EKONOMSKO SIROMAŠTVO SRBIJE

- PUTEVI I STRANPUTICE KA EKONOMSKI RAZVIJENOM DRUŠTVU


Srbija je danas jedan od siromaha razvijene Evrope, koji se više od jedne decenije nalazi u političkoj i ekonomskoj agoniji. Ona je zemlja sa društvenim bruto proizvodom koji jedva da prelazi nekoliko procenata od polovine onoga koga je ostvarivala pre jedne decenije; zemlja sa skoro najvećom registrovanom nezaposlenošću radne snage u Evropi;
zemlja iz koje masovno emigriraju mladi školovani Ijudi; zemlja u kojoj se velikim delom živi od inostranih donacija i pomoći! U njoj se odvija proces političke i ekonomske tranzicije koji još uvek ne daje nadu da ćemo kao njeni gradjani živeti u ekonomski bogatijem društvu i društvu sa više socijalne pravde. Raznovrsna pomoć i zahtevi koji nam se u vezi političkih i ekonomskih reformi postavljaju iz inostranstva, često marginalizuju naše interese i mogućnosti u odnosu na interese i mogućnosti ekonomski razvijenog sveta. Našim političkim podelama i svadjama sami tome doprinosimo.
Promenom političkog režima pre dve godine, stvorena je nada za brži ekonomski oporavak i razvoj Srbije. Nažalost, danas možemo konstatovati da su ekonomski rezultati tih promena loši. Došlo je do pada proizvodnje, nije smanjena nezaposlenost, permanentno se beleži visok deficit tekuceg platnog bilansa sa inostranstvom, društvo se sve više raslojava na bogate i siromašne, proces privatizacije još ne daje rezultate, itd. Doduše, nemamo hiperinflaciju, dobro su nam snabdevene prodavnice, možemo lakše doći do deviza, ali to je daleko od neophodnih uslova za život. Kupovna moć većine stanovništva suviše je mala da bi te povoljnosti za njih predstavljale boljitak.
Prioriteti ekonomske politike zadnje dve godine jesu monetarna i cenovna stabilnost. Tu su i ostvareni rezultati, ali cena te stabilnosti je visoka. Ona se ostvaruje na preporukama i politici Medunarodnog monetarnog fonda čiji se odnos prema zemljama u tranziciji temelji na: ekonomskoj liberalizaciji, privatizaciji i ekonomskoj stabilizaciji. Taj recept očigledno ne daje rezultate, bar ne u prihvatljivom vremenu i sa prihvatljivom cenom. Bez bržeg rasta proizvodnje, zaposlenosti, izvoza, životnog standarda stanovništva, bez veće socijalne pravde - Srbiji nema budućnosti. Naravno da to podrazumeva i tekuću ekonomsku stabilnost, ali ona sama ne znači mnogo za ekonomiju Srbije ako se ne ostvaruju i drugi ekonomski i socijalni ciljevi.
Proces ekonomske liberalizacije ostvaruje se širokim i naglim otvaranjem zemlje za uvozne proizvode iz inostranstva, bez adekvatne politike i mehanizma zaštite domaće proizvodnje. Naša preduzeća, ekonomski iscrpljena u prethodnoj deceniji i bez tekuće podrške i pomoći države, prepuštena su bespoštednoj inostranoj konkurenciji na domaćem tržištu. U neravnopravnim odnosima ona gube domaće tržište: smanjuju proizvodnju, guše se u dugovima i gubicima, idu u stečaj. U Srbiji praktično danas nema proizvodnje (ili je ona ekonomski zanemariva), brojnih industrijskih proizvoda koje je ona izvozila do pre desetak godina. Radi se o proizvodnji automobila, televizora, mašina za pranje rublja i posudja, vagona, nekih vrsta nameštaja, tekstilnih proizvoda i mašina
naoružanju i vojnoj opremi i sl. Na sceni je svojevrsna rasprodaja domaćeg tržišta, koje se u svim zemljama čuva i ceni kao važan razvojni resurs.
Kada je rec o privatizaciji, Jugoslavija - pa i Srbija u okviru nje, prva je od bivših socijalističkih zemalja krenula u taj proces. Danas je Srbija na začelju u torn pogledu. Prodaje se ono što je vredno (telekom, cementare, pivare, deo prehrambene i hemijske industrije, industrija gume, industrija lekova i sl.), ali šta ce biti sa tekstilnom industrijom, metalnim kompleksom, industrijom kože i obuće, drvoprerađivačkom industrijom, elektronskom i sl., odgovora nema. Očekuje se da ce doći strani kapital, da će doneti tehnologiju, znanje, novac; da će organizovati proizvodnju i uposliti kapacitete. Ali, očigledno da u ovakvim političkim i ekonomskim uslovima strani kapital će i dalje daleko zaobilaziti Srbiju.
Reforme koje su sprovedene i koje su u toku, idu za tim da je dovoljno ugraditi u sistem institucije i kategorije tržišne privrede i da ce to smo po sebi rešiti sve probleme:
pokrenuti proizvodnju, povecati zaposlenost, podici standard i dr. Smatra se da država nema šta da traži u razvojnoj politici: u podsticanju preduzeća, javnim radovima, politici izvoza, razvoju javnog sektora privrede itd. Makar i površan pogled na ekonomsku politiku danas tržišno najrazvijenijih zemalja, omogućiće nam da zapazimo aktivnu politiku podsticaja njihove proizvodnje i drugih ekonomskih aktivnosti.
Srbiji je nužan ekonomski zaokret. Minut je do dvanaest da se on učini. Smer i pravac tog zaokreta treba da budu brži rast proizvodnje, zaposenosti, izvoza, zarada zaposenih, standarda stanovništva ... Život od svetske milostinje, ishrana u sirotinjskim kuhinjama. zapuštene bolnice, škole i socijalne ustanove, vredjaju dostojanstvo gradjana Srbije. Potencijala za to ima. Oni su u prirodnim bogatstvima kojima ona raspolaže za razvoj poljoprivrede i prehrambene industrije, turizma, saobraćaja, gradevinarstva i energetike;
stručnoj radnoj snazi, geografskom položaju zemlje i dr. Samo geografski položaj zemlje omogućuje da sa sobraćajnim i drugim uslugama napravimo veliki iskorak ka uključivanju zemlje u medjunarodnu podelu rada.
Da bi se taj zaokret učinio Srbiji su potrebne promene političkog i ekonomskog karaktera.
- Prvo, potrebna je unutrašnja politička stabilnost i sloga oko osnovnih društvenih, državnih i ekonomskih pravaca razvoja.
Drugo, nastavak aktivnosti razvoja dobrih odnosa sa medjunarodnim okruženjem uz nastojanje da se u tim odnosima zaštite elementarni interesi Srbije. Treće, nastavak reformi privrednog sistema u pravcu razvoja moderne tržišne privrede.
Četvrto, aktivnija ekonomska politika naročito kada je reč o proizvodnji, zaposlenosti i izvozu.
- Peto, Srbiji su potrebne investicije, ali u ovakvim uslovima neće u većem obimu stići inostrani kapital, zato je neophodno veću pažnju posvetiti domaćim izvorima investicija.
Šesto, odlučno sredjivanje finansijskih i novčanih tokova podrazumeva veću finansijsku disciplinu, veću odgovornost za preuzete obaveze i reformu bankarskog i monetarnog sistema.
Strateško je opredeljenje i interes Srbije da postane članica Evropske unije. Da bi to ostvarila ona mora preurediti svoju državnu organizaciju, privredni i pravni sistem, ekonomiju i dr. Proces tih promena treba shvatiti vrlo ozbiljno i pristupiti mu sa neophodnom odgovornošcu. Ali u njemu se mora voditi računa o interesima države Srbije i srpskog naroda. Neophodno ih je Evropi staviti do znanja i sa njom zajedno tražiti odgovarajuća rešenja. Radi se o interesima koji nisu samo politički već i razvojni, odnosno ekonomski.

M. Bozic