Економско сиромаштво Србије - путеви и странпутице ка економски развијеном друштву


Србија је данас један од сиромаха развијене Европе, који се више од једне деценије налази у политичкој и економској агонији. Она је земља са друштвеним бруто производом који једва да прелази неколико процената од половине онога кога је остваривала пре једне деценије; земља са скоро највећом регистрованом незапосленошцу радне снаге у Европи;
земља из које масовно емигрирају млади школовани људи; земља у којој се великим делом живи од иностраних донација и помоћи! У њој се одвија процес политичке и економске транзиције који још увек не даје наду да ћемо као њени грађани живети у економски богатијем друштву и друштву са више социјалне правде. Разноврсна помоћ и захтеви који нам се у вези политичких и економских реформи постављају из иностранства, често маргинализују наше интересе и могућности у односу на интересе и могућности економски развијеног света. Нашим политичким поделама и свађама сами томе доприносимо.
Променом политичког режима пре две године, створена је нада за бржи економски опоравак и развој Србије. Нажалост, данас можемо констатовати да су економски резултати тих промена лоши. Дошло је до пада производње, није смањена незапосленост, перманентно се бележи висок дефицит текућег платног биланса са иностранством, друштво се све више раслојава на богате и сиромашне, процес приватизације још не даје резултате, итд. Додуше, немамо хиперинфлацију, добро су нам снабдевене продавнице, можемо лакше доћи до девиза, али то је далеко од неопходних услова за живот. Куповна моћ већине становништва сувише је мала да би да би те повољности за њих представљале бољитак.
Приоритети економске политике задње две године јесу монетарна и ценовна стабилност. Ту су и остварени резултати, али цена те стабилности је висока. Она се остварује на препорукама и политици Међународног монетарног фонда чији се однос према земљама у транзицији темељи на: економској либерал- изацији, приватизацији и економској стабилизацији. Тај рецепт очигледно не даје резултате, бар не у прихватљивом времену и са прихватљивом ценом. Без бржег раста производње, запослености, извоза, животног стандарда становништва, без веће социјалне правде - Србији нема будућности. Наравно да то подразумева и текућу економску стабилност, али она сама не значи много за економију Србије ако се не остварују и други економски и социјални циљеви.
Процес економске либерализације остварује се широким и наглим отварањем земље за увозне производе из иностранства, без адекватне политике и механизма заштите домаће производње. Наша предузећа, економски исцрпљена у претходној деценији и без текуће подршке и помоци државе, препуштена су беспоштедној иностраној конкуренцији на домаћем тржишту. У неравномправним односима она губе домаће тржиште: смањују производњу, гуше се у дуговима и губицима, иду у стечај. У Србији практично данас нема производње (или је она економски занемарива), бројних индустријских производа које је она извозила до пре десетак година. Ради се о производњи аутомобила, телевизора, машина за прање рубља и посуђа, вагона, неких врста намештаја, текстилних производа и машина
наоружању и војној опреми и сл. На сцени је својеврсна распродаја домаћег тржишта, које се у свим земљама чува и цени као важан развојни ресурс.
Када је рец о приватизацији, Југославија - па и Србија у оквиру ње, прва је од бивших социјалистичких земаља кренула у тај процес. Данас је Србија на зачељу у торн погледу. Продаје се оно што је вредно (телеком, цементаре, пиваре, део прехрамбене и хемијске индустрије, индустрија гуме, индустрија лекова и сл.), али шта ће бити са текстилном индустријом, металним комплексом, индустријом коже и обуће, дрвопрерадивачком индустријом, електронском и сл., одговора нема. Очекује се да ће доћи страни капитал, да ће донети технологију, знање, новац; да ће организовати производњу и упослити капацитете. Али, очигледно да у оваквим политичким и економским условима страни капитал ће и даље далеко заобилазити Србију.
Реформе које су спроведене и које су у току, иду за тим да је довољно уградити у систем институције и категорије тржишне привреде и да ће то само по себи решити све проблеме:
покренути производњу, повећати запосленост, подићи стандард и др. Сматра се да држава нема шта да тражи у развојној политици: у подстицању предузећа, јавним радовима, политици извоза, развоју јавног сектора привреде итд. Макар и површан поглед на економску политику данас тржишно најразвијенијих земаља, омогућиће нам да запазимо активну политику подстицаја њихове производње и других економских активности.
Србијије нужан економски заокрет. Минут је до дванаест да се он учини. Смер и правац тог заокрета треба да буду бржи раст производње, запосености, извоза, зарада запосених, стандарда становништва ... Живот од светске милостиње, исхрана у сиротињским кухињама. Запуштене болнице, школе и социјалне установе, вређају достојанство градјана Србије. Потенцијала за то има. Они су у природним богатствима којима она располаже за развој пољопривреде и прехрамбене индустрије, туризма, саобраћаја, градевинарства и енергетике;
стручној радној санзи, географском положају земље и др. Само географски положај земље омогућује да са саобраћајним и другим услугама направимо велики искорак ка укључивању земље у међународну поделу рада.
Да би се тај заокрет учинио Србији су потребне промене политичког и економског карактера.
- Прво, потребна је унутрашња политичка стабилност и слога око основних друштвених, државних и економских праваца развоја.
Друго, наставак активности развоја добрих односа са међународним окружењем уз настојање да се у тим односима заштите елементарни интереси Србије. Треће, наставак реформи привредног система у правцу развоја модерне тржишне привреде.
Четврто, активнија економска политика нарочито када је реч о производњи, запослености и извозу.
- Пето, Србији су потребне инвестиције, али у оваквим условима неће у већем обиму стићи инострани капитал, зато је неопходно већу пажњу посветити домаћим изворима инвестиција.
Шесто, одлучно сређивање финансијских и новчаних токова подразумева већу финансијску дисциплину, већу одговорност за преузете обавезе и реформу банкарског и монетарног система.
Стратешко је опредељење и интерес Србије да постане чланица Европске уније. Да би то остварила она мора преуредити своју државну организацију, привредни и правни систем, економију и др. Процес тих промена треба схватити врло озбиљно и приступити му са неопходном одговорношћу. Али у њему се мора водити рачуна о интересима државе Србије и српског народа. Неопходно их је Европи ставити до знања и са њом заједно тражити одговарајућа решења. Ради се о интересима који нису само политички већ и развојни, односно економски.

M.Boжић