Српски језик као темељ опстанка нације


Духовна суштина. Сви стари културни народи- а међу њих,свакако, спадају и Срби - развили су се из заједница сродних по језику који их је, као везивно ткиво, обједињавао и током историје чувао на окупу, без обзира на политичке догађаје, деобе и границе.
Код свих старих културних народа Европе - осим код Срба - дубоко је укорењена свест о језику као темељу настанка и опстанка народа а тиме и као највишој националној вредности.
Великани светског духа - поменимо међу њима само немачког филозофа Ј.Г. Хердера и нашег Вука Караџића - сматрали су да је сваки језик ризница мисли једног народа и његовог сазнања себе и света и да је, према томе, језик и израз погледа на свет једног народа. А од начина схватања света - како материјалног тако и духовног - зависи оно што се зове менталитет, тј. посебност једног народа у односу на друге. Управо на тој духовно-језичкој диференцијацији и заснива се постојање различитих народа, нација.
У науци је одавно познато да човек не може да мисли без језика, а из тога логично произилази и чињеница да је његов начин мишљења предодређен и усмерен језиком. Многи људи - а посебно преводиоци - често су запажали неподударност речи два језика, а она произилази управо из различитог поимања света, из неподударности појмова које те речи означавају. Као илустрација те чињенице могло би послужити означавање родбинских веза, на пример: српске речи тетка, стрина, ујна није могуће превести на већину западноевропских језика, могуће их је само објаснити као очева/мајчина сестра, жена очевог брата, жена мајчиног брата - или се пак за све три речи може узети једна, у тим језицима једина постојећа реч, али она не означава разлику између крвног, дакле, трајног сродства и других, понекад привремених фамилијарних односа, успостављених женидбом или удајом.
Имеђу бројних примера на духовном плану можда је најупечатљивија српска реч саборност, која се не може превести него само објаснити подужим излагањем - зато што у поимању вере изван нашег православља те речи и тог појма нема.
Овакве разлике између језика сасвим сигурно нису случајне, напротив, није тешко уочити да су оне израз различитог сазнања света, како на материјалном тако и на духовном плану. А управо на тим посебностима у схватању света, израженим и сачуваним у језику као заједничком народном благу и предуслову развоја културе, темељи се и национални идентитет сваког народа, као и посебност његове културе. Зато није неважно којим језиком говоре нпр. милиони српске деце, расејане широм света, јер је матерњи језик - као наша духовна отаџбина - она суштинска нит која нас повезује са сународницима, ма где они били. Није, дакле, тешко схватити да брига о језику значи бригу о идентитету и опстанку народа и да она зато спада међу најважније задатке државе и њених институција као и сваког појединца. Тако је то код свих старих културних народа, али код Срба је, на жалост, другачије.

Небрига, незнање или намера? Сведоци смо не само небриге о језику него и организованог, веома лукавог напада на скоро све наше националне вредности. Самозване месије из такозване елите (политичке, глобалистичке, мондијалистичке, "невладине") кренуле су са невиђеном агресивношћу да преваспитавају српски народ, ружећи му традицију као "митоманску", прекрајајући му историју и намећући му туђе, упрошћене норме образовања и морала. А у разградњи српског језика као сржи националног бића примењују се софистицираније методе које, да бисмо схватили шта нам прети, треба размотрити у склопу досадашњих беспућа и насталих језичких проблема. С тим у вези, неопходно је поставити питање зашто код Срба није изграђена свест о језику као суштини и чувару народног идентитета и опстанка.
Наиме, познато је - и нико озбиљан то не спори - да су Хрвати средином 19. века прихватили српски језик, назвавши га "српски или хрватски", и то у оном облику како га је Вук Караџић реформисао и граматички обрадио за свој српски народ. Међутим, мање је познато, јер се прећуткује, да су најпознтији лингвисти тог доба (Добровски, Шафарик, Копитар, Миклошић и нарочито Вук) полазећи од језичког јединства као опредељујућег чиниоца у настанку свих старих европских народа, сматрали Србима све припаднике штокавског језика, док су под Хрватима подразумевали говорнике чакавског и дела кајкавског језика(око Загреба). Преузимање српског штокавског језика од стране Хрвата - уз привремено образложење да су Срби и Хрвати један народ који треба да има један језик, да би се потом тај "један народ", без обзира на матерњи језик (штокавски, чакавски или кајкавски), поделио према верској припадности на Хрвате католике и Србе православце - био је први корак у остварењу добро смишљене језичке политике као средства националне и територијалне експанзије: тај заједнички "српски или хрватски језик" био је најпогоднији начин да се затамне етничке границе између два народа и да се велики делови покатоличеног српског народа и језичког простора припоје Хрватима. Потоњи развој је текао у непрестаним хрватским покушајима деобе Вуковог српског језика, најпре на тзв. варијанте: хрватскосрпску и српскохрватску, потом на западну или ијекавску, и источну или екавску. Та тзв. западна варијанта која је, осим Хрватске, обухватала Босну и Херцеговину, Црну Гору и западну Србију - дакле, велики део српског народа - изједначавана је са хрватском варијантом и обележавана је као хрватски језички простор на "научним" лингвистичким картама, које су ширене по Европи. Овај пример показује драстичну злоупотребу језика у национално-политичке сврхе. Мада тај покушај присвајања целокупног штокавско-ијекавског српског језика није за сада донео жељене резултате, ипак је главни циљ хрватског филолошког програма, тј. ширење језичког и националног простора, остварен на штету српског народа.
Наиме, Вуков српски језик, преузет као заједнички књижевни језик Срба и Хрвата, преименован је у хрватски. А тако нешто није се десило ниједном језику и народу у историји људског рода. (На пример: енглеским језиком говоре и пишу многи народи света, али му нису мењали име као ознаку његовог порекла.) А како и зашто се то десило Србима - питање је које тражи одговор да би се зауставила растућа духовна пометња у нашем народу. Шта су учинили српски лингвисти да спрече крађу и преименовање српског језика?
У српској науци двоимени назив за српски језик као "српскохрватски" уведен је после Другог светског рата. (Изузеци који се томе нису приклонили, као и старији предратни аутори, нису објављивани.) Водећи српски лингвисти, прихватајући поделу српског језика на наведене варијанте и чинећи уступак за уступком хрватским језикословцима (делом по задатку, делом из комунистичко-интернационалистичког убеђења), допринели су остварењу хрватског филолошког програма.
Најдрастичнији пример антинационалног деловања званичне српске лингвистике и надлежних државних институција јесте беспоговорно прихватање дејтонског устоличења тзв. бошњачког језика. Наиме, текст Дејтонског уговора написан је на четири језика: на енглеском, хрватском (ијекавски и латиница), бошњачком (ијекавски и латиница) и на српском језику који је сведен на екавски изговор и ћирилицу. Уместо да уложе протест и међународним политичким моћницима оспоре компетенције у језичким питањима - српски научници, пре свих они најпозванији из Института за српски језик САНУ, ћутали су и убрзо, пре свих славистичких центара у свету, прихватили су поред хрватског и бошњачки језик.

Време садашње - шта да се ради? Из овог кратког прегледа очигледно је да српским научним институцијама, већ више од пола века, руководе људи без националне свести и схватања дужности због којих постоје, а то је првенствено научна делатност у интересу српског народа. Дакле, неопходне су у том смислу хитне и одлучне промене.
Међутим, време садашње не погодује позитивним променама: избацило је на врх друштвене лествице тзв. политичку и културну елиту која својом, погрешно схваћеном, "прозападњачком" оријентацијом озбиљно угрожава идентитет и интересе нашег народа, ниподоштавајући све што је српско. Док западноевропске државе брижљиво негују свој национални језик и културу (зато не чуди чињеница да се у годишњим испитивањима јавног мнења људи изјашњавају прво као Французи, Немци, Шпанци итд. а тек потом као Европљани), у Србији се ради супротно: српско национално писмо, ћирилица, скоро је избачено из јавне употребе, противно важећим законима, поплава енглеских речи и накарадних превода, огрешења о граматику и дух српског језика у говорима неких политичара и у медијима не слуте на добро овог народа. Врхунац небриге о народним интересима, за који ће неко морати да одговара, представља одбијање државе да Међународном славистичком центру у Београду, институцији која постоји скоро четрдесет година и ради на ширењу српског језика и културе у свету, помогне финансијски у одржавању овогодишњег међународног скупа слависта.
Шта да се ради? Неопходно је окупљање национално свесних људи који би поставили брану овом злослутном развоју, делујући у народу и постављајући јасно формулисане захтеве и програме.

Дужност науке је да истражује и говори истину. Дужност српских лингвиста је да безусловно, без додворавања домаћим и страним моћницима, говоре и бране истину о српском језику. А њу је веома упечатљиво формулисала Лили Лашкова, познати бугарски лингвиста, у свом излагању на Међународном научном скупу слависта у Београду 2000. године, на следећи начин: од српског језика су направљена два клона, а то су хрватски и бошшњачки језик. А то значи: тзв. хрватски и тзв. бошњачки језик могу се научно посматрати само као загребачка и сарајевска варијанта српског језика.
Сличан став изнела је група српских лингвиста у својој декларацији под називом "Слово о српском језику" коју је 1998. издао Фонд истине о Србима у Београду у 300.000 примерака на шест европских језика .

Истина о српском језику неопходна је српском народу ради очувања његовог менталног здравља, нарочито у етнички измешаним срединама где се српској деци одржава настава нпр. на "бошњачком" језику. Неопходна је и ради спречавања даљег цепања српског језика ("црногорски" и сличне небулозе) и разградње српског националног корпуса (Црногорци, Војвођани, Шумадинци итд.). Неопходно је у народу градити свест о српском језику као темељу на којем смо израсли као народ и без којег нам нема опстанка.

Вера Бојић