НАЈНОВИЈИ ШИПТАРСКО-НЕМАЧКИ ПОГРОМ НАД ГЕТОИЗИРАНИМ СРБИМА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Дана 17. марта 2004. године сручиле су се избезумљене шиптарске хорде на косовско-метохијска гета у која је војска НАТО-а 1999. године затворила староседелачко, на тим просторима некада већинско, српско становништво. У том стампеду који је трајао и неколико наредних дана, и у коме је оргијала, по званичним подацима окупационих власти Косова и Метохије, око 51.000 Шиптара, натерано је у бег 3.600 лица, спаљено 286 кућа и 29 православних манастира и цркава (од којих седам из 14. и 15. века). Покушана је опет, по ко зна који пут од доласка Шиптара на заветну српску косовско-метохијску земљу, реализација геноциднога плана да се избрише сваки траг српскога постојања на њој. Но, реаализација тог плана најубрзаније тече управо од натовске окупације Косова и Метохије. У то време, од 1999. године, већ је уништено преко 100 српско-православних верских објеката, а оно српско становништво које се пред ударима НАТО трупа и њихових штиптарских савезника из терористичке "Ослободилачке војске Косова" није склонило преко административне границе, стерано је у гета која увелико подсећају на резервате у које су Сједињене Америчке Државе затвориле индијанске староседеоце.

Наводни повод, два шиптарска дечака који су се утопили – несрећним случајем, по налазу окупаторске УНМИК–полиције, не стоји ни у каквој сразмери са жестином и свеобухватаношћу погрома, као ни "спонтана" одмазда: паљевина двеју џамија у Београду и Нишу, поготову што муслимани у Београду и Нишу не сносе никакву одговорност за дивљања својих једноверника на Косову и Метохији. Али, ни реакција различитих делова вишенационалне окупационе војске није била ни приближно иста. Италијани, Шпанци, Американци и Грци успевали су да на територијама под својом контролом донекле зауставе шиптарски стампедо, грчки војници чак и уз залог сопствених живота. Највећа пустошења догодила су се у зонама које је требало да штите немачки војници. Ови последњи били су "неми сведоци" погрома, што јасно указује на њихово саучесништво. То не треба да чуди. Додуше, у мирна времена стекао је велики немачки народ наше симпатије и уважавање. Али, у свим преломним тренуцима 20. века Немачка и Србија биле су најогорченији непријатељи; спољна политика немачке државе, без обзира да ли је иза ње стајао пруски милитаризам, хитлеризам или пакт демохришћана и социјалдемократа, увек је имала антисрпско језгро. Од када је крајем 19. века немачки капитал почео да гради железничку пругу Берлин – Багдад, што је подразумевало и изградњу савеза Немачке са исламским светом, ми смо постали препрека на том путу коју је требало једном за свагда уклонити. Зато су у свим критичним ситуацијама наши традиоционални непријатељи морали да постану немачким савезницима. Конкретно, што се Арбанаса тиче, у Првом светском рату немачко-аустријска војска наоружавала је првенствено католичке Арнауте да с леђа убијају српске војнике који су се повлачили кроз албанске планине и кољу наше рањенике. У Другом светском рату, Немци од арбанашкога људства образују 21. СС дивизију "Скендербег", која се посебно задужила злочинима над Србима Метохије. Немачка је играла и главну улогу у разбијању југословенске државе 1991-1992. године и геноциду над српским народом који је томе уследио у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. Њени електронски медији користили су сваку прилику да потпирују антисрпска расположења. У време овога погрома, највише је на њима приказивана запаљена џамија у Нишу и сахрана двојице шиптарских дечака.

Стратези немачке спољне политике виде да се приближава час када ће Немачка у спрези са исламским светом постати светска сила. Тај час ће куцнути када Сједињене Америчке Државе неизлечиво ослабе у крсташком рату против ислама у који их гура њихова јеврејска плутократија. Тада ће, међутим, Немачка морати да са Русијом преговара око Балкана. Зато је од виталног немачког интереса да Србија буде што слабија, па чак и да више не постоји на овим просторима. Национални и државотвотворни интерес српскога народа је с тога да се држимо што даље од међународних интеграција у којима се командна палица налази у рукама Немачке. Они који нас уверавају у супротно, гробари су наше будућности.

Ниш, 24. марта 2004.

Информативна служба

«Српска национална свест»