НАЈНОВИЈИ
ШИПТАРСКО-НЕМАЧКИ
ПОГРОМ НАД ГЕТОИЗИРАНИМ
СРБИМА КОСОВА
И МЕТОХИЈЕ
Дана
17. марта 2004.
године
сручиле су се
избезумљене
шиптарске
хорде на
косовско-метохијска
гета у која
је војска
НАТО-а 1999.
године затворила
староседелачко,
на тим
просторима
некада
већинско,
српско
становништво.
У том
стампеду
који је
трајао и
неколико
наредних
дана, и у коме
је оргијала,
по званичним подацима
окупационих
власти
Косова и Метохије,
око 51.000 Шиптара,
натерано је у
бег 3.600 лица,
спаљено 286
кућа и 29
православних
манастира и
цркава (од
којих седам
из 14. и 15. века).
Покушана је
опет, по ко
зна који пут од
доласка
Шиптара на
заветну
српску косовско-метохијску
земљу,
реализација
геноциднога
плана да се
избрише
сваки траг
српскога
постојања на
њој. Но,
реаализација
тог плана
најубрзаније
тече управо од
натовске
окупације
Косова и
Метохије. У то
време, од 1999.
године, већ
је уништено
преко 100 српско-православних
верских
објеката, а
оно српско
становништво
које се пред
ударима НАТО
трупа и
њихових
штиптарских
савезника из
терористичке
"Ослободилачке
војске
Косова" није
склонило
преко административне
границе,
стерано је у
гета која увелико
подсећају на
резервате у
које су Сједињене
Америчке
Државе
затвориле
индијанске
староседеоце.
Наводни
повод, два
шиптарска дечака
који су се
утопили –
несрећним
случајем, по
налазу
окупаторске
УНМИК–полиције,
не стоји ни у
каквој
сразмери са
жестином и свеобухватаношћу
погрома, као
ни "спонтана"
одмазда:
паљевина
двеју џамија
у Београду и
Нишу,
поготову што
муслимани у
Београду и
Нишу не сносе
никакву
одговорност
за дивљања
својих
једноверника
на Косову и
Метохији.
Али, ни
реакција
различитих
делова вишенационалне
окупационе
војске није
била ни
приближно
иста.
Италијани,
Шпанци, Американци
и Грци
успевали су
да на
територијама
под својом
контролом
донекле
зауставе
шиптарски
стампедо,
грчки
војници чак и
уз залог
сопствених
живота.
Највећа
пустошења догодила
су се у
зонама које
је требало да
штите
немачки
војници. Ови
последњи
били су "неми
сведоци"
погрома, што
јасно
указује на њихово
саучесништво.
То не треба
да чуди. Додуше,
у мирна
времена
стекао је
велики
немачки
народ наше
симпатије и
уважавање.
Али, у свим
преломним
тренуцима 20.
века Немачка
и Србија биле
су
најогорченији
непријатељи; спољна
политика
немачке
државе, без
обзира да ли
је иза ње стајао
пруски
милитаризам,
хитлеризам
или пакт
демохришћана
и
социјалдемократа,
увек је имала
антисрпско
језгро. Од
када је
крајем 19. века
немачки
капитал
почео да
гради
железничку
пругу Берлин
– Багдад, што
је
подразумевало
и изградњу савеза
Немачке са
исламским
светом, ми
смо постали
препрека на
том путу коју
је требало
једном за
свагда
уклонити.
Зато су у
свим
критичним
ситуацијама
наши
традиоционални
непријатељи
морали да
постану
немачким
савезницима.
Конкретно,
што се
Арбанаса тиче,
у Првом
светском
рату
немачко-аустријска
војска
наоружавала
је
првенствено
католичке
Арнауте да с
леђа убијају
српске војнике
који су се
повлачили
кроз
албанске планине
и кољу наше
рањенике. У
Другом
светском
рату, Немци
од
арбанашкога
људства
образују 21. СС
дивизију
"Скендербег",
која се
посебно задужила
злочинима
над Србима
Метохије. Немачка
је играла и
главну улогу
у разбијању
југословенске
државе 1991-1992.
године и
геноциду над
српским
народом који
је томе
уследио у
Хрватској,
Босни и
Херцеговини
и на Косову и
Метохији.
Њени
електронски
медији
користили су
сваку
прилику да
потпирују
антисрпска
расположења.
У време овога
погрома,
највише је на
њима
приказивана
запаљена
џамија у Нишу
и сахрана
двојице
шиптарских
дечака.
Стратези
немачке
спољне
политике
виде да се
приближава
час када ће
Немачка у
спрези са
исламским
светом
постати
светска сила.
Тај час ће
куцнути када
Сједињене Америчке
Државе
неизлечиво
ослабе у
крсташком
рату против
ислама у који
их гура њихова
јеврејска
плутократија.
Тада ће,
међутим,
Немачка
морати да са
Русијом
преговара око
Балкана. Зато
је од
виталног
немачког интереса
да Србија
буде што
слабија, па
чак и да више
не постоји на
овим
просторима.
Национални и
државотвотворни
интерес
српскога
народа је с
тога да се
држимо што
даље од међународних
интеграција
у којима се
командна
палица
налази у
рукама
Немачке. Они
који нас
уверавају у
супротно,
гробари су
наше
будућности.
Ниш, 24. марта 2004.
Информативна
служба
«Српска
национална свест»