ŠTA VODI SRBIJU U SIGURNU PROPAST?

 

            Doba  «hladnog rata» (1947-1991) bilo je obeleženo ideološkom suprotnošću između dveju svetskih sila – Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza. Doba tzv. «novog svetskog poretka», čije rađanje doživljavamo, nosi u sebi nadmetanje triju velikih društveno-ekonomskih sistema – Amerike, Evrope i Istočne Azije. Imperativ opstanka nalaže Srbiji da sebe nađe u tom tripolarnom odnosu svetskih snaga, to jest da se u njega integriše, čuvajući pri tom, koliko je god to moguće, svoju nacionalnu osobenost i suverenost.

S tim u vezi, prepoznatljivi političari i intelektualci već duže vremena nastoje da ubede srpsku javnost kako je neminovno da Srbija odnosno Srbija i Crna Gora, što pre i što potpunije uroni u Evropsku uniju. No, upravo taj put krije za nas najveću pogibao. Da budemo jasni: Srbija je bila i jeste evropska i indoevropska, i njen ulazak u evropsku integraciju bio bi odluka najlakša na svetu kada bi se na čelu te integracije nalazili naši stari prijatelji, Francuska ili Rusija. Međutim, Evropska unija, takva kakva sada jeste, nije ništa drugo do IV nemački rajh sa svojim satelitima. Taj IV nemački rajh najveći je vinovnik razaranja velike Jugoslavije, demonizacije srpskoga naroda i svetskoj javnosti i ponovljenoga genocida nad njim u vaskrsloj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. S toga je belodano da bi ulazak naše otadžbine u Evropsku uniju predstavljao njeno pretvaranje u koloniju IV nemačkog rajha, i njeno materijalno i duhovno iščezavanje. Time bi se ispunila trajna želja IV rajha da se Srbiji osveti za poraz II i III nemačkog rajha u 1. i 2. svetskom ratu.

            Jednu od suštinskih pretpostavki za kolonijalizaciju naše otadžbine od strane IV rajha treba da stvori njeno ustavno preuređenje, što jasno očituju nacrti Ustava Republike Srbije koje su sačinile izvesne političke stranke. Uzmimo ustavni nacrt Demokratske stranke Srbije od jula 2003. godine. Kao najvažniji pravni instrument tog kolonijalnog podjarmljivanja javlja se podela Srbije na šest regiona (sa sedištima u Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu, Prištini i Užicu) koji bi bili snabdeveni zakonodavnom, izvršnom i, najverovatnije, i sudskom vlašću: «Regioni imaju skupštinu, vladu, organe uprave, javne službe i ombudsmana, a mogu da osnuju i druge organe i službe.» Regioni bi, dakle, bili prave male države, u stvari rezervati za kontrolisano izumiranje srpskoga naroda, o čemu bi se direktno starao Berlin. Broz Tito, pošto je od Srbije odvojio tri republike, dodatno joj  je nakalemio, kao instrument njenog trajnog slabljenja, i dve autonomne pokrajine; njegovi učenici iz Demokratske stranke Srbije, očigledno smatrajući da je taj proce prespor, nakalemili bi ih joj još četiri.

            Nesumnjivo je da bi Srbiji izvestan vid regionalizacije mogao da koristi. Samo, ti regioni ne bi smeli imati karakter državnih rezervata, već bi trebali da budu velika samoupravna tela, čiji bi obrazac mogle da budu oblasti iz Ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca od 1921. godine ili banovine iz Ustava Kraljevine Jugoslavije od 1931. godine.

            Pođimo još malo dalje. Nacrt Ustava Demokratske stranke Srbije opredeljuje Srbiju kao «svetovnu državu». To opredeljenje direktno je upravljeno protiv Srpske pravoslavne Crkve, protiv njenih blagotvornih prava, koja je počela da postepeno vraća nakon svih zlodela i prikraćivanja koja je nad njom izvršila titoistička diktatura. U jednom odista srpskom Ustavu Srpska pravoslavna Crkva morala bi da zauzima istaknuto mesto zajedno sa svim povlsticama i pravima koja je uživala do aprilskog rata 1941. godine. Jer, dug srpskoga naroda prema njegovoj svetosavskoj Crkvi neugasiv je; bez nje, kao jedine srpske institucije u vreme turskoga ropstva, ovaj narod ne bi sačuvao svoj nacionalni identitet.
            Ali, nasuprot tome, ustavni nacrt Demokratsk
e stranke Srbije veoma mnogo govori o zaštiti prava nacionalnih manjina. Tendencija je jasna: obezbediti što snažniji i agilniji korpus kolaboracionista preko kojih bi IV nemački rajh vladao jednom masom sveta koja bi sve manje ličila na srpski narod.

 

U Nišu, 5. avgusta 2003. godine                                                                                                                     

Informativna služba                

«Srpska nacionalna svest»