PREDSEDNIČKI IZBORI U SRBIJI 2002. GODINE

 

Uoči prvog kruga izbora za predsednika Republike Srbije 29, septembra 2002. godine, svakome srpskom rodoljubu je jasno da nijedan od predsedničkih kandidata ne nosi u srcu srpsku nacionalnu stvar. No, u stepenu odstupanja i otpadanja od Srpstva, svi oni niukoliko nisu jednaki. Zato medju njima posebno mesto zaslužuje dr Miroljub Labus, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koga su na svoj štit podigli svi glavni, domaci i strani, unesrećitelji srpskog naroda.
Pre kratkog vremena, jedan istaknuti pesnik i politički esejista mi reče: "Ovaj Labus, kad ćuti, još i liči na intelektualca. No kad progovori, iz njega izbija čista samozadovoljna praznina." Taj težak sud reklo bi se, opravdava već prva rečenica Labusovog izbornog programa: "Ja, Miroljub Labus, kao potpredsednik Savezne vlade..." koja neodoljivo podseća na naslov jednog poznatog istorijskog romana: "Ja, Klaudije, car i bog".
Ali i u daljem tekstu svog programa, bez i trunke samokritičnosti koja mora da odlikuje istinskog intelektualca, Labus se neumereno i jednostrano hvali, kao da "sa svojim saradnicima" stoji na čelu jedne od najsnažnijih i najsrećnijih zemalja na svetu. On tako ističe da je zajedno s pomenutim saradnicima učinio sve da obezbedi:
1. Povratak u sve medjunarodne finansijske organizacije, nakon više od deset godina potpune izolacije, što do sada nije uspelo nijednoj zemlji u tranziciji; 2. stabilan dinar i nisku inflaciju; 3. povratak poverenja u banke; 4. najveći otpis duga u istoriji Pariskog kluba poverilaca; 5. liberalizaciju trgovine sa svetom; 6. donacije iz inostranstva; 7. medjunarodnu finansijsku podršku pod najpovoljnijim uslovima; 8. dugoročne razvojne kredite za izgradnju saobraćajne infrastrukture i podsticaj malih i srednjih preduzeća; 9. zaključivanje, za nas (ko smo to mi?) veoma povoljnog, ugovora o sukcesiji sa državama bivše SFRJ; 10. završetak prve faze pristupanja Evropskoj uniji.
Labusov program medjutim ćuti da je njegov pisac zajedno "sa svojim saradnicima" desetine hiljada srpskih radnika izbacio na ulicu ostavivši ih tako, zajedno sa članovima njihovih porodica, bez hleba i u najdubljem očajanju, a da pri tom, zajedno "sa svojim saradnicima", nije otvorio nijedno novo radno mesto. Labusov program ne pominje ni vrtoglava poskupljenja osnovnih dobara u poslednje dve godine ni bezočnu poresku pljačku koju su Labus i njegovi "saradnici" izvršili nad malim posednicima, a sve u cilju potpune pauperizacije goleme većine Srba. U Labusovom programu nema ni reči o rasprodaji najprofitabilnijih srpskih preduzeća domaćim i stranim probisvetima i neprijateljima srpskog naroda. Biće da je za Labusa upravo to prva faza pristupanja Evropskoj uniji, pa ako je to tako, kakve li nam tek neokolonijalističke grozote Labus i njegovi "saradnici" pripremaju u sledećim fazama tog "pristupanja".
Umesto što srpskom biraču baca prašinu u oči sa stranim otpisima dugova, donacijama i finansijskim podrškama, Labus bi morao da se pozabavi pitanjem naknade štete koju je Srbiji 1999. godine izazvala agresija upravo tih zemalja u čiju se pomoć tako zdušno zaklinje. Takodje, ako bi uistinu hteo da bude državnik od formata, Labus bi morao da pokrene i postupak za naknadu štete koju je Nemačka zajedno sa svojim slugama, u prvom redu hrvatskim ustašama, nanela srpskom narodu i državi u 2. svetskom ratu. Umesto toga, Labusovi "saradnici" obećavaju povratak konfiskovane imovine vojvodjanskim Nemcima članovima nacistickog "Kulturbunda". Jer, Zakon od 6. avgusta 1946. oduzeo je imovinu samo Nemcima koji su pripadali toj zločinackoj organizaciji. Pa kojoj to državi Labus hoće da bude predsednik!?
Ipak, da bi se sasvim proniknulo u Labusov karakter i pobude, potrebno je baciti pogled i na njegovo naučnicko delo. Labus je završio studije prava, ali se potom opredelio za proučavanje ekonomskih nauka, na kojima je i doktorirao, da bi naposletku postao profesor Političke ekonomije na svom matičnom fakultetu. Elem, pravnik i ekonomista ujedno - kako to gordo zvuči! Ali ako čak i sasvim prosečan poznavalac stvari zaviri u knjige koje je ta izuzetno uspešna karijera iznedrila, najpre će mu se oteti razočarani uzvik: "Ni jedno ni drugo!" Jer tek što ih otvori, iz njih će pokuljati toliko vampira marksističkih i kardeljevskih mistifikacija i naklapanja, da će brže-bolje morati da ih zalupi i poželi im miran san u budžaku kakve javne biblioteke. Za ovu priliku biće dovoljno ako se ukaže na najkarakterističnije naslove Labusovih knjiga: "Samoupravljanje i društvena svojina", 1974; "Marksova teorija ponude i tražnje" (doktorska disertacija - Labusovo remek-delo!), 1978; "Ravnotežne cene u samoupravnoj privredi, 1980; "Društvena i grupna svojina", 1987.
Ima jedna latinska izreka koja glasi: "Ime je znamenje" (Nomen est omen). Ne krije li se iza prezimena Labus ako se saberu sve duhovne osobine njegovog nosioca - nešto kao "lapsus", "kollapsus", "homunkulus".

Parsifal