ЗАМУЋЕНИ ИЗВОРИ

 

На историјску сцену крштених народа српски народ је ступио почетком другог миленијума. Примио се пелцер хришћанства на не баш младом, али јаком, пуном сокова из дубоког корења, српском стаблу. Примио се пелцер и цело стабло преобразио, облаготворио. Изобилни плодови тог стабла у виду Немањићке државе били су по лепоти и каквоћи на највишој лествици тадашњег света.

Када се та и таква држава нашла пред претњом мрачне империје у настајању - дала је величанствен одговор.

Српски народ је свој завет слободи и љубави склопљен са Богом Истине запечатио крвљу на пољу Косову и касније много пута у својој историји потврђивао крвљу али не туђом него својом, саможртвено, следећи верно Онога кога су призмали за Учитеља.

У дугој историји овај народ неговао је и однеговао култ јунаштва и витештва (никад одвојено). Рођени брат Ђорђа Петровића, оца савремене српске државе, је осуђен и обешен зато што је силовао жене у устаничким временима. Није га оправдало то што се у том моменту после векова у турском ропству из пепела стварала Србија.

Небројени су примери јунаштва и витештва (никад одвојено) и у балканским ратовима и у I светском рату којима су Срби (па, и то треба рећи) задивили тадашњи Свет и Европу.

Последњи беочуг тог аутентичног српског стабла оличен је у Дражи Михајловићу и равногорској Епопеји. Одсјај негдашње славе могли смо видети у паљанској епопеји. (Осећа то негде српски народ, па је у недра сакрио Караџића, Младића и тешко их је наћи.)

Ово нису никакви оријентални митови и оријентални вируси које треба не-знам-већ-каквим методама модернизације и денацификације очистити из српског народа, него су то исто и историјске чињенице и хришћанске истине које су одавно постале најдубљи делови бића овог народа и које су истовремено у сагласју са највишим универзалним идеалима савременог света (ма колико реалности тог истог света од њих чиниле само лепе декларације).

Али, оно што је за мене у овом моменту питање и због чега чланак који пишем носи овакав наслов је: Како је могуће ово чега смо савременици и сведоци?

Како је могуће да се белосветски олош, плаћене убице и криминалци најгоре врсте проглашавају бранитељима невиних нејачи?

Како је могуће да се иза крста са четири оцила заклањао тај исти олош који нити хоће нити може да послуша много пута јавно изречена упозорења нашег дивног потријарха Павла у току последњег, без сумње наметнутог и одбрамбеног рата:(...) Не заборавимо, браћо и сестре, да и нама треба изаћи на Праведни суд Божји и пред своје свете претке. Пазимо да због наших недостојних поступака Бог не окрене главу своју од нас. А преци наши да се не постиде од нас и ми пред њима због нашег насиља или мржње ма према коме, а камоли према себи и својима. Да у овим опсностима и споља и изнутра поступамо као народ Божији. Као својој духовној деци то Вам стављам на срце и душу. Да би са нама био и остао благослов Божји, Светог Саве и Светог Кнеза Лазара и свих Светих из рода нашега. Да би се и за нас и наше време могло рећи: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно.

Како је могуће да се браћом називају они који то једном хришћанину никако не могу бити, и то јавно и то од стране једног високог архијереја (братска рука, братоубиство) кад је Сам Господ на више места у Јеванђељу (Лк 8, 19-21; Мк 3, 31-35; Мт 12, 46-50) јасно и једном за свагда одговорио на питање ко је коме брат?

Мати моја и браћа моја они су који слушају Реч Божју и извршен је. А заповест и воља Божја знају се не кради, не лажи, не убиј, не чини прељубе...

Како је могуће да се запомаже, јадикује над судбином, на правди Бога, бомбардованог српског народа кад је речено у Писму: Блажени сте кад вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене.

Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас.

Како је једна таква збрка, са трагичним последицама, уопште могућа?!

Е, па, лако!

Тако то бива кад титови пионири хоће да буду марширали са маском ђенерала. (ЈСО је формирана 4.маја!)

Тако то бива кад комунистички дисиденти оћеда буду очеви нације и они који забринуто и запитано промишљају српско питање и калеме дуњу на наранџу.

Тако то бива кад републиканци, демократе, хуманитарци, борци за људска права, фарисеји, и књижевници свих боја везани у интернационално братско коло порока аспидиног у наше име тумаче загонетку од чије одгонетке дрхте и радују јој се и анћели на небу:

загонетку српског народа.

 

 

 

Сузана Лазаревић

 

(Аутор у овом тексту износи своја лична мишљења, и не и званичне ставове Удружења интелектуалаца СНС)