовине” на Србе била је толико морбидна и изопачена да се може упоредити само са мржњом Хитлера на Јевреје. Ако се човек пита о узроцима те мржње, онда неизбежно пада у очи чињеница, коју износи Новак, да су се о Старчевићу у раној младости старала двојица католичких свештеника, његов рођени стриц Шиме Старчевић, карловачки жупник и књижевник, и Јосо Влатковић, жупник у Смиљану.

У расправи “Име Серб”, писаној 1868. године, Старчевић “открива” да Срби и Словени нису народност, већ историјска појава која означава сужње и робове. Полазећи од тога, да су неки слависти на основу античких дела закључивали да је српско име било у давнини распрострањеније од словенског, “отац домовине” погађа да “тиме није чудо што се име Серб и прије неголи се имена Слав, Венд, Анта, итд. показаше, и скупа с овими имени и послие ових именах, као име обћенито на све Славе пружа, није чудо, да је име Серб тако разширено. Тко не види да је Слав и Серб све исто, да оба та имена знаменују сужња, и доследно, да то нису властита имена, него обичајне, обћените речи?” Старчевић такође српско етничко име везује и за израз “свраб”: “Одприе серб биаше већја неприлика неголи губа, а зна се колико су старински народи од губе терпили. Паче, губа биаше само једна врста серба.” У чланку “На чему смо”, “отац домовине” даје и овакву дефиницију “Славосерба”: “Славосерби су смеће народа, верста људих који се продавају свакому тко и по што их хоће, и сваком купцу дају Херватску у наметак; верста људих, које ће сватко, ако се не да више, купити и за зделу крумпирах; људих које имати сватко би се стидио осим Аустрие и других херђавих владах; људих... који су се као заклели народ херватски обрисати с лица земље, тер о тому и раде. То су Славосерби, то снага Аустрие у Херватској. Док не буде из народа изтребљена, нека Аустрии буде та помоћ, нитко јој ју не навиди.” Иако није био клерикалац, пошто су папе у споровима Хрвата са Бечом и Пештом стајале на страни Двојне монархије као главног гаранта своје егзистенције, “отац домовине” непоколебљиво стоји на становишту јединства хрватства и римокатолицизма: “Херватска је народност најстарија, она је храст, а све остале народности славенске нису друго него жири или шишке... Без вере не може бити срећна ни обитељ а камо ли држава. Међу свими верами најбоља је римо-католичанска. Она бо води људе и народе к просветлењу, к срећи и к слободи; протестантизам разуздава страсти; източна вера оставља и учврсћује људе у живинству и сужањству.”

Саоснивач Странке права био је са Старчевићем Еуген Кватерник (1825-1871). Главни његов циљ био је осамостаљивање Хрватске, било под покровитељством Аустрије, било неке друге велике силе. Несталан по природи, био је руски и аустријски шпијун, а повезивао се и са Француском Царевином Наполеона III те италијанским националним вођима, Кавуром и Гарибалдијем. А у смрт га је изгледа одвукао његов религиозно-политички фанатизам. Главна Кватерникова побуда била је такође потраживање српских земаља. Нарочито у интересу Аустрије било би, по њему, да Хрватској припадне и Срем, како би тиме изгубиле заједничку границу Србија и Мађарска, највећи хрватски непријатељи. Шешељ истиче да је тек с Кватерниковим концептом хрватска национална мисао стекла зрелост. На том концепту, своје кључне политичке ставове градила су и браћа Антун и Стјепан Радић, а материјализовао их током Другог светског рата усташки поглавник Анте Павелић.

Антун Радић (1868-1919) био је први хрватски етнограф и, уједно, са Стјепаном Радићем, суоснивач прве масовно-популистичке странке у Хрвата, Хрватске пучке сељачке странке. Какав је научник Антун био, показује и његово унапређивање Хрватскога Загорја, настањеног бесловесном сељачком масом, у “хрватски Пијемонт”: “Хрватски народ у овој земљици, иако га је било само шака: тај је народ увијек и свагда имао у памети и у срцу, да има браће, која су с њим некада била под једним кровом. Кад је ова земљица међу Дравом и морем била најмања и најнесрећнија, и онда су прадједови наши држали на памети и на језику: да су они само остаци, само рушевине некадашњега краљевства хрватскога.” Иако се у поступку спрам Срба не слаже с франковцима, Антун Србима у Хрватској не признаје никаква права на националну особеност. Тако 1908. у “Дому” он поручује: “Ми Србе познамо и наше је мишљење о њима познато! Ми треба с њима да радимо споразумно. На земљишту хрватске државе нема мјеста српској политици – јер Хрвати имају своју, Срби своју државу. Босна је по народу и прошлости хрватска, а политичке прилике довеле су ју под истога владара с осталом Хрватском. У Босну се населило Срба као и у Хрватску. Они су у Босни наша народна неприлика као и у Хрватској – но крвава легија учинит ће ту неприлику и већом.” Полазећи од фикције хрватскога повеснога права, Антун за разграничење Хрвата и Срба узима као мерило принцип: Чија власт, тога и нација! У “Дому” од 31. марта 1904. он истиче: “Зато у нашој земљи, колико је била под владом католичких владара, и то најприје домаћих краљева хрватских, онда угарских и напокон цесара бечкога – у читавој нашој земљи под владом католичких владара не би данас било ниједнога села које друге вјере – да се није послије доселило православнога народа, и то недавно, пред којих 200 година. А тому је досељеному народу морао цесар обећати и дати писмено, да му неће у вјеру дирати. Па ни то није помогло, него су ипак православни прелазили у католичтво и настали тзв. “унијати” (сједињени). Дакле, знате ли сада? није вјера прва била, која је наш народ раздијелила, него је то била влада и политика: шта је било под једном владом, то је било једне вјере и цркве. Да је у нас мало више разбора, ми бисмо се из овога могли и њешто научити, и то укратко ово: Хрвати су имали од старине своју државу, а послије и Србљи своју. Па кад данас нема разлике међу Хрватом и Србљином, и кад ниједан не зна казати по чему се разликује од другога – не би ли било најпаметније да сав наш народ у Хрватској буде Хрват, а у српској држави Србљин?”

У већ поменутом есеју, Блаж Јуришић Стјепана Радића сматра идеолошким и политичким настављачем како Штросмајера тако и Старчевића: “Послије Старчевића и Штросмајера није се битно мијењала нити наша политичка идеологија нити фразеологија све до год. 1918. Тада је настао, под утјецајем вањских догађаја – како су оба великана исправно предвиђала – потпун преокрет у приликама. Је ли настао и преокрет идеологије? Је ли хрватска политичка линија помакнута у други смјер? Одговор на то питање можемо наћи у политици највећега пучкога трибуна хрватскога, Стјепана Радића, којему су у посљедњих десет година подијелили своје повјерење најшири народни слојеви. У предратном програму своје странке заузима Радић противунагодбено стајалиште попут Старчевића и Штросмајера. Одмах у почетку свога политичког рада истиче Радић славенску узајамност и наглашава пријатељство са Србима, али усто најенергичније заступа захтјев хрватскога народног и државног индивидуалитета, у чему је сродан са Штросмајером. Радић се ставља на принцип хрватскога државнога права као и Старчевић, те увијек досљедно пред рат и за читаво вријеме рата почиње своје саборске говоре с инвокацијом: високи државни саборе! На тој линији хрватскога државнога права односно хрватске народне и државне индивидуалности остаје Радић, уз различите перипетије, ипак до краја, барем у битности.” А о Радићу Фрањо Туђман пише: “За свога живота С. Радић постао је не само страначким прваком сељачког националног покрета, него и учитељем и неоспорним вођом хрватскога народа, штовише творцем модерне хрватске нације, па је с правом сматран “неокруњеним хрватским краљем” или плебисцитарно изабраним предсједником хрватске републике. Након смрти Радић ће постати симболом свега хрватства, што ће му готово безизнимно признати и идејнополитички противници из хрватских редова, од праваша на десници до комуниста на љевици.”

Радићеве перипетије, као скокови из једне политичке крајности у другу до трагичнога финала, често су готово невероватне. Ипак, као што Шешељ истиче, оне имају једну константу – антисрпство, коју, међутим, Радић вешто покушава да прикрије громком пансловенском реториком и демагошком позом. Радић је, најпре, верујући католик; његов узор и учитељ је бискуп Штросмајер. С друге стране, он је и разгоропађени антиклерикалац – “папождер” и “попождер”, како о њему вели потоњи надбискуп и усташа Шарић (В. Новак, Magnum Crimen, сс. 203-252).

Када је у лето 1902. разуларена руља у Загребу демонстрирала против Срба и уништавала српску имовину, Радић је стао на страну погромаша: “Окренимо и ми своју тактику, не јадајмо се само као што смо се јадали до сада, а својом снагом јачали елеменат који се, ето, дигао против нас горе него икоји други инородни и несклони нам народ. Морамо гледати да ослабимо тај елеменат; чим буде јачи бит ће нам опаснији, теже ћемо му се опријети... Ја сам служим се кроз толико година у загребачкога православнога трговца, у чијем сам дућану остављао сваки мјесец редовно преко 30 форинта. Од првог рујна остављам га, а тако ће, мислим, учинити сви Хрвати који држе до свога поноса.” Током Првог светског рата, Странка права и Хрватска пучка сељачка странка просто су се међусобно надметале која ће више оцрнити српски народ и државу; “у листу браће Радића “Дом”, могло се прочитати и све оно што су и аустроугарски официри говорили својим војницима о Србима – да су Срби “дивљи и свирепи”, да су “звијери” и да свуда и увек показују “своју некршћанску и дивљачку ћуд и мржњу”, да “муче и изнаказују наше рањенике да се то не може ни описати”.” Напротив, Радић у једном саборском говору од 23. јуна 1915. велича ратне заслуге Хрвата на страни Централних сила: “Хрвати никада више нису дали овој монархији, него што дају и што ће дати до конца овога рата. Све што смо за монархију учинили до сада, не да се ни присподобити с овим што сада дајемо. Оно што су прије читаве царевине подизале, то данас диже сама краљевина Хрватска... Наша хрватска војна снага иде на стотине хиљада. Врсноћа те снаге је толика да смо сви дирнути свједоци највишега признања, за каково ја у повијести не знам.”

После слома Хабзбуршке монархије, коју је обожавао, Радић се противи Уједињењу, а када је до њега дошло, он је загрижени непријатељ југословенске државе; захваљујући највише Радићу, сепаратистичко расположење захватило је убрзо Хрватску и Славонију, па чак и Далмацију, где се 1918. највише клицало српској војсци. У јануару и фебруару 1919. он организује прикупљање потписа на меморандум председнику САД Вилсону, којим се тражило стварање “миротворне сељачке хрватске републике”. Сагласно томе, и назив своје странке је променио у “Хрватска републиканска сељачка странка”. Када није успео да се са српским странкама договори о претварању државе у конфедерацију Србије и Хрватске, потражио је подршку Запада, посебно у Лондону. Но, и тамо је доживео неуспех, јер је Краљевина СХС тада била реалност коју су западне силе озбиљно уважавале. Београдски републикански првак Јаша Продановић пише 1925. о Радићу: “Презриво је гледао на Србију: огласио све њене странке за батинашке, омаловажавао њихове вође, а по неке од њих оклеветао. Кад су му политички људи из Србије долазили на споразум, дочекивао их је мало те не као Александар Македонски покорене кнезове, или Цезар вође побеђених племена. Хтео је независну републику Хрватску у конфедерацији са Србијом. Под Хрватском је замишљао не само Славонију, Срем и Далмацију, него и Босну и Херцеговину, а спремао се да прими под своје моћно окриље и Црну Гору и Македонију.”

Напокон, Радић покушава последње – 2. јуна 1924. стиже у Москву, тада престоницу бољшевичког Совјетског Савеза, где је примљен с почастима државног поглавара. ХРСС ступа у црвену Сељачку интернационалу и у свој програм преузима “национализацију средстава индустријалне производње”. Заузврат, Коминтерна прихвата хрватско гледиште о федерализацији југословенске државе с правом сваког народа у њој (осим српског) на самоопредељење. Радић се августа 1924. вратио у Загреб и мирно наставио своју антисрпску агитацију. Власт, међутим, није мировала и Радић је почетком 1925. ухапшен као “комунистички савезник”. Суочен с могућношћу строге казне, можда и смртне, Радић признаје монархију и унитаристички Видовдански устав као цену за слободу. Краљ доноси указ о његовој аболицији 18. јула 1925. и од тада Радић делује као парламентарни чинилац. Саобразно томе, ХРСС опет мења назив и постаје Хрватска сељачка странка,

Само, његов споразум са Београдом, а пре тога и пактирање с комунистима, навукли су на њега омразу хрватских клерикалаца и националфашиста. Знаковито је да га већ од 1924. напада хрватска католичка штампа. Та омраза морала је да достигне врхунац када је Радић у интервјуу “Политици” изнео став да у Хрватској треба да се оснује национална, од Рима независна католичка црква, која би се касније ујединила са Српском православном Црквом, чиме би дошло до потпунога уједињења Срба и Хрвата. Доследно томе, Радић је као министар просвете крајем 1925. повукао из процедуре већ припремљени нацрт конкордата између Краљевине СХС и Ватикана. Године 1926. Радић у “Дому” велича мексичку аграрну револуцију, јер је национализовала велепосед католичке Цркве. Наредне, 1927. године, Радић је поново у опозицији, и 10. новембра 1927. ствара Сељачко-демократску опозицију са Самосталном демократском странком Светозара Прибичевића, вође пречанских Срба, који је од особе поверења краља Александра такође постао комунистички агент. А на скупштини у Љубљани 27. фебруара 1928. године, Радић велича Стаљинову религиозну политику у Совјетском Савезу. Опет је дакле био на делу великохрватски сепаратизам, али у форми аграрно-комунистичке револуције. Најоштрије је са хрватске стране Радића напао Стјепан Саркотић, за време Првог светског рата војни гувернер Босне и Херцеговине а потом предводник правашке емиграције, назвавши Радића “ненормалним човеком”. У мађарском листу “Пестер Лојд” од 9. и 11. августа 1925. Саркотић пише: “Нормалан не може бити човек, који присваја најчистији хрватски програм др Анте Старчевића, меша га са неколико капи социјалистичког уља и, потом, издаје за свој, одлази на заветовање на гроб Старчевића, тамо и свуда на зборовима држи ултрахрватске говоре за “свету Хрватску” и преко ноћи одбацује све заједно са “светом Хрватском” и полаже као жртву на олтар великосрпства... Једна тако стална промена мишљења и расположења је без сумње абнормална. Највишу тачку он је достигао у ватреном патриотизму, у борби за самосталност “свете Хрватске”. Прелазак од монархизма преко републиканства ка совјетизму и од совјетизма преко републиканства монархизму, све за кратко време, показује да је у питању политички кловн сасвим ретке ненормалне врсте.”

А 1928. клерикалци отворено траже Радићеву главу. Четири дана пре атентата на Радића и групу посланика ХСС-а, 16. јуна 1928. писао је у осјечком “Хрватском листу” франковац и каснији Павелићев усташа, дон Керубин Шегвић: “Радић је неколико пута нагласио, да га се настоји макнути из јавног живота. Тим хоће да стече сућут и симпатије јавности... А кад би неком доиста успјело одстранити из јавнога живота вођу заведених, заслијепљених и пијаних, учинио би највеће дјело, што га памти хрватска повијест. Одстранио би непрестану опасност за јавни поредак и за међународни мир у свијету.” У атентату који је у Народној скупштини извршио радикалски посланик Пуниша Рачић погинули су посланици ХСС-а Павле Радић и Ђуро Басаричек, док је Стјепан Радић био само лакше рањен. Напрасно је преминуо 8. августа 1928. када је већ поново почео да се бави политиком, опет се залажући за персоналну унију Србије и Хрватске. Хрватски историчари, укључујући и самога Радића, за атентат у Скупштини оптужили су краља Александра Карађорђевића. Но, из дневника С. Мајцена, секретара тадашњег министра унутрашњих послова, вође словеначких клерикалаца попа Корошца, произилази да су управо католички клерикалци били ти, који су организовали атентат у Народној скупштини; (в.: И. Мужић, Стјепан Радић у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, 3. изд., Загреб 1988, сс. 237-238). Иако нема доказа за то, може се претпоставити да је Краљ знао за припремање атентата; уосталом, он је Корошца унапредио, дајући му место председника Министарског савета.

Али, управо ће хрватски клерикализам и клерофашизам с каматом наплатити Радићеву смрт. У жалости и сахрани Радића учествује римокатоличка Црква “са дотад невиђеним сјајем, какав се није никад указао ни једном папи, ма у којем времену” (Новак, Magnum Crimen, с. 250). Радићев наследник на челу ХСС-а, Мачек, напустиће социјалну компоненту те странке, и вратиће је у сарадњу са клерикализмом и на позиције “хрватскога државног права”. Заједничким радом Мачека и Степинца био је 1941. и успостављен усташки режим у Хрватској. Са своје стране, “Павелићев усташки покрет приказивао је успоставу НДХ као изравно револуционарно остварење циљева којима је тежио “Велики Радићев народни ослободилачки покрет”. Павелић је наложио да се дан атентата на Радића и другове у београдској скупштини (20. липња) слави као “свети дан хрватског народа” и спомен на све “хрватске мученике”. Наук и дјело С. Радића приказивани су као претходница усташког покрета, а НДХ као “сељачка држава”, остварена “револуционарним замахом” у рушењу версајског и стварању новог еуропског поретка... На тој, радићевској, основи усташки ће покрет настојати придобити за себе хрватски народ...”

Све су то ипак биле пропагандне обмане. Павелић као идеолог увек је пред очима имао ватикански клерофашистички тоталитарни концепт, допуњен старчевићевском политиком слепе мржње на Србе. Још пре доласка на власт, он је усташама одредио душебрижнике и то фрањевце, “којима је била дужност да духовно одгајају усташе за њихов велики ослободилачки рад кад за то буде дошао подесан тренутак”. А одмах по доласку на власт, 1941. г., он на великој скупштини у Госпићу пушта свога доглавника Мила Будака да изјави: “Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“ Само да би то претапање ишло лакше, Павелић ће у јануару 1942. основати такозвану “хрватску католичку цркву”, чији је идејни творац био Антун Радић. О фашизму Павелић 1938. пише: “А фашизам, онај прави, како су га дале Италија и Њемачка, јест одраз воље народа, његових најширих слојева, који треба разликовати од прорачунатих смишљености (шпекулативних комбинација) што служе само одржавању на власти у демокрацијама на умору... Демокрације народ расточују, баш како то желе бољшевици, а фашизам је могућ само у једном народу, јединственом по крви, по осјећају и по јединственој вољи, па је он стога тврђава коју бољшевизам не може освојити, и сила пред којом он мора узмакнути.”

Уз то, Павелић је био психолошки тип патолошкога убице и терористе, који се среће често међу сицилијанским мафијашима; њега је француски суд осудио у одсуству на смрт због убиства краља Александра Карађорђевића 1934. године. У листу “Усташа” од фебруара 1932. Павелић пише: “Тко мисли, да је срамота, да хрватски народ према београдској тиранији употребљује и најкрвавија и најокрутнија средства, тај не мисли озбиљно на ослобођење и не зна, да се проти разбојницима не може борити лијепим ријечима и комплиментима, него само љутим и крвавим оружјем... Нож, револвер, бомба и паклени строј, то су идоли, који имају повратити сељаку плодове његове земље, раднику крух, а Хрватској слободу.”

Но, када је 1945. усташка Хрватска пропала, католичка Црква је организовала да што већи број “дужносника”, бојовника и присташа тог фашистичког протектората умакне у сигурне делове света, пре свега у Аргентину, као на првом месту сам Павелић. О функционисању тих тзв. “пацовских канала” сведочи и командант усташке авијације, генерал Владимир Крен, кога су Британци испоручили титоистима. У истрази Крен прича да се, када је као заробљеник побегао из железничкога транспорта, по упутству загребачкога теолога Крунослава Драгановића склонио у “самостан сестара у Ченто Челеу код Рима. То је самостан сестара Хрватица и Словенки... У њему је било преко 30 сестара Хрватица и Словенки, које су већином побјегле из Југославије... За вријеме док сам ја био тамо, тамо су се налазили министар Бешлагић, посланик Гај, посланик Берковић Стјепан (неточно: Јосип) са женом, Сајц Александар са женом, Раић Влахо са женом, посланик Жидовец са женом и дјететом, свећеник Балоковић Ђуро... Сви емигранти који су били смјештени у самостану имали су и посебне собе за становање”, а “талијанска полиција по наређењу њихове владе, која је у тијесној вези с Ватиканом, уопће не смије улазити и прегледати самостане.” Потом се Крен обрео у Заводу св. Јеронима у Риму: “Тамо сам нашао свећенике Марјановић Драгутина и Белухана. Од њих сам чуо да Ватикан организује пребацивање емиграната у Аргентину и да за ту сврху даје посебне бродове. Онима пак који не желе ићи са тим бродовима у заједници са другима, него сваки за себе, посуђују фрањевци у Риму новце, а нарочито то чини Доминик Мандић... За одлазак у Аргентину организирао је Ватикан у Риму посебан уред. Рекли су ми исто тако да је најбоље да и ја идем у Аргентину, а да се документи за путовање лако добију преко Црвеног крижа. Тако сам и учинио. Чуо сам послије у затвору да је у Аргентину отишао велики број емиграната са папинским бродом, а и многи појединци другим бродовима.”

Јосип Броз Тито као хрватски идеолог стоји на средини између Стјепана Радића и Анте Павелића. Тито и улази у вођство Комунистичке партије Југославије када је Коминтерна, а самим тим и Совјетски Савез, према Југославији водио прохрватску политику ХСС-а. “Комунистички покрет у Хрватској”, пише 1994. Фрањо Туђман, “истицао је још од времена убојства Радића и шестосијечањске диктатуре, да он иде за тим да револуцијом оствари оно што Радић није могао својим миротворством. То је била основа сурадње хрватских националиста (читај: усташа) и комуниста у робијашницама хегемонистичке Југославије, а и прожимања лијевог крила радићевског покрета и револуционарног покрета у настојању комуниста да заснују антифашистичку пучку фронту пред Други свјетски рат. За вријеме рата и револуције, Титов партизански покрет задобиват ће у Хрватској баш позивањем на Радића и његове идеале поступно све више присташа.” За ту политику нарочито се заузимао и Андрија Хебранг, кога ће претерана радићевштина стајати и главе, јер је у сукобу Тита и Стаљина 1948. стао на совјетску страну. Но, за разлику од Радића, Тито је био припадник и потом челник једног тоталитарног покрета, по форми веома сличног Павелићевом. Али, не само по форми. Шешељ указује на дубоке римокатоличке и антисрпске пориве у Брозовој личности, које је он, међутим, умео вешто да прикрива идеолошким празнословљем.

“Огромна антисрпска мржња Јосипа Броза Тита”, каже Шешељ у својој књизи, “коју је црпео из римокатоличког идеолошког усмерења, кулминирала је на српском фронту у току Првог светског рата, где се овај аустроугарски наредник својски истицао у вршењу злочина над цивилним становништвом. После рата ту мржњу је ускладио са антијугословенском политиком Комунистичке интернационале, која је Србима приписивала хегемонизам и доминацију. Док се најогољенијим макијавелистичким методама борио да доспе на чело илегалне Комунистичке партије Југославије као секције Коминтерне, дакле стране агентуре, показујући при том крајњу неморалност, суровост и бескрупулозност, Броз никада није напуштао свој основни антисрпски курс. У континуитету ће га одржавати преузимајући партијске дизгине, руководећи комунистичком револуцијом и успостављајући послератни диктаторски режим, који по идеолошкој нетрпељивости и дивљачким обрачунима са политичким противницима нимало неће заостајати за Стаљиновим. Тито се као злодух усправио над Србијом и целим српским народом, систематски потирући скоро све тековине ослободилачких ратова које су Срби водили претходних векова. Још је обрачун са Симом Марковићем, против кога је Броз писао 1928. године и оптуживао га за опортунизам, фракционаштво, секташтво и котеријаштво, а који ће бити окончан Марковићевом физичком ликвидацијом, показао колико је опасан овај загорски монструм, спреман да гази реке крви да би приграбио власт и моћ.”

Пошто је за велики број Срба у Другом светском рату југословенство било елементарни услов опстанка, Тито је свој партизански покрет лако пунио Србима. Ипак, његова мржња на Србе није зато нимало попуштала. Тако је Тито наређивао савезничка бомбардовања српских градова у којима је махом страдало недужно становништво. Али, он 15. јануара 1944. упозорава свога дипломату В. Велебита, који се у том тренутку затекао у Лондону, где је остварио контакт с Павелићевим изаслаником: “Наша је жеља не само да штедимо хрватски народ него и села и градове од разарања, особито Загреб.”

Упркос томе, што се његов покрет борио на страни антифашистичке коалиције, Тито, уплашен могућношћу савезничкога искрцавања на Балкан, у марту 1943. преговара са Немцима и нуди им сарадњу у борби против Енглеза и покрета генерала Михаиловића. Међутим, сами Немци су одбили ту сарадњу, уз образложење да ће “Тито у најскорије време бити и тако и тако ликвидиран”.

Још пре Другог светског рата, Броз је показивао приметну наклоност према римокатоличкој Цркви. Тако је, приморан да критикује подршку те Цркве Франковој фашистичкој побуни у Шпанији, Броз у прогласу свим покрајинским комитетима КПЈ од 25. октобра 1936. наредио да се “безусловно избјегава ријеч клерофашизам”. Њему су масовне политичке организације фанатизованих римокатолика неопходне као политички савезници комуниста: “Не губећи из вида шта нас раздваја, ми морамо гледати и тражити оно што нас приближава њима. А приближава нас прије свега, заједничка борба за крух свагдашњи. Заједничка борба за мир и слободу, против рата и фашизма. Заједничка борба за равноправност и слободу хрватског и словенског народа. Заједничка борба против шестојануарских фашистичких клика, које су прогониле и затварале не само комунисте него и католичке вође и организације.”

Свестан искључиве заснованости вештачке хрватске нације на римокатолицизму, Броз већ 1945. године покушава да католички епископат придобије за свој тоталитарни режим – нудећи му радићевску опцију националне католичке цркве! Разуме се да Тито није могао да верује да ће његова понуда бити у целини прихваћена, али се бар надао да ће изазвати раскол међу хрватским свештенством будући да је највећи део свештеника-усташа или емигрирао или био побијен. На његово разочарење, Бискупска конференција којој је председавао Степинац и одржана 20. септембра 1945. године, оштро се дистанцирала од новог режима, манифестујући тако и потпуну солидарност са Римом. Увређени Тито извео је Степинца пред суд и дао га осудити као сарадника усташа. Али казна од 16 година затвора била је преблага за злочине који су му стављени на терет, казну је издржавао у некој врсти апартмана, а након 5 година које је тамо провео, био је интерниран у родни Крашић, где је и умро 1960. године. Уопште Шешељ истиче да је Титово правосуђе систематски прикривало усташке злочине. Тако је подлога захтева за Павелићево изручење била оптужница загребачког окружног тужиоца од 7. маја 1956. године. У њој се Павелић оптужује за убиство 3.055 деце, 6.315 жена и 479 стараца у Јасеновцу и Новој Градишци. Потом се наводе имена 40 Хрвата које су усташе убиле у три села котара Крапина и описују 22 случаја пљачке и уништавања имовине. Слично је тридесетак година доцније поступљено и у процесу Андрији Артуковићу.

Но, Тито ће и даље да попушта Ватикану.

Премда је Југославија била формално комунистичка диктатура, она је као једина комунистичка држава закључила неку врсту конкордата са Ватиканом, у виду такозванога Протокола између Свете Столице и Владе СФРЈ од 1966. године. Ускоро потом, 29. марта 1971, Тито у Ватикану службено посећује папу Павла VI. На том састанку очигледно је постигнут споразум о разбијању Југославије путем њене претходне конфедерализације. Тито се тако појавио као извршилац Радићевог политичког тестамента. Знаковито је да је један кардинал поверио првом амбасадору СФРЈ при Светој Столици: “Чини се да је папа од свих државника највише цијенио Тита.” (В. Цврље, Ватикан у сувременом свијету, Загреб 1980, с. 323.) Тај комплимент може се једино схватити као in memoriam Југославији.

За Шешеља, Фрањо Туђман “је у сопственој пракси до крајњих консеквенци ускладио Павелићеву и Титову идеологију”.

Ватиканско-немачка операција измирења хрватских титоиста и усташа, без ког измирења не би могло да дође до распада Југославије, није била лако изводива пошто су странке које је требало измирити дуго стајале у различитим ратним и идеолошким таборима. Разуме се да је зато слом комунизма у Европи уклонио једну важну препреку. Показало се да је најподеснија личност да измирење обави, које је подразумевало и неизбежан нови геноцид над Србима, Фрањо Туђман.

Не зна се да ли је Туђман немачког или мађарског порекла. Родом је из Хрватског Загорја, као и Броз. Отац му је био мачековац, који је приступио партизанима и постао већник ЗАВНОХ-а. Фрањо је уочи Другог светског рата интензивније читао марксистичку литературу, 1941. се прикључио партизанима и 1942. био примљен у Комунистичку партију. Но, никада није учествовао у борбама, већ се бавио политичким радом и конспиративним активностима. По свом биографу Д. Худелисту, Туђман је био далеко од тога да буде частан и поштен човек. Лакомислено и похлепно је поступао с новцем из партијске благајне, правио црне спискове усташа и њихових сарадника за ликвидацију на које је узгред стављао и имена људи према којима је осећао личну нетрпељивост. Из користољубља је денунцирао и своје сараднике партијским органима. Касније, као директор Института за хисторију радничког покрета Хрватске, фалсификовао је оригинале историјских докумената припремајући их за штампу.

У Београду је, под заштитом моћнога генерала Ивана Гошњака, радио у персоналној служби Генералштаба ЈНА и свим силама, као “кадровик”, настојао да потискује српске официре и протежирао њихове хрватске колеге. Као такав, запао је, према И. Радошу, за око Титу и Кардељу: “Тито и Кардељ су, наиме, прије, у неким ситуацијама искористили Туђмана и његова истраживања у обрачуну с унитаристима и великосрбима. Подржавали су Туђмана у изради концепције опћенародне обране док је био у Генералштабу ЈНА, али и његова истраживања и тумачења улоге Хрвата у НОБ-у. Тито је, како се чини, подржао Туђмана и у борби против Ранковићевих великосрба који су 1965., поводом двадесетогодишњице завршетка Другог свјетског рата, хтјели у Јасеновцу организирати велики политички скуп и поставити плочу на којој би писало да је у концлогорима НДХ убијено 800 тисућа Срба.”

Као историчар, Туђман је почео постепено да рехабилитује НДХ, и то тако што је све злочине који су у њој почињени превалио на шачицу усташа, амнестирајући тако “хрватску војску”, домобране. Но, када је, и то као први, јавно указао на Туђманове плагијате војни историчар и генерал Фабијан Трго, та афера је била повод да Туђман добије генералски чин, али да напусти војну службу и буде постављен за директора Института за хисторију радничког покрета Хрватске у Загребу; главни Титов сатрап у Хрватској, Владимир Бакарић, и Туђманов покровитељ Гошњак договорили су се да би Туђман на новом месту био кориснији као “умерени националиста неспорног комунистичког опредељења”. Међутим, у Хрватској, у Крлежином интелектуалном кругу, буде се и Туђманови лидерски апетити. Када је крајем 1966. познати историчар Љубо Бобан, изгледа на Бакарићево тражење, јавно и аргументовано показао како је цели текст Туђманове докторске дисертације примитиван и безочан плагијат, овај је изгубио нерве и прозвао самога Бакарића као “ранковићевца”. Од тада почиње Туђманова дисидентска каријера, а ускоро и усташка, јер његови нови идоли постају фра Доминик Мандић и усташки архикољач Вјекослав Макс Лубурић. Године 1987. Туђман добива пасош и одлази у САД и Канаду, где ради усташка централа коју воде хрватски фрањевци, који ће Фрању Туђмана промовисати у новога “оца домовине”.

Худелист подробно разматра шест разлога који су, по њему, пресудно утицали на фратре да изврше тај избор. Први и најважнији је био тај, што је Туђман по свом карактеру био екстремно нарцисоидна личност. Управо такав им је требао – неко ко себе сматра “најљепшим”, “најпаметнијим”,”најдалековидијим” и, уопште, “најбољим”, неко ко је у свему “нај”. Само је таква психолошка структура, сматрали су, погодна за стварање мита о самом себи, заправо мита вође, мита националног харизматика. Фратри су, наиме, били уверени да будући председник Хрватске мора, осим што је стварна особа, бити и мит. Друго, као двоструки политички затвореник, Туђман је имао и непорециву дисидентску тежину, што је такође био врло важан услов да би у скорој будућности могао конкурисати за председника хрватске државе. Треће, Туђман је, уза све остало, био и научник. Борем се као такав изјашњавао. Имао је “знанствену”, “теоријску”, “повјесничарску” тежину – слично своме праузору, првом великом предводнику херцеговачко-фратарске заједнице у Америци, Доминику Мандићу. Четврто, он је био и генерал. И то баш генерал ЈНА, што је такође важно за циљеве које је ваљало остварити. Јер, полазило се од претпоставке да се неки од тих циљева неће моћи реализовати без ратних операција, у којима ће учествовати ЈНА. Пето, био је заговорник лубурићевске (заправо немачко-обавештајне, јер је Лубурић за време Другог светског рата као усташки полицијски официр радио за Гестапо) концепције хрватскога помирења. Фратри су ту концепцију усвојили 1968. (иако су јој се раније жестоко одупирали, јер су комунисте сматрали смртним непријатељима) и од тада је она за њих закон. И шесто, Туђман је био заговорник “велике Хрватске”, која је требало да настане припајањем и “других” хрватских територија, посебно територија у Босни и Херцеговини.

Најзначајнији Туђманов историографски спис је књига “Беспућа повијесне збиљности. Расправа о повијести и филозофији злосиља”, Загреб, 1989. Она има један фактографско-фалсификаторски део, чији је циљ да број убијених Срба у хрватском логору смрти Јасеновац што је могуће више умањи. Он приближно тачан податак од 600.000 жртава сматра многоструко претераним: “Заточеници су за све вријеме били исцрпљивани и мрцварени под невјеројатно тешким и нехигијенским увјетима на раду, а при том били мучени и убијани за најмањи непослух појединачно – особито изнемогли и стари, а повремено, обично под изликом одмазде за погинуле усташе или за покушај бијега, били су звјерски убијани и у мањим или већим скупинама (на десетке па и стотине људи). На тај начин у јасеновачком логору стварно је страдало неколико (вјеројатно 3-4) десетака тисућа заточеника. Понајвише Цигана, па Жидова и Срба а и Хрвата.”

Крунски доказ против наводнога преувеличавања броја јасеновачких жртава, Туђман налази управо у Титовом понашању. Своје противнике он опомиње “јесу ли се икада запитали, а они који јесу (а знам и такве) јесу ли потражили прави одговор на питање: зашто Јосип Броз никада није дошао у Јасеновац?! А обишао је, такорекућ, свако, имало важније поприште и мјесто НОБ-е у свим републикама. Будући да се том неимару, како НОР-а и револуције, тако и нове социјалистичке Југославије, јамачно, не може приписати никаква пристрасност нити попустљивост према хрватским гријесима (без њега очито не би било уклањања Хебранга у рату, ни прогона, ни смјене водства у Хрватској 1971.), без обзира на то колика је улога других била у тим случајевима, то томе морају бити неки дубљи разлози. Одговор на то питање, по моме мнијењу, вјеројатно се налази у томе, што је он, као повијесна личност, знајући повијесне чињенице, инстинктом великог политичара и државника, предосјећао куда смјера махнитање монструозношћу јасеновачог мита. У крајњем: подривање самих основа његова дјела и довођење у питање саме сврховитости стварно големих жртава рата и револуције.” Шешељ овај “крунски доказ” коментарише следећим речима: “Туђман је овде бар у једноме потпуно у праву. Тито је мислио о Јасеновцу исто што и Туђман, али се није усуђивао да то јавно каже.”

“Беспућа повијесне збиљности” имају и један историјско-теолошки део где Туђман настоји оправдати поједине геноциде библијским аргументима. Без сумње, католичка философија историје и историјска пракса извршиле су у том делу пресудан утицај. Треба само доследно католички знати читати Библију, најпре Стари завет, заједничку свету књигу јевреја и хришћана. Туђман истиче пример Мојсија и његовог става да су непријатељи изабраног народа уједно и Божији непријатељи, па ће рат који се против њих води бити оправдан као свети рат. “Нема граница злодјелима, која у свом “праведном” гњеву и јарости неће учинити Јахве и његов изабрани народ над противницима својим... Како истребљење туђег, непријатељског и бунтовног народа није једноставан и лак посао, дотично се не може обавити на један начин, то ће Јахве дати упуте: “Трећину спали посред гроба огњем... трећину узми и сасијеци мачем око града; трећину баци у вјетар, тј. у изгнанство, али и на њих ће пустити кугу и дивље звијери.” У том погледу, Нови завет Исуса Христа, ама баш ништа не мења. Туђман-теолог даље прича: “Кристово новозавјетно надилажење Божје изабраности и посебности израелског народа у кршћански универзализам, уноси битне промјене у старозавјетна поимања повијеснога бивствовања човјека и народа, али их поднипошто не укида, а још мање је то случај гледе промјена саме повијесне чинидбе. Истодобно, и унаточ утјеловљења “божјег народа” у свим народима свијета – подјеле, заваде и мржње не нестају.” Шешељ коментарише: “Рецепт је трајан, стар хиљадама година. Кад је могао Мојсије, што не би могао и Павелић да га примењује. Ако су Јевреји старозаветни изабрани народ, онда су Хрвати данас у тој улози јер су већ неколико векова “предзиђе” хришћанства, оног западног, које немилосрдно инсистира на ексклузивитету своје мисије.”

Само, Туђманово – католичко – читање Библије, које је очигледно стајало у функцији припреме новога геноцида над Србима на темељу оправдања старих, нема ничег заједничког са исправним тумачењем Светог писма. У нормативном смислу, Свето писмо познаје само закон љубави према ближњем и десет Божијих заповести. Остало је света историја из које се не могу извлачити правила понашања, пошто је света историја апсолутно непоновљива. Историја се понавља утолико, што се делимично понављају историјске ситуације и типови историјских делатника. У светој историји то није могуће јер су свака ситуација и сваки делатник сасвим индивидуални. Тако, излазак из Египта и освајање Обећане земље нису ништа мање непоновљиви од рођења, проповедања Царства Божијег, смрти и васкрсења Сина Божијег. Онај ко свету историју тумачи као светску историју, не служи Богу него ђаволу.

Да закључим. Ово Шешељево историографско дело и само је део историје, нарочито савремене. Оно подробно и убедљиво показује ко су наши главни непријатељи и који су духовни извори одакле они црпу своје непријатељство према нама. Уједно, оно нама Србима показује шта је наше, које нам земље западно од Дрине и Дунава неспорно припадају по етничком и историјском праву. Оно нам дакле показује да Велика Србија за коју се залаже Српска радикална странка није никаква маштарија романтичарскога империјализма, већ једино исправна Србија сходно непобитним чињеницама. Зато овој књизи желим успеха код читалаца којима је намењена, посебно професорима историје, да помоћу ње писане радове и предавања из српске историје очисте од примеса лажи и компромисерства како би у њој било више места за Народ и Истину.

 

 

Др Милан Петровић,

редовни професор Универзитета у Нишу