ПРЕДСЕДНИЧКИ ИЗБОРИ У СРБИЈИ 2002. ГОДИНЕ

Уочи првог круга избора за председника Републике Србије 29, септембра 2002. године, свакоме српском родољубу је јасно да ниједан од председничких кандидата не носи у срцу српску националну ствар. Но, у степену одступања и отпадања од Српства, сви они ниуколико нису једнаки. Зато медју њима посебно место заслужује др Мирољуб Лабус, професор Правног факултета Универзитета у Београду, кога су на свој штит подигли сви главни, домаћи и страни, унесрећитељи српског народа.
Пре кратког времена, један истакнути печник и политицки есејиста ми рече: "Овај Лабус, кад ћути, још и личи на интелектуалца. Но кад проговори, из њега избија чиста самозадовољна празнина." Тај тежак суд рекло би се, оправдава већ прва реченица Лабусовог изборног програма: "Ја, Мирољуб Лабус, као потпредседник Савезне владе..." која неодољиво подсећа на наслов једног познатог историјског романа: "Ја, Клаудије, цар и бог".
Али и у даљем тексту свог програма, без и трунке самокритичности која мора да одликује истинског интелектуалца, Лабус се неумерено и једнострано хвали, као да "са својим сарадницима" стоји на челу једне од најснажнијих и најсрећнијих земаља на свету. Он тако истиче да је заједно с поменутим сарадницима учинио све да обезбеди:
1. Повратак у све међународне финансијске организације, након више од десет година потпуне изолације, што до сада није успело ниједној земљи у транзицији; 2. стабилан динар и ниску инфлацију; 3. повратак ђоверења у банке; 4. највећи отпис дуга у историји Париског клуба поверилаца; 5. либерализацију трговине са светом; 6. донације из иностранства; 7. медјународну финансијску подршку под најповољнијим условима; 8. дугорочне развојне кредите за изградњу саобраћаjне инфраструктуре и подстицај малих и средњих предузећа; 9. закључивање, за нас (ко смо то ми?) веома повољног, уговора о сукцесији са државама бивше СФРЈ; 10. завршетак прве фазе приступања Европској унији.
Лабусов програм међутим ћути да је његов писац заједно "са својим сарадницима" десетине хиљада српских радника избацио на улицу оставивши их тако, заједно са члановима њихових породица, без хлеба и у најдубљем очаjању, а да при том, заједно "са својим сарадницима", није отворио ниједно ново радно место. Лабусов програм не помиње ни вртоглава поскупљења основних добара у последње две године ни безочну пореску пљачку коју су Лабус и његови "сарадници" извршили над малим поседницима, а све у циљу потпуне пауперизације големе већине Срба. У Лабусовом програму нема ни речи о распродаји најпрофитабилнијих српских предузећа домаћим и страним пробисветима и непријатељима српског народа. Биће да је за Лабуса управо то прва фаза приступања Европској унији, па ако је то тако, какве ли нам тек неоколонијалистичке грозоте Лабус и његови "сарадници" припремају у следецим фазама тог "приступања".
Уместо што српском бирачу баца прашину у очи са страним отписима дугова, донацијама и финансијским подршкама, Лабус би морао да се позабави питањем накнаде штете коју је Србији 1999. године изазвала агресија управо тих земаља у чију се помоћ тако здушно заклиње. Такодје, ако би уистину хтео да буде државник од формата, Лабус би морао да покрене и поступак за накнаду штете коју је Немачка заједно са својим слугама, у првом реду хрватским усташама, нанела српском народу и држави у 2. светском рату. Уместо тога, Лабусови "сарадници" обећавају повратак конфисковане имовине војводјанским Немцима члановима нацистичког "Културбунда". Јер, Закон од 6. августа 1946. одузео је имовину само Немцима који су припадали тој злочиначкој организацији. Па којој то држави Лабус хоће да буде председник!?
Ипак, да би се сасвим проникнуло у Лабусов карактер и побуде, потребно је бацити поглед и на његово научничко дело. Лабус је завршио студије права, али се потом определио за проучавање економских наука, на којима је и докторирао, да би напослетку постао професор Политичке економије на свом матичном факултету. Елем, правник и економиста уједно - како то гордо звучи! Али ако чак и сасвим просечан познавалац ствари завири у књиге које је та изузетно успешна каријера изнедрила, најпре ће му се отети разочарани узвик: "Ни једно ни друго!" Јер тек што их отвори, из њих ће покуљати толико вампира марксистичких и кардељевских мистификација и наклапања, да ће брже-боље морати да их залупи и пожели им миран сан у буџаку какве јавне библиотеке. За ову прилику биће довољно ако се укаже на најкарактеристичније наслове Лабусових књига: "Самоуправљање и друштвена својина", 1974; "Марксова теорија понуде и тражње" (докторска дисертација - Лабусово ремек-дело!), 1978; "Равнотежне цене у самоуправној привреди, 1980; "Друштвена и групна својина", 1987.
Има једна латинска изрека која гласи: "Име је знамење" (Nomen est omen). Не крије ли се иза презимена Лабус ако се саберу све духовне особине његовог носиоца - нешто као "лапсус", "колапсус", "хомункулус".

Парсифал