ШТА ВОДИ СРБИЈУ У СИГУРНУ ПРОПАСТ?

 

Доба хладног рата (1947-1991) било је обележено идеолошком супротношћу између двеју светских сила Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза. Доба тзв. новог светског поретка, чије рађање доживљавамо, носи у себи надметање трију великих друштвено-економских система Америке, Европе и Источне Азије. Императив опстанка налаже Србији да себе нађе у том триполарном односу светских снага, то јест да се у њега интегрише, чувајући при том, колико је год то могуће, своју националну особеност и сувереност.

С тим у вези, препознатљиви политичари и интелектуалци већ дуже времена настоје да убеде српску јавност како је неминовно да Србија односно Србија и Црна Гора, што пре и што потпуније урони у Европску унију. Но, управо тај пут крије за нас највећу погибао. Да будемо јасни: Србија је била и јесте европска и индоевропска, и њен улазак у европску интеграцију био би одлука најлакша на свету када би се на челу те интеграције налазили наши стари пријатељи, Француска или Русија. Међутим, Европска унија, таква каква сада јесте, није ништа друго до IV немачки рајх са својим сателитима. Тај IV немачки рајх највећи је виновник разарања велике Југославије, демонизације српскога народа и светској јавности и поновљенога геноцида над њим у васкрслој Независној Држави Хрватској. С тога је белодано да би улазак наше отаџбине у Европску унију представљао њено претварање у колонију IV немачког рајха, и њено материјално и духовно ишчезавање. Тиме би се испунила трајна жеља IV рајха да се Србији освети за пораз II и III немачког рајха у 1. и 2. светском рату.

Једну од суштинских претпоставки за колонијализацију наше отаџбине од стране IV рајха треба да створи њено уставно преуређење, што јасно очитују нацрти Устава Републике Србије које су сачиниле извесне политичке странке. Узмимо уставни нацрт Демократске странке Србије од јула 2003. године. Као најважнији правни инструмент тог колонијалног подјармљивања јавља се подела Србије на шест региона (са седиштима у Београду, Крагујевцу, Нишу, Новом Саду, Приштини и Ужицу) који би били снабдевени законодавном, извршном и, највероватније, и судском влашћу: Региони имају скупштину, владу, органе управе, јавне службе и омбудсмана, а могу да оснују и друге органе и службе. Региони би, дакле, били праве мале државе, у ствари резервати за контролисано изумирање српскога народа, о чему би се директно старао Берлин. Броз Тито, пошто је од Србије одвојио три републике, додатно јој је накалемио, као инструмент њеног трајног слабљења, и две аутономне покрајине; његови ученици из Демократске странке Србије, очигледно сматрајући да је тај проце преспор, накалемили би их јој још четири.

Несумњиво је да би Србији известан вид регионализације могао да користи. Само, ти региони не би смели имати карактер државних резервата, већ би требали да буду велика самоуправна тела, чији би образац могле да буду области из Устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 1921. године или бановине из Устава Краљевине Југославије од 1931. године.

Пођимо још мало даље. Нацрт Устава Демократске странке Србије опредељује Србију као световну државу. То опредељење директно је управљено против Српске православне Цркве, против њених благотворних права, која је почела да постепено враћа након свих злодела и прикраћивања која је над њом извршила титоистичка диктатура. У једном одиста српском Уставу Српска православна Црква морала би да заузима истакнуто место заједно са свим повлстицама и правима која је уживала до априлског рата 1941. године. Јер, дуг српскога народа према његовој светосавској Цркви неугасив је; без ње, као једине српске институције у време турскога ропства, овај народ не би сачувао свој национални идентитет.
Али, насупрот томе, уставни нацрт Демократск
e странке Србије веома много говори о заштити права националних мањина. Тенденција је јасна: обезбедити што снажнији и агилнији корпус колаборациониста преко којих би IV немачки рајх владао једном масом света која би све мање личила на српски народ.

 

У Нишу, 5. августа 2003. године

Информативна служба

Српска национална свест