ZAMUĆENI IZVORI

 

Na istorijsku scenu krštenih naroda srpski narod je stupio početkom drugog milenijuma. Primio se pelcer hrišćanstva na ne baš mladom, ali jakom, punom sokova iz dubokog korenja, srpskom stablu. Primio se pelcer i celo stablo preobrazio, oblagotvorio. Izobilni plodovi tog stabla u vidu Nemanjićke države bili su po lepoti i kakvoći na najvišoj lestvici tadašnjeg sveta.

Kada se ta i takva država našla pred pretnjom mračne imperije u nastajanju - dala je veličanstven odgovor.

Srpski narod je svoj zavet slobodi i ljubavi sklopljen sa Bogom Istine zapečatio krvlju na polju Kosovu i kasnije mnogo puta u svojoj istoriji potvrđivao krvlju, ali ne tuđom nego svojom, samožrtveno, sledeći verno Onoga koga su priznali za Učitelja.

U dugoj istoriji ovaj narod negovao je i odnegovao kult junaštva i viteštva (nikad odvojeno). Rođeni brat Đorđa Petrovića, oca savremene srpske države, je osuđen i obešen zato što je silovao žene u ustaničkim vremenima. Nije ga opravdalo to što se u tom momentu posle vekova u turskom ropstvu iz pepela stvarala Srbija.

Nebrojeni su primeri junaštva i viteštva (nikad odvojeno) i u balkanskim ratovima i u I svetskom ratu kojima su Srbi (pa, i to treba reći) zadivili tadašnji Svet i Evropu.

Poslednji beočug tog autentičnog srpskog stabla oličen je u Draži Mihajloviću i ravnogorskoj epopeji. Odsjaj negdašnje slave mogli smo videti u paljanskoj epopeji. (Oseća to negde srpski narod, pa je u nedra sakrio Karadžića, Mladića i teško ih je naći.)

Ovo nisu nikakvi «orijentalni mitovi» i «orijentalni virusi» koje treba ne-znam-već-kakvim metodama «modernizacije» i «denacifikacije» očistiti iz srpskog naroda, nego su to isto i istorijske činjenice i hrišćanske istine koje su odavno postale najdublji delovi bića ovog naroda i koje su istovremeno u saglasju sa najvišim univerzalnim idealima savremenog sveta (ma koliko realnosti tog istog sveta od njih činile samo lepe deklaracije).

Ali, ono što je za mene u ovom momentu pitanje i zbog čega članak koji pišem nosi ovakav naslov je: Kako je moguće ovo čega smo savremenici i svedoci?

Kako je moguće da se belosvetski ološ, plaćene ubice i kriminalci najgore vrste proglašavaju braniteljima nevinih nejači?

Kako je moguće da se iza krsta sa četiri ocila zaklanjao taj isti ološ koji niti hoće niti može da posluša mnogo puta javno izrečena upozorenja našeg divnog potrijarha Pavla u toku poslednjeg, bez sumnje nametnutog i odbrambenog rata: »... Ne  zaboravimo, braćo i sestre, da i nama treba izaći na Pravedni sud Božji i pred svoje svete pretke. Pazimo da zbog naših nedostojnih postupaka Bog ne okrene glavu svoju od nas. A preci naši da se ne postide od nas i mi pred njima zbog našeg nasilja ili mržnje ma prema kome, a kamoli prema sebi i svojima. Da u ovim opsnostima i spolja i iznutra postupamo kao narod Božiji. Kao svojoj duhovnoj deci to Vam stavljam na srce i dušu. Da bi sa nama bio i ostao blagoslov Božji, Svetog Save i Svetog Kneza Lazara i svih Svetih iz roda našega. Da bi se i za nas i naše vreme moglo reći: Sve je sveto i čestito bilo i milome Bogu pristupačno.«

Kako je moguće da se braćom nazivaju oni koji to jednom hrišćaninu nikako  ne mogu biti, i to javno i to od strane jednog visokog arhijereja («bratska ruka», «bratoubistvo») kad je Sam Gospod na više mesta u Jevanđelju (Lk 8, 19-21; Mk 3, 31-35; Mt 12, 46-50) jasno i jednom za svagda odgovorio na pitanje – ko je kome brat?

«Mati moja i braća moja oni su koji slušaju Reč Božju i izvršuju je». A zapovest i  volja Božja znaju se – ne kradi, ne laži, ne ubij, ne čini preljube...

Kako je moguće da se zapomaže, jadikuje nad sudbinom, na pravdi Boga, bombardovanog srpskog naroda kad je rečeno u Pismu: «Blaženi ste kad vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog mene.

Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili i proroke pre vas.»

Kako je jedna takva zbrka, sa tragičnim posledicama, uopšte moguća?!

E, pa, lako!

Tako to biva kad titovi pioniri hoće da budu marširali sa maskom đenerala. (JSO je formirana 4.maja!)

Tako to biva kad komunistički disidenti «oće» da budu «očevi nacije» i oni koji zabrinuto i zapitano promišljaju srpsko pitanje i kaleme dunju na narandžu.

Tako to biva kad republikanci, demokrate, humanitarci, borci za ljudska prava, fariseji, i književnici svih boja vezani u internacionalno bratsko kolo poroka aspidinog u naše ime tumače zagonetku od čije odgonetke drhte i raduju joj se i anđeli na nebu:

zagonetku srpskog naroda.

 

 

 

Suzana Lazarević

 

(Autor u ovom tekstu iznosi svoja lična mišljenja, i ne i zvanične stavove Udruženja intelektualaca «SNS»)